Џо Страмер

С Википедије, слободне енциклопедије

Џо Страмер
Страмер на наступу априла 2002. године
Лични подаци
Пуно имеЏон Грејам Мелор
Датум рођења(1952-08-21)21. август 1952.
Место рођењаАнкара, Турска
Датум смрти22. децембар 2002.(2002-12-22) (50 год.)
Место смртиБрумфилд, Самерсет, Уједињено Краљевство
Занимањемузичар, текстописац, глумац
Музички рад
Активни период1970—2002
Жанрпанк рок, пост панк, експериментални рок, нови талас, алтернативни рок, етно, реге, ска
Инструментивокал, гитара, клавир
Издавачке кућеЦБС, Сони
Остало
Повезани чланциКлеш
Веб-сајтwww.joestrummer.com

Џон Грејам Мелор (енгл. John Graham Mellor; 21. август 195222. децембар 2002), познатији под уметничким именом Џо Страмер (енгл. Joe Strummer), био је британски музичар, певач, гитариста, текстописац, глумац и фронтмен бендова 101ерс, Клеш и Мескалерос, као и привремени члан бенда Поугс.[1] Музичким радом и друштвеним активизмом извршио је огроман утицај на панк и, уопште, рок музику. Умро је 2002. од срчаног удара у 51. години живота.

Музичка каријера[уреди | уреди извор]

Детињство и младост (1952—1974)[уреди | уреди извор]

Породично и социјално порекло Џоа Страмера прилично се разликују од оног што се обично повезује уз панк и панкере. Рођен је као Џон Мелор у Анкари (Турска), где је његов отац, Роналд Мелор (Британац рођен у Индији, делимично јерменског порекла) радио као високи британски дипломата. Његова мајка, Ен Мелор (рођ. Мекензи), болничарка, рођена је и одрасла у Шкотској. Због очевих дипломатских обавеза често се сели. Најраније детињство провео је у Мексику, Немачкој и Египту пре него што је, због школовања, са братом био послат у Енглеску. Похађао је престижну Цитy оф Лондон Фрееман'с Сцхоол. За музику је почео да се интересује слушајући Битлсе, Ху, Џимија Хендрикса и Ролингстонсе. Школске распусте проводи са родитељима, који су у то време живели и радили у Ирану, односно на Кипру. Његов старији брат Дејвид почео је да се интересује за окултизам и, насупрот млађем Џону, за екстремно десничарску идеологију пре него што је, у јулу 1970, починио самоубиство у лондонском Риџентс парку. Рани сусрети са различитим културама, као и братовљева судбина, пресудно су утицали на формирање Страмерове личности, политичких ставова и музичког укуса. Уписује се у уметничку школу (Централ Саинт Мартин'с Цоллеге оф Арт анд Десигн) али је брзо напушта. 1973. сели се у Њупорт, јужни Велс, где у почетку зарађује за живот радећи као физички радник, гробар и помоћник на локалној фарми. Убрзо узима псеудоним Вуди Мелор (Wоодие Меллор) по легендарном америчком фолк певачу Вудију Гатрију и придружује се локалном рок бенду, Валчрс (Вултурес - Лешинари).

101ерс (1974—1976)[уреди | уреди извор]

Незадовољан групом у којој је певао, враћа се у Лондон. Живи у сквоту у Нотинг Хилу, где упознаје Тајмона Дога (Тyмон Догг), музичара који га учи првим гитарским акордима и са којим почиње да ради као улични свирач у лондонској подземној железници. У то време Мелор је, захваљујући специфичном стилу свирања гитаре, добио надимак Страмер (енгл. to strum - дрндати). 1974. Страмер и Дог оснивају паб рок бенд 101ерс (у слободном преводу Стојединичари), назван, по једном објашњењу, по адреси сквота у ком су живели, а по другом, по соби за мучење из Орвеловог романа 1984. Страмер стиче драгоцено музичко и сценско искуство које ће му бити од помоћи у раној фази Клеша. Пре распада групе издају сингл "Кеyс то yоур Хеарт/5 Стар Роцк & Ролл Петрол" а 1981, на таласу интересовања за Клеш, постхумно излази сингл "Сwеет Ревенге/Рабиес" и албум "Елгин Авенуе Бреакдоwн".

Клеш (1976—1986)[уреди | уреди извор]

101ерс су, без већих успеха, опстајали до 3. априла 1976, када је Страмер први пут уживо видео Секс Пистолсе, тада предгрупу 101ерса и, одушевљен њиховим нонконформизмом и директношћу, пожелео да буде део надолазећег панк покрета. Са гитаристом Миком Џоунсом (Мицк Јонес), и басистом Полом Симононом (Паул Симонон) из бенда Лондон СС, лондонске верзије Њујорк Долса оснива Клеш (Тхе Цласх - Судар, Окршај). Придружују им се бубњар Тери Чајмс (Террy Цхимес, познат и под псеудонимом Тори Крајмс/Торy Цримес) и, закратко, гитариста Кит Левин (Кеитх Левене). Први концерт одржали су у Шефилду 4. јула 1976. Уз Пистолсе, Рамонсе и Демд, постају једни од лидера панк покрета. Насупрот деструктивном нихилизму Секс Пистолса, Клеш су представљали конструктивну и позитивну страну панк рока. Страмер добија прилику да кроз експлицитне текстове о друштвеним проблемима као што су незапосленост, полицијска репресија, милитаризам и расни сукоби ширем аудиторијуму представи своја левичарска убеђења. Био је повезан са Антинаци лигом (Анти-Нази Леагуе) а Клеш су активно учествовали у кампањи Рок против расизма (Роцк Агаинст Рацисм). 25. јануара 1977. потписују уговор са издавачком кућом ЦБС, за коју 8. априла 1977 издају први албум, назван једноставно "Тхе Цласх". У то време настаје пословица "Панк је умро оног дана када су Клеш потписали за ЦБС", коју је сковао Марк П., уредник фанзина "Сниффин' Глуе" ("Дување лепка"), потцртавајући раскорак између револуционарне правоверности панка и висококомерцијалног шоу бизниса оличеног у ЦБС-у. Уочи изласка албума, бенд напушта Тери Чајмс, а замењује га Топер Хедон (Топпер Хеадон, право име Ницхолас Боwен Хеадон), чиме је комплетирана најпознатија постава Клеша. Следе турнеје и међународни успех. После другог албума, "Гиве 'Ем Еноугх Ропе" из 1978, од стране ортодоксне панк публике чују се прве критике на рачун "препродуцираности" и "упегланости" овог издања, као и одступања од оригиналног панк звука. Одбацујући овакве оптужбе као бесмислене, Страмер је изјавио:

Ако човек нешто дуго ради, а не постаје у томе бољи, мора бити да је глуп.

На трећем албуму, "Лондон Цаллинг" из 1979, Клеш се још више удаљавају од првобитног музичког израза и, поред већ постојећих реге утицаја у своје песме убацују елементе рокабилија, џеза, соула, ска музике и фанка. Ово отварање ка различитим музичким утицајима доноси им велику популарност широм света, а "Лондон Цаллинг" бива проглашен, према многим анкетама, једним од најбољих рокенрол албума свих времена. Паралелно са музичким успехом, Џо Страмер и колеге из бенда постају чувени и по учесталим сукобима са законом. Познат је случај када је Страмер на концерту у Хамбургу гитаром ударио у главу насилног младића у публици, након чега је приведен. Овај инцидент емотивно га је погодио и уздрмао његову веру да музика може променити свет на боље. На четвртом, троструком албуму "Сандиниста!" из 1980. бенд наставља да експериментише, па су приметни утицаји хип хопа, даба, свинга и других музичких праваца. I поред комерцијалног успеха албума "Цомбат Роцк" из 1982, међуљудски односи унутар Клеша незадрживо крећу силазном путањом и из групе исте године, због проблема са дрогом, бива избачен Топер Хедон, а следеће, 1983, због сукоба са Страмером и менаџером Бернијем Роудсом (Берние Рходес), и Мик Џоунс. Иако је искључивање главног гитаристе и композитора практично значило крај бенда, Страмер и Симонон настављају рад под именом Клеш са гитаристима Ником Шепардом (Ницк Схеппард) и Винсом Вајтом (Винце Wхите) и бубњарем Питом Хауардом (Пете Хоwард). У овој постави 1985. снимају албум "Цут тхе Црап", комерцијално најнеуспешнији и готово непримећен од публике и критике. Будући у дубокој личној кризи због смрти родитеља и фијаска бенда, Џо Страмер почетком 1986. распушта Клеш.

Солистичка и глумачка каријера (1986—1999)[уреди | уреди извор]

Џо Страмер 2001.

1986. Страмер пише неколико песама за саундтрек филма "Сид и Ненси" ("Сид анд Нанцy") Алекса Кокса (Алеx Цоx). Исте године, након помирења са Миком Џоунсом, сарађује са Џоунсовим новооформљеним бендом Биг Одио Дајнамајт (Биг Аудио Дyнамите) и учествује као коаутор већине песама на њиховом другом албуму, који је и продуцирао. Током 1987, глуми у филмовима Алекса Кокса "Wалкер", за који је такође радио саундтрек, и "Страигхт то Хелл". Ово нису била прва Страмерова глумачка искуства, будући да је још 1980. у полудокументарном филму "Руд бој" ("Руде Боy") глумио самог себе, а 1983. се појавио у филму Мартина Скорсезеа "Краљ комедије" ("Тхе Кинг оф Цомедy") са Робертом Де Ниром у главној улози. 1988, са пратећим бендом Тхе Латино Роцкабиллy Wар, снима песме за филм "Перманент Рецорд" са Кијану Ривсом у главној улози, а на овом саундтреку, осим Страмера, раде и Лу Рид, Стренглерс и други музичари. Албум "Еартхqуаке Wеатхер" који је 1989. снимио уз пратњу Тхе Латино Роцкабиллy Wар, иако позитивно оцењен од критичара, доживљава комерцијални неуспех, што води до раскида уговора са дотадашњим издавачем, Епиц Рецордс. Исте године добија улогу у филму Џима Џармуша "Мyстерy Траин", а 1990, у филму "I Хиред а Цонтрацт Киллер" Акија Каурисмакија глуми кафанског музичара. Две песме које изводи у овом филму издате су на промотивном синглу и потписане са "Јое Струммер & тхе Астро Пхyсицианс". 1991. замењује певача Шејна Мекгауена (Схане МцГоwан) на турнеји ирског фолк-панк бенда Поугс (Тхе Погуес), са којим је већ сарађивао 1987, замењујући на турнеји гитаристу Фила Чеврона (Пхил Цхеврон). Такође је, 1990, продуцирао албум Поугса "Хелл'с Дитцх". 16. априла 1994, придружује се чешко-америчком бенду Дрти Пикчрс (Диртy Пицтурес) у Прагу, на хуманитарном концерту посвећеном жртвама рата у Босни. Том приликом је, први пут након више од десет година, свирао неке од песама из репертоара Клеша. Свирао је клавир на студијској верзији хита "Јуст тхе Оне", групе Левелерс (Тхе Левеллерс) из 1995. и био гостујући музичар на синглу "Енгланд'с Ирие" групе Блек Грејп (Блацк Грапе) 1996. Следеће, 1997, прави музику за комедију "Гроссе Поинте Бланк" са Џоном Кјузаком у главној улози, а током боравка у Њујорку исте године радио је на ремиксима и даб верзијама песама 101ерса и Клеша са продуцентима Ли Скреч Перијем (Лее "Сцратцх" Перрy) и Мартијем Мунчом (Мартие Мунсцх). Током 90-их година Страмер је, такође, радио као ди-џеј на радију ББЦ, на ком је водио и уређивао получасовну емисију под називом "Лондон Цаллинг".

Мескалерос (1999—2002)[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Јое Струммер | Биограпхy, Мусиц, & Фацтс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]