Џунгарски канат

С Википедије, слободне енциклопедије

Џунгарски канат

1634–1755
Џунгарски канат око 18. века са модерним границама[1][2]
Џунгарски канат око 18. века са модерним границама[1][2]
СтатусНомадско царство
ПрестоницаГуља[3]
Заједнички језициОјратски, Чагатајски[4]
Религија
Тибетански будизам
ВладаМонархија
Кан или хунтајџи 
Законодавство
  • Уобичајена правила
  • Монголско-ојратск законик из 1640
Историјска ераРани модерни период
• Успостављен
1634
• 1619
Први руски запис о Хара Хулу
• 1676
Галдан прима титулу Бошогту кана од 5. Далај Ламе
• 1688
Џунгарска инвазија Халхе
• 1690
Почетак Џунгар–Ђинг рата, Битка код Улан Бутнга
• 1755–1758
Окупација Ћинг армије Џунгарије и геноцид
• Укинут
1755
Популација
• 
600.000[5]
Валутапул (црвена бакарна кованица)
Претходник		 Наследник
Четири Ојрата
Чагатајски канат
Хошутски канат
Династија Ћинг
Данас деоКина
Казакхстан
Киргистан
Монголија
Русија

Џунгарски канат или Зунгарски канат, био је унутрашње азијски канат ојратског монголског порекла.[6] У највећем обиму покривао је подручје од јужног Сибира на северу до данашњег Киргистана на југу и од Кинеског зида на истоку до данашњег Казахстана на западу. Језгро Џунгарског каната данас је део северног Синкјанга, који се такође назива Џунгарија.

Око 1620 западни Монголи, познати као Ојрати, ујединили су се у Џунгарији. Године 1678, Галдан је од Далај Ламе добио титулу Бошогту кана, чинећи Џунгаре водећим племеном међу Ојратима. Џунгарски владари користили су наслов хунтајџи, што се може преводи као „престолонаследник”.[7] Између 1680. и 1688. године, Џунгари су освојили слив Тарима, који је данас јужни Синкјанг, и победили Халха Монголе на истоку. Године 1696, Галдана је поразила династија Ћинг и изгубио је Спољашњу Монголију. Џунгари су 1717. освојили Тибет, али су их годину дана касније протерали Ћинг кинези. Године 1755, Манџурци су искористили Џунгарски грађански рат да би освојили Џунгарију и уништили Џунгаре као народ. Уништавање Џунгара довело је до Ћинг освајања Монголије, Тибета и стварања Синкјанга као политичке административне јединице.

Етимологија[уреди | уреди извор]

„Џунгар” је сложеница од монголске речи jegün (züün), са значењем „лево” или „источно” и γar са значењем „рука” "ханд" или „крило”.[8] Регион Џунгарије је добио име по овој конфедерацији. Иако су се Џунгари налазили западно од Источних Монгола, извођење њиховог имена приписује се чињеници да су представљали лево крило Ојрата. Почетком 17. века, поглавар конфедерације Ојрата био је лидер Хошута, Гуши кан. Када је Гуши кан одлучио да нападне Тибет да би заменио локалног Цангпа кана у корист тибетанске секте Гелук, војска Ојрата организована је у лево и десно крило. Десно крило које су чинили Хошути и Торгути остало је на Тибету, док су се Хоросу и Хојди левог крила повукли на север у слив Тарима, од тада је моћно царство Хорос постало познато као Лево крило, и.е. Зунгар.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Ојрати 1616. године
Монголија 1636, после пораза од Лигдан-кана.

Ојрати су пореклом из области Туве током раног 13. века. Њихов вођа, Кудука Беки, потчинио се Џингис-кану 1208. године и његова кућа се помешала са све четири гране лозе Џингисида. Током Толуидског грађанског рата, Четири Ојрата (Чорос, Торгут, Дербет и Хојд) су стали на страну Арика Бокеа и стога никада нису прихватили Кублајдску власт. Након пропасти династије Јуан, Ојрати су подржали Арик Бокид Јоригту Кан Јесудера у преузимању престола северног Јуана. Ојрати су држали власт над хановима Северног Јуана све до смрти Есена Тајшија 1455. године, након чега су мигрирали на запад због агресије Калка Монгола.[10] Године 1486, Ојрати су се уплели у спор о наследству који је Дајану Кану дао прилику да их нападне. У другој половини 16. века, Ојрати су изгубили додатне територије услед напада Тумеда.[11]

Године 1620, вође Чорос и Торгут Ојрата, Каркул и Мерген Темен, напали су Убаси Конг Тајиџија, првог Алтан Кана Калка. Они су били поражени и Каркул је изгубио жену и децу од непријатеља. Свеопшти рат између Убасија и Ојрата трајао је до 1623. године када је Убаси убијен.[12] Године 1625, избио је сукоб између Кошута поглавице Чоукира и његовог брата Бајбагаса око питања наслеђа. Бајбагас је убијен у борби. Међутим, његова млађа браћа Гуши Кан и Кенделон Убаши кренули су у борбу и прогонили Чоукура од реке Ишим до реке Тобол, напавши и убивши његове племенске следбенике 1630. Борбе међу Ојратима су довеле до тога да поглавица Торгута [Кхо Орлук[|Ко Орлук]] мигрира на запад, док нису дошли су у сукоб са Ногајском хордом, коју су уништили. Торгути су основали Калмички канат, али су и даље остали у контакту са Ојратима на истоку. Сваки пут када би се сазивала велика скупштина, слали су представнике да присуствују.[13]

Године 1632, секту жутих шешира Гелуг у Ћингхају је потиснуо Калка Чогту Конг Тајиџи, те су позвали Гуши Кана да дође и обрачуна се с њим. Године 1636, Гуши је предводио 10.000 Ојрата у инвазији на Ћингхај која је резултирала поразом 30.000 јаке непријатељске војске и смрћу Чогтуа. Затим је ушао у Централни Тибет, где је од 5. Далај Ламе добио титулу Бстан-дзин Чоскиј Ргиал-по (Краљ Дарме који подржава религију). Затим је преузео титулу кана, првог неџингисидског монгола који је то учинио, и позвао Ојрате да потпуно освоје Тибет, стварајући Кошут канат. Међу умешанима био је Харулов син, Ердени Батур, коме је додељена титула Конг Тајиџи, оженио се кановом ћерком Амин Даром и послат је назад да успостави Дзунгар канат на горњем делу реке Емил јужно од планина Тарбагатај.[14] Батур се вратио у Џунгарију са титулом Ердени (коју је дао Далај Лама) и много плена. Током своје владавине направио је три експедиције против Казаха. Џунгарски сукоби се памте у казахстанској балади Елим-ај.[15] Џунгари су такође кренули у рат против Киргиза, Таџика и Узбека када су упали дубоко у Централну Азију до Јасија (Туркестан) и Ташкента 1643. године.[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Зүүнгарын хаант улс”. Монголын түүх. 
  2. ^ МА, Солосхцхева. „Тхе "Цонqуест Оф Qингхаи" Стеле Оф 1725 Анд Тхе Афтерматх Оф Лобсанг Дањин'с Ребеллион Ин 1723-1724” (ПДФ). 
  3. ^ Јамес А. Миллwард, Рутх W. Дуннелл, Марк C. Еллиотт Неw Qинг империал хисторy, п.99
  4. ^ Предецессор оф Модерн Уyгхур
  5. ^ Етхниц Гроупс оф Нортх, Еаст, анд Централ Асиа: Ан Енцyцлопедиа, бy Јамес Б. Минахан, п. 210.
  6. ^ Банг, Петер Фибигер; Баyлy, C. А.; Сцхеидел, Wалтер (2020-12-02). Тхе Оxфорд Wорлд Хисторy оф Емпире: Волуме Оне: Тхе Империал Еxпериенце (на језику: енглески). Оxфорд Университy Пресс. стр. 92. ИСБН 978-0-19-977311-4. 
  7. ^ C. П. Атwоод Енцyцлопедиа оф Монголиа анд тхе Монгол Емпире, п.622
  8. ^ Фор тхе Монголс тхе примарy дирецтион wас соутх. Гаунт, Јохн (2004). Модерн Монголиан: А Цоурсе-Боок. Лондон: РоутледгеЦурзон. стр. 165. ИСБН 978-0-7007-1326-4.  Монголиан мапс плацед тхе соутх ат тхе топ, со wест wас то тхе ригхт анд еаст wас то тхе лефт. Акира, Камимура. „А Прелиминарy Аналyсис оф Олд Монголиан Манусцрипт Мапс: Тоwардс ан Ундерстандинг оф тхе Монголс' Перцептион оф тхе Ландсцапе” (ПДФ). 
  9. ^ „Плате LXXXIX. Асиа.”, Енцyцлопаедиа Британница, II (1ст изд.), Единбургх: Цолин Мацфарqухар, 1771 .
  10. ^ Адле 2003, стр. 142.
  11. ^ Адле 2003, стр. 153.
  12. ^ Адле 2003, стр. 144.
  13. ^ Адле 2003, стр. 145.
  14. ^ Адле 2003, стр. 146.
  15. ^ Генина, Анна (2015). Цлаиминг Анцестрал Хомеландсː Монголиан Казакх мигратион ин Иннер Асиа (ПДФ) (А диссертатион субмиттед ин партиал фулфиллмент оф тхе реqуирементс фор тхе дегрее оф Доцтор оф Пхилосопхy (Антхропологy) ин Тхе Университy оф Мицхиган). стр. 113. 
  16. ^ Ахмад Хасан Дани; Вадим Микхаĭловицх Массон; УНЕСЦО (1. 1. 2003). Хисторy оф Цивилизатионс оф Централ Асиа: Девелопмент ин цонтраст: фром тхе сиxтеентх то тхе мид-нинетеентх центурy. УНЕСЦО. стр. 116—. ИСБН 978-92-3-103876-1. 

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Džungarski kanat na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džungarski_kanat&oldid=27677206”