Цетил алкохол

С Википедије, слободне енциклопедије
Цетил алкохол[1]
Скелетал формула
Спаце-филлинг модел
Називи
ИУПАЦ назив
Хексадекан-1-ол
Други називи
Цетанол, Цетил алкохол, Етал, Етол, Хексадеканол, Хексадецил алкохол, Палмитил алкохол
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ЕЦХА ИнфоЦард 100.048.301
КЕГГ[2]
УНИИ
  • ОЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦЦ
Својства
C16H34O
Моларна маса 242,45 г·мол−1
Агрегатно стање Бели кристали
Густина 0,811 g/cm3
Тачка топљења 49 °Ц (120 °Ф; 322 К)
Тачка кључања 344 °Ц (651 °Ф; 617 К)
Нерастворан
Опасности
Тачка паљења 185 °Ц (365 °Ф; 458 К)
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°Ц [77°Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Цетил алкохол (1-хексадеканол, палмитил алкохол) је масни алкохол са формулом CH3(CH2)15OH. На собној температури, цетил алкохол је воскаста бела чврста материја или пахуљице. Име цетил је изведено од китовог уља (лат. cetus) из којег је први пут изолован.[5]

Припрема[уреди | уреди извор]

Цетил алкохол је откривен 1817. путем загревања спермацета, воскасте супстанце добијене из китовог уља, у присуству калијум хидроксида. Пахуљице цетил алкохола су остале у суду након хлађења.[6]

Сродна једињења[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лиде Давид Р., ур. (2006). ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс (87тх изд.). Боца Ратон, ФЛ: ЦРЦ Пресс. ISBN 978-0-8493-0487-3. 
  2. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  3. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  4. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  5. ^ Нордегрен 2002, стр. 165.
  6. ^ Боотх 1862, стр. 429.

Литература[уреди | уреди извор]