Боксер (пас)

Из Википедије, слободне енциклопедије
{{{име}}}
Особине

Немачки боксер је настао укрштањем буленбеисера и старог енглеског булдога, средином 19. века у Немачкој. Боксер је данас популарна раса у целом свету, па и код нас.[1] Службени пас са два веријетета (тиграсти и жути), карактеристичне главе и губице, атлетског корпуса, борбен, храбар и темпераментан, али и изузетно доброг карактера, нарочито према укућанима и посебно привржен деци, немачки боксер дефинитивно се увукао у срца многим кинолозима, тзв. боксерашима.

Настанак[уреди]

Настанак немачког боксера везује се за средину 19. века. Укрштањем тадашњих паса, буленбеисера и старог енглеског булдога, који је био виши и окретнији од данашњег, као и даљом селекцијом, добијен је - боксер. Заправо, буленбеисери су били велики молосоидни пси, огромне снаге, велике срчаности и изузетно широке и јаке чељусти. Коришћени су у лову на медведе и дивље свиње тако што би дивљач хватали и држали све док ловац не би стигао и докрајчио је. Међутим, са усавршавањем ватреног оружја потреба за таквим псима временом је опадала и буленбеисери су изумирали у свом првобитном облику.

Упоредо, дакле са нестанком буленбеисера са светске кинолошке сцене прошлог века, у Немачкој се ствара пас који је мање крволочан, лакши за рад и дружељубивији, ствара се селекцијом - немачки боксер. Званично, раса је утемељена 1895. године јер је тада Боксер клуб из Минхена промовисао расу и донео стандард исте. Значи, данашњи боксер је створен пре око 150 година, а званично је признат пре више од 110 година. Поједини познаваоци паса тврде да је немачки боксер је савршенство линија и облика. Почевши од тела једног атлете до прелепе изражајне главе са које се, у сваком тренутку, може „прочитати“ његово расположење, готово као и са људског лица.

Линија и облик[уреди]

Немачки боксер је средње велики пас. Мужјак боксера је висок у гребену 57-63 центиметара и тежак је између 30 и 35 килограма. Женке су мање и лакше: у гребену оне су високе 53-59 центиметара, а тешке су 25-30 килограма.

Глава треба да има релативно узану лобању са јаким чеоним прелазом (стопом), а однос чела и носника треба да је у сразмери два према један. Код немачког боксера пожељно је да губица буде пуна и добро изражена у све три димензије. Пас је предгризач, што значи да му је доња вилица дужа од горње. Међутим, зуби се не смеју видети када су псу уста затворена. Доња вилица треба да је добро заобљена, а секутићи између очњака у доњој и горњој вилици што шире размакнути. Маска око њушке и очију треба да је што тамнија.

Када је реч о ушима, код оних које су купиране, треба да су високо насађене и пас их мора носити усправно. Код некупираних ушију оне су преклопљене у бази и приљубљене уз образе. Такозвано "ружино уво" (као код булдога) код немачког боксера представља ману.

Очи немачког боксера су крупне и тамне; светле, ситне и косе очи су код ове расе мана. Тело боксера треба да је квадратично (посматрано у односу висина - дужина). То су пси јаког костура, а груди досежу до лактова предњих ногу. Стомак је припијен са лепо засвођеним ребрима. Тело је, гледано у целини, мишићаво и компактно.

Леђа су равна и чврста, док су улегнута или шаранаста мана. Реп се скраћује и пожељно је да га пас носи усправно (сада је купирање репа и ушију код боксера забрањено, на жалост многих љубитеља и одгајивача ове расе).

Длака је кратка, тврда, густа и добро прилеже уз кожу. Длака код боксера може бити од жуте до јелење црвене код једнобојних, а од златно тиграсте до црвенотиграсте код тиграстих паса. Боксер не сме имати више од једне трећине тела покривено белинама и то, углавном, по грудима и шапама. Дозвољене су и белине по врату и беле лисе на глави.

Бели боксери су непожељни у узгоју и прави одгајивачи те племените расе такву штенад одмах након штењења подвргавају еутаназији. Строго се воде и евиденције мужјака и женки који су склони давању већег броја белих штенаца и такви пси се склањају из узгоја.

Немачки боксер тражи доста покрета и подесан је за људе који воле физичке активности и дуге шетње у природи. Пошто кинолози тврде да савршен боксер још не постоји, они теже даљем усавршавању расе, како у екстеријеру тако и у карактеру. Но, уколико се и дође до "идеалног пса", стандард ће се опет морати мењати пошто напори да се добије још савршенији пас, заправо, немају границу. У сваком случају, те напоре одгајивача треба поздравити јер су они усмерени пре свега ка побољшању расе.

Врхунски примерци[уреди]

Што се тиче врхунских примерака немачких боксера (ако су победе на „специјалкама“ мерило, а не разне локалне изложбе), треба рећи да немачки одгајивачи не воде више главну реч у Европи. Наиме, највеће успехе на специјалкама немачких боксера сада постижу одгајивачи из земаља попут Италије, Белгије, Холандије и Француске.

У циљу добијања што типичнијег пса у екстеријеру, карактеру и општој употребљивости (службени пас), узгајивачи из Немачке су увели узгојни преглед на којем комисија стручњака, коју одређује њихов Боксер клуб, даје узгојне дозволе и контролише полагање испита у раду. Да би се направила што боља селекција и издвојили стварно изузетни примерци, уведена је још строжа селекција - тзв. корунг. Пси који прођу ту селекцију то морају да понове и кроз две године што заправо значи да се прати какво потомство дају ти пси и уколико се установи да дају више од 15 одсто некомплетне штенади (бели, зечја усна, криптохриди, монохриди и сл) такви пси губе корунг и склањају се из узгоја.

У Немачкој титулу годишњег победника могу добити само пси из коринг класе. Тако се и дешава да пси из других земаља, који само једном прођу корунг, а који признаје и Немачка, освајају титуле јер се у тим земљама једном добијени корунг не губи, што значи да се тамо, ипак, не води толико строга контрола о проценту шкарта који такви пси дају. Зато, иако немачки одгајивачи тренутно губе на изложбама, они веома озбиљно раде на генетском унапређењу расе.

Референце[уреди]

  1. Јохн Wагнер. „Схорт Хисторy оф тхе Боxер Бреед”. Приступљено 13. 07. 2007.