Бора Ћосић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бора Ћосић
Бора Ћосић.јпг
Датум рођења 5.април 1932.
Место рођења Загреб
Најважнија дела
Прице о занатима, Улога моје породице у светској револуцији
Награде Нинова награда

Бора Ћосић (Загреб, 5. април 1932) је српски и хрватски романописац есејиста и преводилац. Рођен 1932. у Загребу, живео је у Београду од 1937. до 1992, када је прешао у Берлин. Написао је око 50 књига, као и неколико позоришних драма, које су са великим успехом игране у београдском Атељеу 212. За роман "Улога моје породице у светској револуцији" добио је 1970. НИН-ову награду за роман године.

Биографија[уреди]

Бора Ћосић, рођен 1932. у Загребу, 1937. са породицом пресељен у Београд. Ту је завршио средњу школу у Првој мушкој гимназији, студирао на одсеку филозофије Београдског универзитета. У младости је преводио руске футуристичке песнике, уређивао је лист "Млада култура" 1952, ревију "Данас" 1961-1963, часопис "Рок" 1969-1970. Радио је као драматург и уметнички саветник у филмским предузећима "Славија", 1958-1959, и "Авала", 1962-1963. Сарађивао је на документарним филмовима, писао дијалог за игране филмове. Током боравка по Европи, поред целовитих књига објавио је више стотина текстова по новинама и часописима Немачке, Аустрије, Швајцарске, Италије, Холандије, Мађарске, Румуније, Русије, Пољске, Албаније. Учествовао је на више од две стотине читања у неколико европских земаља. Дао више од стотину интервјуа за различита гласила, штампу, радио и телевизију. Учествовао на књижевним конференцијама, фестивалима, симпозијумима, међународним састанцима и конгресима.[1]

Књижевно стваралаштво[уреди]

Каријеру писца започиње романом Кућа лопова из 1956. године те затим објављује књиге есеја Видљиви и невидљиви човек, 1962, Содома и Гомора, 1963. године. Аутор је култног романа новије српске прозе, Улога моје породице у светској револуцији, 1969, сместеном у ратном и послератном Београду. Ћосић је истовремено наследник средњеевропске прозне традиције интелектуалног есејизма, као и један од последњих интелектуалаца који се емоционално искрено идентификовао са југословенском химером, с мешавином елегичности и мучног преиспитивања након њеног распада. По том роману је снимљен и истоимени филм.

Распад Југославије одвео је писца у добровољно изгнанство (најчешће борави у Ровињу и Берлину, док објављује у Хрватској).[2] Тај део његовог стваралаштва је обележен углавном есејистичким делима, међу којима се истичу Дневник апатрида, 1993, (опет једно поигравање с фиктивним идентитетом преко којег Ћосић износи ставове о савременој друственополитичкој стварности), Добра владавина, 1995, те Царинска декларација, 2000, полуаутобиографски текст натопљен промишљањима о пропалим јужнобалканским огледима и ауторовим помешаним осећањима према тој творевини. Написао је око 50 књига, издатих у Србији, Хрватској и Немачкој.[3]

Награде[уреди]

  • 1969: НИН-ова награда, за роман Улога моје породице у светској револуцији.
  • 2002: Награда за Европско разумевање, за аутобиографски есеј Царинска декларација.
  • 2008: Награда Албатрос Задужбине Гинтера Граса.[4]
  • 2001: Награда Стефана Хеyма.[5]

Дела[уреди]

Непотпун попис дела:

  • Кућа лопова, 1956.
  • Видљиви и невидљиви човек, 1962.
  • Содома и Гомора, 1963.
  • Приче о занатима, 1966.
  • Улога моје породице у светској револуцији, 1969.
  • Тутори, 1978.
  • Послови/сумње/снови Мирослава Крлеже, 1983.
  • Доктор Крлежа, 1988.
  • Дневник апатрида, 1993.
  • Добра владавина (и психопаталогија њеног свакодневља), 1995.
  • Царинска декларација, 2000.
  • Поглед малоумног, 2001.
  • Ткање, 2001.
  • Нулта земља, 2002.
  • Иренина соба, (поезија), 2002.
  • Изгнаници, 2005.
  • Цонсул у Београду, 2007.
  • Пут на Аљаску, 2008.
  • Западно од раја, 2009.
  • Кратко детињство у Аграму, 2011.
  • Доручак код Мајестица, 2011.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]