Делфин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Делфин
Турсиопс трунцатус 01.јпг
Кљунасти делфин запљуснут таласом чамца
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Подред:
Инфраред:
Парворед:
Породица:
  • Delphinidae
  • Platanistodae
  • Iniidae
  • Pontoporiidae
  • Lipotidae

Делфин је водени сисар сродан киту и обичној плискавици, познат по својој интелигенцији и наводном саосећању и радости. Име делфин потиче од старогрчке речи δελφίς - delphis,[1] која значи „с материцом“, односно „риба са материцом“.[2] Група делфина зове се јато.

Реч „делфин“ има више значења и може подразумевати:

  • сваког члана породице Delphinidae (океански делфини);
  • сваког члана породице Delphinidae (океански делфини), Platanistodae (речни делфини), Iniidae (речни делфини Новог света), Pontoporiidae (лаплатски речни делфин) и Lipotidae (кинески речни делфин);
  • сваког члана парвореда Odontoceti (који укључује китове зубане);
  • припадника врсте Tursiops truncatus, најраспрострањеније и најпопуларније врсте делфина

Орке и неке сродне врсте припадају Delphinidae породици и могу се сврстати међу делфине, иако се уобичајено називају китови. Постоји око 40 врста делфина у 17 родова. Величина им варира од 1,2 m и 40 kg (мали делфин), до 9,5 m и 10 тона (орка). Могу се наћи посвуда, најчешће у плитким морима континенталних прагова. Месоједи су и хране се углавном рибом и лигњама. Породица Делпхинидае је највећа у инфрареду Cetacea и релативно млада: делфини су се појавили пре око 10 милиона година током миоцена.

Еволуција[уреди]

Делфини се сматрају потомцима копнених сисара, из реда папкара. Они су сродни са родом Indohyus, изумрлим јеленоликим копитарима, од којих су се одвојили пре око 48 милиона година.[3][4] Ушли су у воду пре око 50 милиона година и постали потпуно акватични 5–10 милиона година касније.[5]

Ред Archaeoceti се састоји од древних китова. Ови древни китови су претходници модерних китова, чија секвенца се протеже све до свог првог претка који је живео у близини воде (ретко у води). Слично томе, археокете могу бити од готово потпуно копнених, до полуводених и до потпуно водених, али оно што дефинише археокете јесте присутност видљивих ногу или асиметричних зуба.[6][7][8][9] Њихова обележја постала су прилагођена за живот у морском окружењу. Главне анатомске промене обухватају прилагођавање слушног апарата тако да се усмеравају вибрације од чељусти до ушне кости до чега је дошло са појавом рода Ambulocetus пре 49 милиона година, поједностављење тела и раст пераја на репу до чега је дошло пре око 43 милијуна година са појавом рода Protocetus, миграција носних отвора према врху лобање и модификација предњих удова у пераја која се одвила са појавом рода Basilosaurus пре 35 милиона година, и смањење и евентуални нестанак стражњих удова који су се догодили са првим одонтоцетама и мистицететама пре 34 милиона година.[10][11][12] Костур модерног делфина има две мале, шипкасте пелвичне кости за које се мисли да су скривени удови. У октобру 2006, један необични делфин флашастог носа је ухваћен у Јапану; он је имао мала пераја на свакој страни његовог гениталног отвора, за која научници сматрају да су необично изражен развој тих трагова стражњих удова.[13]

У данашње време, најближи живи сродници цетацеана су хипопотамуси; они деле полуакватичног претка који се одвојио од других артиодактила пре око 60 милиона година.[14] Пре око 40 милиона година, заједнички предак ове две групе је раздвојен у китове и породицу Антхрацотхериидае, која је изумрла на крају плеистоцена пре два и по милиона година, остављајући само једну преживјелу лозу: нилског коња.[15][16]

Анатомија[уреди]

Анатомија делфина са приказаним костуром, главним органима, репом и обликом тела

Делфини имају тела облика торпеда са генерално нефлексибилним вратовима, удовима модификованим у пераја, непостојећим залисцима спољашњих ушију, репним перајима и гомољастом главом. Делфинске лобање имају мале очне орбите, дуге њушке, и очи смештене на странама њихове главе. Делфини су у опсегу величина од 1.7 м дужине и 50 кг Мауиског делфина до 9.5 м и 10 т (11 схорт тонс) кита убице. Свеукупно, међутим, они су углавном патуљасти у поређењу са другим припадницима реда Cetartiodactyl. Неколико врста има полни диморфизам при чему су женке веће од мужјака.[17][18]

Делфини имају коничне зубе, за разлику од зуба у облику лопатица код Phocoenidae. Ови конични зуби се користе за брзо хватање плена као што су рибе, лигње или други велики сисари, попут фока.[18]

Дисање обухвата избацивање устајалог ваздуха из њихових дисајног отвора, чиме се формира писак паре на горе, чему следи удисање ваздуха у плућа. Делфини имају прилично мале, тешко препознатљиве дисајне отворе.[18][19]

Делфини имају фузиформно тело прилагођено за брзо пливање. На глави имају мелон, округли орган који користе за ехолокацију. Неке врсте имају закривљена уста која подсећају на осмех. Могу имати до 250 зуба. Мозак делфина је велик са високо структурираном можданом кором, што се често користи као аргумент за њихову високу интелигенцију. Зуби су им распоређени у низ тако да функционишу као антена која сабира долазећи звук. Основна боја им је сива, различитих нијанси, са светлим доњим делом тела.

Понашање[уреди]

Делфини често скачу изнад површине воде често изводећи праве акробације, мада за сада не постоји неко дефинитивно научно објашњење за овакво понашање.

Познати су по свом пријатељском односу према људима, у води им често прилазе са назнаком да желе игру са њима. Постоје многе приче о делфинима који су штитили бродоломнике од ајкула. Јато делфина је наводно спасило и један рибарски чамац. Након што су осетили подводна комешања за време цунамија из 2004. године, делфини су чамац одвратили од пловидбе на пучину.

Делфини су друштвене животиње које живе у јатима од око туцета животиња.[20] На местима са обиљем хране јата могу привремено да се удруже формирајући агрегације од преко 1000 делфина. Припадност јату није стриктна, честа је међуразмена. Додуше, животиње могу развити јаке међусобне везе. Међу собом комуницирају низом различитих врста цоктања, звиждука и других звукова. Користе такође и ултразвук за ехолокацију.

Делфини су једна од ретких врста животиња које се, као и људи, паре не само због размножавања. Чак и током неплодних дана у женском менструалном циклусу, делфини су примећени како се паре из задовољства и међусобног везивања.

Исхрана[уреди]

Делфини су грабљивице. Њихов зубни низ прилагођен је плену који лове: врсте са дугим кљуном и много зуба лове рибу, док оне са мање зуба и краћим кљуном радије траже лигње. Неки делфини се хране и раковима. Веће врсте, поготово орке, једу и водене сисаре, чак и мале китове.[21]

Делфини у популарној култури[уреди]

  • Популарна телевизијска серија била је Флипер, са истоименим главним јунаком - делфином.
  • У Водичу кроз галаксију за аутостопере делфини су друга најинтелигентнија врста на Земљи, после најинтелигентнијих мишева, а испред људи на трећем месту.
  • У књизи Подизање звездане плиме Дејвида Брина, нео-делфини (генетичким инжењерингом измењени делфини) представљају једну од три земаљске расе на свемирском броду у причи о вртоглавом бегу кроз свемир. Једном од свемиропловаца име је Акеакамаи у част стварног делфина из Лоуис Хермановог пројекта истраживања животињског језика.

Референце[уреди]

  1. ^ Лидделл, Хенрy Георге; Сцотт, Роберт. „δελφίς”. А Греек-Енглисх Леxицон. Персеус Дигитал Либрарy. 
  2. ^ Долпхин. Тхе Америцан Херитаге Дицтионарy оф тхе Енглисх Лангуаге (Фоуртх изд.). Дицтионарy.цом. Приступљено 17. 12. 2006. 
  3. ^ Нортхеастерн Охио Университиес Цоллегес оф Медицине анд Пхармацy. „Wхалес Десцендед Фром Тинy Деер-лике Анцесторс”. СциенцеДаилy. Приступљено 21. 12. 2007. 
  4. ^ Даwкинс, Рицхард (2016). Тхе Анцестор'с Тале: А Пилгримаге то тхе Даwн оф Еволутион. Хоугхтон Миффлин Харцоурт. ИСБН 978-0-547-52512-9. 
  5. ^ Тхеwиссен, Ј. Г. M.; Wиллиамс, Е. M. (1. 11. 2002). „ТХЕ ЕАРЛY РАДИАТИОНС ОФ ЦЕТАЦЕА (МАММАЛИА): Еволутионарy Паттерн анд Девелопментал Цоррелатионс”. Аннуал Ревиеw оф Ецологy анд Сyстематицс. 33 (1): 73—90. дои:10.1146/аннурев.ецолсyс.33.020602.095426. 
  6. ^ „Интродуцтион то Цетацеа: Арцхаеоцетес: Тхе Олдест Wхалес”. Университy оф Беркелеy. Приступљено 25. 7. 2015. 
  7. ^ Тхеwиссен, Ј. Г. M.; Цоопер, L. Н.; Цлементз, M. Т.; Бајпаи, С.; Тиwари, Б. Н. (2007). „Wхалес оригинатед фром аqуатиц артиодацтyлс ин тхе Еоцене епоцх оф Индиа” (ПДФ). Натуре. 450 (7173): 1190—1194. Бибцоде:2007Натур.450.1190Т. ПМИД 18097400. дои:10.1038/натуре06343. 
  8. ^ Фахлке, Јулиа M.; Гингерицх, Пхилип D.; Wелсх, Роберт C.; Wоод, Аарон Р. (2011). „Цраниал асyмметрy ин Еоцене арцхаеоцете wхалес анд тхе еволутион оф дирецтионал хеаринг ин wатер”. ПНАС. 108 (35): 14545—14548. Бибцоде:2011ПНАС..10814545Ф. ПМЦ 3167538Слободан приступ. ПМИД 21873217. дои:10.1073/пнас.1108927108. 
  9. ^ „Море ДНА Суппорт фор а Цетацеа/Хиппопотамидае Цладе: Тхе Блоод-Цлоттинг Протеин Гене y-Фибриноген”. ББЦ Неwс. 8. 5. 2002. Приступљено 20. 8. 2006. 
  10. ^ „Неw Даwн”. Wалкинг wитх Прехисториц Беастс. 2002. Дисцоверy Цханнел. 
  11. ^ Росе, Кеннетх D. (2001). „Тхе Анцестрy оф Wхалес” (ПДФ). 239. Университy оф Wасхингтон: 2216—2217. 
  12. ^ Бебеј, Р. M.; ул-Хаq, M.; Залмоут, I. С.; Гингерицх, П. D. (јун 2012). „Морпхологy анд Фунцтион оф тхе Вертебрал Цолумн ин Ремингтоноцетус домандаенсис (Маммалиа, цетацеа) фром тхе Миддле Еоцене Доманда Форматион оф Пакистан”. Јоурнал оф Маммалиан Еволутион. 19 (2): 77—104. дои:10.1007/С10914-011-9184-8. 
  13. ^ Ловетт, Рицхард А. (8. 11. 2006). „Долпхин Wитх Фоур Финс Маy Прове Террестриал Оригинс”. Натионал Геограпхиц. Приступљено 27. 7. 2012. 
  14. ^ Гатесy, Јохн (3. 2. 1997). „wхалес' цлосест релативе” (ПДФ). Университy оф Аризона. Приступљено 29. 8. 2015. 
  15. ^ „Тхе еволутион оф wхалес”. Университy оф Беркелеy. Приступљено 29. 8. 2015. 
  16. ^ Боиссерие, Јеан-Ренауд; Лихореау, Фабрице; Брунет, Мицхел (2005). „Тхе поситион оф Хиппопотамидае wитхин Цетартиодацтyла”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 102 (5): 1537—1541. Бибцоде:2005ПНАС..102.1537Б. ПМЦ 547867Слободан приступ. ПМИД 15677331. дои:10.1073/пнас.0409518102. 
  17. ^ Раллс, Катхерине; Месницк, Сарах. Сеxуал Диморпхисм (ПДФ). стр. 1005—1011. Приступљено 29. 8. 2015. 
  18. 18,0 18,1 18,2 „Цетацеан Цуррицулум – А теацхер'с гуиде то интродуцинг анд усинг wхалес, долпхинс, & порпоисес ин тхе цлассроом” (ПДФ). Америцан Цетацеан Социетy. 2004. Архивирано из оригинала (ПДФ) на датум 7. 8. 2012. Приступљено 20. 12. 2013. »Соунд продуцтион ин цетацеанс ис а цомплеx пхеноменон нот фуллy ундерстоод бy сциентистс.« 
  19. ^ Сцхоландер, Пер Фредрик (1940). „Еxпериментал инвестигатионс он тхе респираторy фунцтион ин дивинг маммалс анд бирдс”. Хвалраадетс Скрифтер. 22. 
  20. ^ Давидсон Цоллеге, биологy департмент (2001). „Боттленосе Долпхинс – Алтруисм”. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2010. Приступљено 12. 3. 2008. 
  21. ^ Долпхин'с диет Арцхивед 2013-09-27 ат тхе Wаyбацк Мацхине

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Конзервација, истраживање и новости:

Фотографије: