Диал-уп

Диал-уп је врста приступа интернету помоћу телефонске линије. Корисник користи модем који је повезан са рачунаром и телефонском линијом да би бирао број Интернет провајдера приликом које се успоставља веза између модема, који је касније усмерен према интернету.

Британска компанија „Британски Телеком“ је 1. септембра 2013. године укинула приступ интернету преко диал-уп везе.

Диал-уп технологије

Први модем (МОдулатор ДЕМодулатор) се појавио 1979, и тада је почело диал-уп повезивање на интернет. Корени диал-уп-а се могу наћи још у доба телеграфа, где су се импулси слали жицом тапкајући прекидач. Главна улога модема је да сигнал добијен из компјутера претвори у аналогни сигнал (Модулирање) који се касније може преносити телефонском жицом и обратно (Демодулирање).

Сигнал пролази кроз једну аналогну конверзију. Због тога што је конверзија урађена на корисничкој страни, проток података је ограничен на V.34 брзине. Подаци који долазе са приступног сервера немају проблема са шумом који би се појавио при аналогној конверзију, па тако подаци могу бити послати при много већим брзинама. Дакле, корисник може примати податке при в.90 брзинама али их може слати само по V.34 брзинама. Проток података кроз модем је следећи:

Из ДТЕ-а (Дата терминал еqуипмент), подаци се шаљу кроз УАРТ (Универсал асyнцхроноус рецеивер/трансмиттер), који контролише буфер и контролу протока података са рачунара. Компресовани подаци се шаљу у пакетима, са означеним заглављем затим се шаљу до ДСП-а (Дигитал сигнал процессинг). Подаци затим иду до дигатално/аналогног процесора, који шаље податке из РЈ11 (Стандардни конектор) према телефонској линији. Пријем података се врши у обрнутом редоследу.

Ове технологије се деле према методама и начину на који се користи телефонска линија.

ПОТС (Plain Old Telephone Service)

Телефонске линије за пренос гласа се зову и ПОТС. Оне су свеприсутне, познате и лако се добијају. Звук пренесен овим сервисом се обрађује 8.000 пута по секунди (користећи 8 бита по узорку), при конверзији у дигиталан облик, да би се звук могао преносити на 64 кбпс каналу.

За кодирање и декодирање гласа је задужен део опреме који се зове ЦОДЕЦ. ЦОДЕЦ је био неопходан да би омогућио компатибилност са старијим аналогним телефонима који су већ били у широј употреби.

Диал-уп конеције овом методом су ограничене брзином од 33.600 бита по секунди (33,6кбпс) помоћу модема.

БРИ (Basic Rate Interface)

Намењено за кућну употребу, ова апликација ИСДН-а користи исте ПОТС линије, али омогућује директну дигиталну конекцију са телефонском мрежом. БРИ интерфејс има два Б (беарер) канала за пренос података, и један D (delta) канал за пренос управљачких и сигналних информација. Сваки Б канал је 64к линија. Индивидуални 64к канали телефонске мреже се зову и ДС0 (digital service 0).

ТДМ (time division multiplexing) или временско мултиплексирање омогућује да се виже канала шаљу у једној линији.

Т1/Е1

Т1/Е1 линије су дизајниране за пословна окружења. Т1 омгућава да се 24 ТДМ канала шаљу преко кабла са 2 пара бакарних жица. Е1 пружа 32 канала, од којих је једна предвиђена за синхронизацију.

Брзина Т1 линије је до 1.544 Мбпс, док је брзина Е1 2.048 Мбпс.

ПРИ (Primary Rate Interface)

Т1 ПРИ сервис омогућава 23 Б канала при 64 кбпс са ценом једног D канала (24. канал) за сигнализирање позива. Е1 ПРИ сервис омогућава 30 канала, али користи 16. канал за ИСДН сигнализирање. ПРИ сервис је ИСДН конекција.

ЦАС (Channel Associated Signaling)

Т1 ЦАС линије имају 24 56к канала, део сваког канала се користи за сигнализирање позива. Е1 ЦАС и даље користи само 16. канал за сигнализацију позива.

ЦАС није ИСДН интерфејс, дозвољава само аналогним позивима приступ серверу.

Доступност

Диал-уп не захтева никакву другу инфраструктуру осим телефонске линије. Како су телефонске прикључнице доступне широм света, диал-уп остаје веома употребљив људима који путују. Диал-уп је обично једини избор доступан за многа сеоска и удаљена места, где је добијање широкопојасне конекције готово немогуће услед мале популације и потражње. Понекад је диал-уп приступ алтернатива за људе који имају ограничен буџет, међутим широкопојасни приступ интернету сада постаје све доступнији и јефтинији.

Диал-уп-у је потребно време како би успоставио конекцију (у зависности од локације ово може потрајати од неколико секунди до неколико минута). Ово успостављање везе користи телефонске импулсе, што значи да се сваки импулс додатно наплаћује.

Диал-уп приступ је привремена конекција, због тога што ће конекција бити прекинута или од стране косрисника или интернет провајдера. Интернет провајдери често стављају временска ограничења на конекције да би спречили загушење мреже, и прекинуће конекцију према кориснику захтевајући од њега да поново успостави везу.

Перформансе

Модерни диал-уп модеми типично имају максималну теоријску брзину од 56 килобита по секунди (при коришћењу V.90 или V.92 протокола), међутим у већини случајева је 40-50 кбит/с реална брзина. Фактори као шум телефонске линије као и квалитет самог модема играју важну улогу у одлучивању брзине. Неке конекције могу бити и споре око 20 кбит/с у ситуацијама где се телефонска линија често користи, као на пример у хотелу.

Диал-уп конекције обично имају велико закашњење (latency) које може ићи и до 400 мс или горе, што може учинити играње онлине игрица јако тешким, ако не и немогућим.

Коришћење компресије података да би се превазишло 56к

Данашњи V.42, V.42бис стандарди омогућавају модему да преноси податке брже него што би то основна брзина дозволила. На пример, 53,3 кбит/с конекција са V.44 може да пренесе 53,3*6 == 320 кбит/с чистог текста. Постоји један проблем, компресија постаје боља и лошија током времена због сметњи на линији, или због преноса већ компресованих података (ЗИП фајлови, ЈПЕГ слике, МП3 аудио, МПЕГ видео). У једном тренутку ће модем преносити податке брзином приближном 50 кбит/с, некомпресоване фајлове при 160 кбит/с, или чист текст при 320 кбит/с, или било којом брзином између ових. У оваквим ситуацијама се користи меморија модема, буффер, да би сачувао податке док се компресују и шаљу телефонском линијом.