Бошко Томашевић

Бошко Томашевић
Бошко Томашевић 2005. године
Датум рођења	(1947-05-08)8. мај 1947.
Место рођења	Бечеј  ФНРЈ

Бошко Томашевић (Бечеј, ФНРЈ, 8. мај 1947) српски је песник, романописац, есејист и књижевни теоретичар. Оснивач је школе суштинског песништва.

Биографија

Бошко Томашевић студирао је између 1967. и 1972. године општу књижевност са теоријом књижевности на Филолошком факултету у Београду где је 1982. и докторирао са радом о картезијанским основама романа у првом лицу једнине. Између 1976. и 1990. радио је у новинским центрима за истраживање медија и комуникацијâ.

После 1990. држао је предавања и бавио се научно-истраживачким радом на универзитетима: Нанси (1990—1996), Фрајбург (1990, 1994, 2001), Беч (1994, 1995, 1996), Ерланген (1998), Берлин (2000, 2001), Ахен (2005) и Инзбрук (1998—2001; 2009). Бави се областима попут: постструктуралистичка књижевна теорија, онтологија књижевности те однос песништва и филозофије.

Члан је: Европске академије наука, уметности и књижевности; француског и аустријског ПЕН-а; Француског друштва писаца (Социéтé дес генс де леттрес де Франце) и Аустријског савеза писаца (Öстерреицхисцхер Сцхрифтстеллервербанд).

Поетика

Поред писања књижевних дела, пре свега поезије, бавио се и фундаменталном онтологијом. Рад на онтологији књижевног дела водио га је трагању за прапочецима језика, песништва и мишљења на начин на који су били дефинисани у предсократској мисли Хераклита и Парменида. Ова истраживања су, посредством Хајдегеровог опуса, утицала и на његову поетику. Томашевић је објавио своју поетику 2004. године у књизи Битно песништво: песнички манифести и краће расправе о песништву.

Поетологија суштинског певања

Од 1976. године Томашевићев књижевни рад превасходно је везан за писање поезије. Истовремено га интересује и проблематика онтологије књижевног дела. Рад на онтолошкој проблематици књижевног дела водио га је истраживању природе језика и односу песништва и мишљења. Овакво интересовање упутило га је Хајдегеровим радовима написаним после „Бивствовања и времена“ (1927). У годинама између 1977. и 1983. настаје, у сагласности са Хајдегеровом филозофијом суштинског мишљења (нем. das wesentliche Denken), Томашевићева поетика суштинског певања као вида једне песнички засноване онтологије која на песнички начин мисли бивствовање.

Поезија, према Томашевићу, ваља да буде превасходно онтологија, онај вид књижевног изражавања који се бави (о)певањем истине бивствовања. У блиској вези са овим начелом своје поетике, Томашевић уводи и друго које се односи на захтев да песништво треба да опева бîт песништва, односно свој однос спрам истине и језика те, такође, и однос спрам мишљења. Карактеристични циклуси ове поетике јесу: Тумачење Хелдерлина (1977) и Спомен на Мартина Хајдегера (1980) оба објављена у једној свесци под насловом Чувар времена (1990). Такође, збирка Преиспитивање извора, (1995) као и циклус песама Још једна повест метафизике у збирци Appendix (2001).

Песништво Библиотеке и Културе

После 1983., окретањем ка постмодернистичкој књижевној парадигми Томашевић развија поетику коју назива песништво Библиотеке и Културе унутар које покушава, попут неких ранијих песника, Андреја Белог, Хорхе Луиса Борхеса или Едмона Жабеса, да своју поезију уведе у дијалог са неким делима светске књижевности, дајући тако сопствени допринос феномену постојања метакњижевности, односно књижевности у књижевности. Песмовање Културе, односно светске Библиотеке је манифестација постојања интертекстуалне парадигме која, унутар представе о „неограниченој семиози“, указује да је сваки текст плод претходног текста, да је недовршив и процесуалан.

Поетика прогресивног интертекстуалног писања, односно поетика Библиотеке и Културе, присутна је у збиркама Картезијански пролаз (1989), Целан-студије и друге песме (1991), Понављање и разлика (1993), Предео са Витгенштајном и друге рушевине (1995), као и у циклусу Песме понављања и песме разлике у збирци Чистина и присутност (2000).

Поетика „песништва искуства“

Изван ових двају поетикâ обележених Томашевићевим интелектуалним искуством после 1994. настаје нова поетика која рефлектује подручје ауторовог приватног искуства као искуства о свом властитом животу. Реч је о поетици „песништва искуства“. Човеково искуство стварности је део његове онтологијске схеме. Песнички појам искуства односи се како на ауторово лично искуство о животу, тако и на раскривање једног општељудског искуства које распреда о докучивању човековог свакидашњег живљења у свету. Песмовање на видело износи извесно показивање тога како стоји ствар са самим човековим пребивањем на земљи, наиме, према његовом бивствујућем као временовању и повесности. Показивање универзалног човековог искуства јесте sine qua non ове поезије.

Мејнстрим ове поетике песништва искуства обелодањен је у Томашевићевим збиркама План повратка (1996), Сезона без Господа (1998), у циклусу Доба приближавања у збирци Нигде (2002), као и у збиркама Плодови похода (2008) и Никуд (2011) те у поемама Студија тестамента (1999) и Археологија прага (2008).

Објављене књиге

=== Лирика ===

• Картезијански пролаз • Институт за славистику - Гöттинген (1989)
• Чувар времена • Сфаирос - Београд (1990)
• Целан Етудес и друге песме • Едиција Кровови - Сремски Карловци (1991)
• Видело жишка • Библиотека 37 - Сомбор (1992)
• Светлост за ископ • Лазарица Пресс - Бирмингхам (1992)
• Понављање и разлика / Репéтитион ет диффéренце • Прессес де Университé де Нанцy II - Нанцy (1992)
• Цолл Мемориес • WУВ - Беч (1994)
• Угарци • Прессес де Университé де Нанцy II - Нанцy (1994)
• Целан-Èтудес • Цахиерс Блеуес - Троyес (1994)
• Предео са Витгенштајном и друге рушевине • WУВ - Беч (1995)
• Преиспитивање извора • Прессес де Университé де Нанцy II - Нанцy (1995)
• План повратка • Светови - Нови Сад (1996)
• Друга историја књижевности • Светови - Нови Сад (1997)
• Геспрäцх ин Хеиделберг • Сцхрамм - Стуттгарт (1998)
• Сезона без Господа • Светови - Нови Сад (1998)
• Студија тестамента • Светови - Нови Сад (1999)
• Чистина и присутност • Апостроф - Београд (2000)
• Пустиње језика • Апостроф - Београд (2001)
• Аппендиx • Светови - Нови Сад (2001)
• Лето мога језика • Светови - Нови Сад (2002)
• Нигде • Апостроф - Београд (2002)
• Курелук мога незадовољства • Луx Цолор Принтинг - Бечеј (2004)
• Целан триффт Х. унд C. ин Тодтнауберг • Дас Арсенал - Берлин (2005)
• Нова узалудност • Светови - Нови Сад (2005)
• Гесäнге ан Иннсбруцк • Беренкамп - Иннсбруцк (2006)
• Плодови похода. Цонqуистадор • Народна књига - Београд (2008)
• Археологија прага. Фукоова оставштина • Светови - Нови Сад (2008)
• Ернеуте Вергеблицхкеит • Едитион Неуе Wеге - Сангерхаусен (2009)
• Песме од липовог и багремовог дрвета • Арт-Пројекат - Зрењанин (2009)
• Куда и назад • часописно издање Унус Мундус - Ниш (2009)
• Архив • Прометеј - Нови Сад (2009)
• Üбунген им Зwеифел • Верлаг им Пробераум - Клингенберг (2010)
• Фрüцхте дер Хеимсуцхунг • Леипзигер Литературверлаг - Леипзиг (2011)
• Берлинер Гедицхте, 2001 • Апхаиа Верлаг - Берлин (2011)
• Аллернеуесте Вергеблицхкеит • Поп Верлаг - Лудwигсбург (2011)
• Никуд • Браничево - Пожаревац (2011)
• Аусгеwäхлте Гедицхте • Подиум-Портрäт 64 - Wиен (2012)
• Изабране песме, Том I • Нова Мисао - Нови Сад (2012)
• Изабране песме, Том II • Нова Мисао - Нови Сад (2013)
• Риссе • Поп Верлаг - Лудwигсбург (2015)
• Ведро знање о поразима • Трећи трг - Београд (2015)
• Заборав који постајемо • Адреса - Нови Сад (2015)
• Бесиннунг • Аровелл - Госау/Wиен (2017)
• Дер Абгрунд унтер једем Грунд • Едитион Арт & Сциенце - Wиен (2017)
• Изабране песме 1975-2017, Том III • Чигоја штампа - Београд (2017)
• Изабране песме 1975-2017, Том IV • Чигоја штампа - Београд (2017)
• Ја Нико и Молоа • Пресинг издаваштво - Младеновац (2018)
• Ред времена, поредак ствари • Чигоја штампа - Београд (2020)
• Књига од зиме и лета, пољског и Божјег пута • (2022)
• Књига од липовог дрвета / Буцх аус Линденхолз • (2022)
• Преостало време / Дие Зеит, дие üбриг блеибт • (2023)

Романи

• Еин верспäтетер Берицхт ан еине Академие • Лöwензахн - Иннсбруцк (2000)
• Закаснели извештај једној академији • Стyлос - Нови Сад (2004)
• Ниеманд, ниргендс. Еине арцхäологисцхе Ерзäхлунг • Лöцкер - Wиен (2018)

Књижевне студије

• Картезијански роман • Научна књига - Београд (1989)
• Из искуства битка и певања. Нацрт за једну онтологију песништва • Научна књига - Београд (1990)
• Саморазорне теорије. Књижевна теорија и дух постмодернизма • Научна књига - Београд (1994)
• Бесконачна замена. Фундаментална онтологија као теорија поезије • Светови - Нови Сад (1997)
• Поезија и мишљење бића • Апостроф - Београд (1998)
• Коначна теорија књижевности. Једна постмодернистичка перспектива • Просвета - Београд (2001)
• Песништво, књижевна теорија, егзистенција • Просвета - Београд (2003)
• Битно песништво: песнички манифести и краће расправе о песништву • Апостроф - Београд (2004)
• Галилејевска поетика. Огледи о метафорама писања • Стyлос - Нови Сад (2004)
• Херменеутика непрозирног. Песништво, онтологија, херменеутика • Плато - Београд (2006)
• Чекић без господара. Критички списи • Браничево - Пожаревац (2009)
• Огледи о књижевној теорији. Књижевна теорија и деридијанска револуција • Алтера - Београд (2011)
• Против књижевне теорије • Академска књига - Нови Сад (2011)
• Мишљење писања • Мали Немо - Панчево (2012)
• Херворганг дес Сеинс. Дас онтологисцхе Гесцхехен дес Дицхтенс • Трауготт Баутз Верлаг - Нордхаусен (2014)
• Књига о Ренеу Шару • Сент - Нови Пазар (2015)
• Песнички манифести и списи о песништву • ИУ Мисао - Нови Сад (2016)
• Маргине књижевне теорије и сцена писања • Чигоја штампа - Београд (2018)
• Опус тотум. Моје дело и катедрале. Поглед на предјени пут • Чигоја штампа - Београд (2019)
• Бивствовање, језик, песма • (2021)
• О мојој поезији и мојој поетици • (2022)
• Далека коначност. О интерпретацији • (2022)

Цитати из поетике

Цитати из поетологије суштинског певања

• „ПОЕЗИЈА може бити само онтологија: певање које (о)пева истину бивствовања. Хајдегеровом суштинском мишљењу (нем. das wesentliche Denken) у филозофији, одговара у поезији суштинско песмовање. Песништво суштинског зачињâ извор. Оно је мелопеја бивствовања. Певање унутар суштинског песништва јесте певање о бивствујућем са становишта истине о бивствујућем. Оно пева опстанак на трагу логоса битка-по-себи-бивствујућег.“
• „СУШТИНСКО ПЕВАЊЕ односи се на песништво које опева истину бивствовања, бивајући тако темељем самог песништва. Преиспитивање истине бивствовања које песништво предузима представља вид онтолошког песништва. То је песништво о самом бивствовању али и о самој судбини поезије. Певајућа бîт суштинског песништва чува владавину истине бивствовања унутар самог песништва.“
• „ПЕВАЊЕ у суштинском песништву јесте певање о бивствовању са становишта истине о бивствовању.“
• „СУШТИНСКО ПЕСНИШТВО је песничка аналитика опстанка.“
• „СУШТИНСКО ПЕСНИШТВО је Реч бивствовања. Оно пева, јер мисли. А мисли, јер трага за исконом на начин нескривености, па¬лећи светлост.“
• „СУШТИНСКО ПЕСНИШТВО пева оно што грчко мишљење на¬зива алéтхеиа, а Хеидеггер тумачи као чистину присутности.“
• „ПЕСНИЧКО КАЗИВАЊЕ доводи ствари у њихову присутност. Та присутност је казивање сâмо. Песмовање кроз тумачеће разумевање даје свет такав какав се он у својој присутности нама даје. Песништво је онтологија у најизворнијем смислу речи: говор о бити бивствовања.“
• „ПЕСНИШТВО ОПЕВА близину ствари унутар човековог боравишта. Оно даје да се види оно што је присутно, оно што одлази и оно што човеку долази у сусрет. Суседујућа близина песништва у човековој свакодневици (с)проводи окупљање тубића око онога најближег: око огњишта које чува човеково праповерење у свет.“
• „СВАКА ПЕСМА је апсолут. Она покушава да казује истину бивствовања. Отуда проистиче њена једноставност.“
• „БИТИ ПЕСНИК значи: упућивати на бîт неке ствари кроз становање у суштини језика. То, такође значи : на најнепосреднији начин говорити о искуству тубивствујућег у његовом тубивствујућем. Привилегија битног песништва јесте да оно говори из саме суштине тога односа.“
• „ПЕВАЊЕ као покушај певања о бивствовању је подручје отворености на путу ка истини о бивствовању. Оно је непрестани ток мислећег бића и живота црпљених на своме извору: певању самом.“
• „ПЕСМА НА ВИДЕЛО днева износи тубивствујуће у његовим егзистирајућим стањима и, према томе, одговорност спрам онога о чему пева и шта изриче.“
• „ПОЕЗИЈА изражава индивидуалност бића тубивствујућег на његовом путу ка Другом. Она је даривање: приношење бића тубивствујућег коначној сврси светске повести путем његовог самоизлагања, односно путем његовог гласа савести.“
• „ПЕСМОВАЊЕ I МИШЉЕЊЕ јесу нешто што бива (суствује) у језику те управо преко језика припадају царству оног суштинског: за свет отворене, разумеване и разумевајуће егзистенције.“
• „СУШТИНСКО ПЕСНИШТВО (онтолошко песништво) такође мора да има слуха за поновно постављање питања о битку. Ово «постављање питања о битку», изворно, значи агхибасеин: «ићи-у-близину-битка», односно да се покуша да се светлост битка поново нађе у ономе што је Парменид казивао : Јест наиме битак.“

Цитати из песништва Библиотеке и Културе

• „АЛЕКСАНДРИЈСКА ПОЕЗИЈА или песништво Библиотеке је културогена поезија. Она потиче из интермедијалних, метацитатних и аутоцитатних резонанција.“
• „АЛЕКСАНДРИЈСКА ПОЕЗИЈА припада синтактици мегакултуре, синтактици цивилизације. Она је интертекстна и транстекстна по природи саме ствари.“
• „ЗАПАДНОЕВРОПСКИ КЊИЖЕВНИ ТЕКСТ започиње орфицима и Хесиодом. Понављање матрице тога мегатекста збива се као дијалог.“
• „АЛЕКСАНДРИЈСКИ ПЕСНИК је окренут баштини. Он је, такође, и сам стваралац. Пралóгос доминира овом релацијом.“
• „АЛЕКСАНДРИЈСКО ПЕСНИЧКО штиво је универзално штиво Књижевности. Њен пралогос је реч спремна на све могуће релације. Та реч чува од прве реци битка сва имена поезије.“
• „ОСНОВА АЛЕКСАНДРИЈСКЕ ПОЕТИКЕ не састоји се у простом излажењу у сусрет другом делу, још мање некритичком преузимању идеја и порука, стила и смисла, лепоте и сазнања, него у изворној отворености за његов митски (космологијски) контекст. Пратекст се доживљава као коинциденција његовог једноставног идентитета у изворној отворености Писма.“
• „АЛЕКСАНДРИЈСКО ПЕСНИШТВО се у својој проблематичној коначности исказује «једино у евиденцији критичког укупног погледа» као светскост свеколиког песништва иза чијег се битног самосведочења наставља највластитија задаћа певања: преиспитивање бити битка бића.“
• „СВАКА ПОСТОЈЕЋА песма је зачетак нове. Песништво новог александринизма заснива се на поетици интертекстуалности, то јест на најрафиниранијој и најутицајнијој поетици 20. века.“
• „ПЕСНИШТВОМ ИНТЕРТЕКСТУАЛНОСТИ влада инфинитистичка метафизика текста, «текстуална трансцендентност», транстекстуалност.“
• „СВАКА ВАЉАНА ПЕСМА садржи певање бити битка бића, човеково искуство тубивствујућег и памћење једне Библиотеке.“
• „ПЕСНИШТВО БИБЛИОТЕКЕ јесте извесно уланчавање, интертекстуално приљубљивање и коментаторско изграђивање сопственог песничког дискурса спрам других дискурсâ. У свету Литературе постоји само једно бесконачно уланчавање текстова. Тако песничко дело смишљено производи један «вавилонски шум» унутар властите структуре. Песништво Библиотеке јесте репрезентативно место метајезика, сугеришући тако да је сваки песнички текст, текст без дна и чврсте референцијалне ограде. Оно изражава радосно поверење у стваралачку и обликујућу моћ понављања на чему се иначе књижевност заснива. Ова инфинитистичка метафизика песничког текста открива једну тајновиту франц. écriture која тексту посвећује текст, књигу књизи. Она садржи вољу за понављањем коју у исто време оповргава воља разлике. Понављање и разлика окомито се сучељавају, остварујући писање (франц. l'écriture) до непознатог степена подударања са исконском Песмом, са исконском Књигом. Кружни принцип смене понављања и разлике збива се у чистини Отворенога у којој пребива двозначност сваког песмовања. Нема песме која стиже до своје властитости и исто тако нема песме која не садржи своју недељивост у резу једног раскида који је истовремено и сва њена баштина. Песмовање је истовремено нада с оне стране скепсе која вели: «све је речено».“

Спољашње везе

• http://boskotomasevic.net/
• Агон
• Књижевни преглед
• Друштво књижевника Војводине
• Библиотека АБВГ Архивирано на сајту Wayback Machine (17. мај 2016)
• Интервју са Бошком Томашевићем (на немачком) Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)