Дон Хуан Мануел

Дон Хуан Мануел (шп. Don Juan Manuel) био је једна од најзначајнијих личности средњовековне шпанске културе. Поносан на своју племићку и краљевску крв, био је врло амбициозан и имао је велики утицај на политичка дешавања у Кастиљи и на Иберијском полуострву у првој половини XIV века. Поред тога оставио је велики траг у развоју кастиљанске уметничке прозе. Најпознатије и највредније дело које је оставио иза себе је дидактичко-моралистичко дело Кнез Луканор (шп. El Conde Lucanor).

Биографија

Кнез дон Хуан Мануел

Дон Хуан Мануел (шп. Don Juan Manuel) рођен је у Ескалони у провинцији Толедо, Шпанија, 5. маја 1282. године, а преминуо је у Кордоби, Шпанија, 13. јуна 1348. године. Био је кастиљански средњевековни писац. Отац му је био кнез дон Мануел (шп. el infante don Manuel), син моћног краља Фернанда III Светог, а мајка му је била Беатрис Савојска. Његов стриц је био краљ Алфонсо X Мудри (шп. Alfonso X el Sábio), на чијем је двору отац дон Хуана Мануела играо велику улогу у међународним преговорима за време покушаја краља да наследи трон Светог римског царства. Дон Хуан Мануел је био врло поносан на своје племићко порекло које је вукло корене од кастиљских, леонских и немачких краљева, као и од византијских царева из династије Анђела. Од оца је на урпаву наследио краљевину Мурсију и тутулу Великог аделантада краљевине Мурсије (шп. Adelantado mayor del reino de Murcia). Активно је учествовао у политичким борбама свог времена.

Већ 1283. год. остао је без оца. Бригу о његовом васпитању и образовању првобитно је водила његова мајка, која је убрзо умрла 1290. године, кад је Дон Хуан Мануел имао само 8 година. Након тога његов приватни тутор постаје краљ Санчо IV од Кастиље (шп. Sancho IV de Castilla).

Његова биографија је врло добро позната захваљујући делима Андреса Хименеса Солера (шп. Andrés Giménez Soler). Дон Хуан Мануел је био веома образован племић. Био је вешт у јахању, мачевању, а посебно је уживао у лову. Осим тога познавао је латински, италијански, историју, право и теологију (о овоме говори у свом делу „Књига о сталежима“ (шп. Libro de los estados)). Био је веома побожан и припадао је реду Светог Доминга. Већ са 12 година краљ га је послао заједно са својим вазалима да учествује у бици бранећи Мурсију од Мавара.

Након смрти Фернанда де ла Серде (шп. Fernando de la Cerda), наследника Алфонса X, дон Хуан Мануел учествује у династичким борбама и стаје на страну краља Санча IV. Након његове смрти, арагонски краљ Хајме II (шп. Jaime/Jaume II de Aragón) током династичких превирања је за краља Кастиље признао Алфонса де ла Серду (шп. Alfonso de la Cerda) уместо Фернанда IV. Алфонсо де ла Серда му у знак захвалности поклања Мурсију, којом је владао дон Хуан Мануел. Како би сачувао своју очевину, дон Хуан Мануел проси малолетну кћерку краља Хајмеа II, што је веома разбеснело краља Фернанда IV. Након смрти Фернанда IV, 1319. год. дон Хуан Мануел постаје један од регената малолетног краљевића Алфонса XI, који већ 1325. год. проглашава пунолетство, и као шефа државе поставља свог стрица дон Фелипеа, а дон Хуану Мануелу окреће леђа. Да би изгладио односе, краљ Алфонсо XI запросио је руку његове кћери доња Констансе, што је дон Хуана Мануела учинило веома срећним и поносним. Ипак, Алфонсо XI крши обећање, не жени се њоме, већ португалском принцезом Маријом, а доња Констансу затвара у утврђење Торо. Понижен и дубоко повређен, дон Хуан Мануел отказује послушност краљу, и чак се за помоћ обраћа гранадским муслиманима. Сукоб је био крвав и трајао је пар година. Закопали су ратне секре и склопили мир 1330. године, а дон Хуану Мануелу је враћена титула аделантада Мурсије.

Гробница дон Хуана Мануела

Између 1330. и 1335. год. следи релативно миран период његовог живота и он се посвећује интензивном писању. Осим тога што је водио врло буран и активан политички живот, дон Хуана Мануела сматрају за једног од најобразованијих људи његове епохе. Иза себе је оставио веома значајан утицај на кастиљаснку прозу. Користећи најчешће латинске изворе, али и многе друге, створио је многа дела поучног, дидактичког карактера, која је требало да помогну племићима да се снађу на двору и да науче да се понашају у складу са својим пореклом. Главна тема свих његових дидактичко-моралистичких дела је спасење душе. Сматрао је да свако може да спаси и сачува своју душу уколико се понаша у складу са обавезама и дужностима које му налаже социјални статус.

Основао је доминикански манастир Сан Пабло у Пењафјелу (шп. San Pablo de Peñafiel) 1318. године и њему завештао свој целокупан опус. Водио је рачуна о својим делима. Она су често преписивана, а он их је лично прегледао да не би долазило до преписивачких грешака.

Преминуо је у Кордоби 1348. године, а његово тело је пребачено у његову задужбину у Пењафјелу.

Бракови и потомство

Дон Хуан Мануел се женио три пута. Прва жена му је била Исабела од Мајорке (шп. Isabel de Mallorca), кћерка краља Хајмеа II од Мајорке (шп. el rey Jaime II de Mallorca). Већ са 19 година остао је удовац без иједног потомка.

Други брак је започео са књегињом Констансом од Арагона (шп. la infante Constanza de Aragón), кћерком краља Хајмеа II од Арагона (шп. el rey Jaime II de Aragón) и Бланке од Напуља (шп. Blanca de Nápoles). Констанса је умрла 1327. године. Са њом је имао 3 детета:

• Костанса Мануел де Виљена (шп. Costanza Manuel de Villena), 1323-1345. Удата за Педра I од Португала (шп. Pedro I de Portugal). Мајка краља Фернанда I од Португала ({{јез-шп-лат|ел реy Фернандо I де Поругал).

Хуан I од Кастиље

• Беатрис Мануел де Виљена (шп. Beatriz Manuel de Villena), урмла врло млада.
• Мануел де Виљена (шп. Manuel de Villena), умро врло млад.

Његова трећа жена била је Бланка Нуњес де Лара (шп. Blanca Núñez de Lara), кћерка Фернанда де ла Серде и Хуане Нуњес де Ларе (шп. Juana Núñez de Lara). Са њом је имао јос двоје деце.

• Фернандо Мануел де Виљена I војвода од Виљена и III господин од Ескалона и Пењафјела. (шп. Fernando Manuel de Villena I duque de Villena y III señor de Escalona y de Peñafiel), 1332-1350. Био је у браку са Хуаном (шп. Juana) кћерком Рамона Беренгера I де Ампуријаса (шп. Ramón Berenguer I de Ampurias).
• Хуана Мануел де Виљена (шп. Juana Manuel de Villena), 1339-1381. Ступила је 1350. године у брак са Енрикеом од Трастамаре (шп. Enrique de Trastámara), ванбрачним сином краља Алфонса XI од Кастиље и Леоноре де Гусман (шп. Leonor de Guzmán), који је касније владао као Енрике II од Кастиље (шп. Enrique II de Castilla). Њихов син је био краљ Хуан I од Кастиље (шп. Juan I de Castilla). Она је била III војвоткиња од Виљене и V госпођа од Ескалона и Пењафјела (шп. III duquesa de Villena y V señora de Escalona y Peñafiel) од 1360. до 1366. године.

Дон Хуан Мануел је осим њих имао јос два ванбрачна сина са Инес од Кастањеде (шп. Inés de Castañeda):

• Санчо Мануел де Виљена (шп. Sancho Manuel de Villena), 1320-1347.
• Енрике Мануел де Виљена (шп. Enrique Manuel de Villena), 1337-1390.

Најпознатија дела

Хуан Мануел је био свестан важности свог списатељског рада. Књиге је састављао брижљиво надгледајући њихово преписивање како би биле сачуване за будуће генерације. Иако међу властелом његовог ранга списатељство није било довољно цењено, наставио је стопама свог стрица Алфонса X, због кога је писао на кастиљанском, а не на латинском на ком се до тада писала књижевност. Писао је на простом језику како би своја дела учинио разумљивим народу. Супротно од генерација претходних анонимних аутора, хуглара и клерика он се потписивао на своја дела, не умањујући значај ауторства. Карактеристичан је по прецизности, избирљивости и трезвености.

Страница дела Кнез Луканор

Саставио је два списка својих дела. Први се налази у Општем предговору, а други у предговору Кнеза Луканора. Листе се разликују по насловима и распореду. Нека дела никада нису пронађена. Сачувана дела су:

• шп. Crónica abreviada - Скраћена историја
• шп. Libro de la caza - Књига о лову
• шп. Libro del cavallero et del escudero - Књига о витезу и штитоноши
• шп. Libro de los estados - Књига о сталежима
• шп. Libro del conde Lucanor - Кнез Луканор
• шп. Tratado de la Asunción de la Virgen María - Трактат о успењу Богородице
• шп. Libro infinido - Вечна књига
• шп. Libro de las armas - Књига о оружју

Његово стваралаштво се дели на три периода. У првом периоду се угледа на свог стрица Алфонса X, док је у другом и трећем окренут личним идејама.

Књига о сталежима

Књига о сталежима (шп. Libro de los estados), другачије се назива Књига о краљевићу (шп. Libro del infante). Књига је настала између 1237. и 1332. године и спада у ред најважнијих дела овог аутора. Инспирација је била христијанизована легенда о Буди. Дело говори о образовању сина паганског краља Морабана, краљевића Јохаса, кога мудрац Турин покушава да сачува од непријатности људског бивствовања. Када краљевић први пут види мртваца, поставља одгојитељу многа питања о рођењу, животу и смрти. Како пагани не умеју да дају одговор на ово питање Јохас се обраћа хришћанском мудрацу Хулију који излаже доктрину хришћанске вере излажући пре свега устројство друштва које је подељено на сталеже- сељаци, клерици и племство, од којих сваки има своју улогу у друштву. У овој књизи важне су ауторове идеје о структури и организацији друштва хришћанске Европе и Шпаније.

Књига о оружју

Књига о оружију (шп. Libro de las armas) настала је између 1342. и 1345. године. Написана је на основу догађаја ауторовог живота. Међутим, ово не значи да дело има велики историјски значај. Многи делови су инспирисани легендама као што је свето порекло његове династије које потиче од Фернанда III, затим о другом како он каже „проклетом и интригантном“ Алфонсу X и његовој жени Виоланти од Арагона (шп. Violanta de Aragón) ћерки Хаимеа I Конкистадора (шп. Jaime I el Conquistador) и другој жени Виоланти од Мађарске (шп. Violanta de Hungría). Он прича о љубави између његовог тече Енрикеа од Кастиље и Констансе од Арагона која ће касније постати супруга Хуан Мануеловог оца. У овом делу аутор контролише све своје могућности и књижевна средства, а оно је написано како би аутор истакао величину свог рода. Комбинује историју и фикцију.

Кнез Луканор

Кнез Луканор (шп. El conde Lucanor или шп. Libro de los ejemplos del conde Lucanor y de Patronio) написан је између 1330. и 1335. године. Сачињен је од пет делова и три целине. У првој целини се налазе приче о моралу, док другу целину чине други, трећи и четврти део у којима се налазе мудри искази. Трећа целина и пети део представљају закључак. Први део има највећу уметничку вредност и у њему кнез тражи савет од свог понизног саветника Патронија (шп. Patronio) који му уместо одговора прича одређену причу из које кнез Луканор извлачи поуку како би решио свој проблем. Свако поглавље се заврсава на сличан начин, са малим разликама. Они су уједно и главни ликови, и појављују се у сваком делу ове књиге.

Скраћена историја

Скраћена историја (шп. Crónica abreviada), претпоставља се да је написана измђу 1320. и 1324. године. Ово је кратак сажетак Алфонсове историје Шпаније.

Види још

• Виртуелна библиотека Сервантес - Дела дон Хуана Мануела
• Интернет архива - Дела дон Хуана Мануела
• Кнез Луканор

Литература

• Дон Хуан Мануел, Кнез Луканор, превод са старокастљанског, предговор и белешке Жељко Донић, Партенон, Београд 2014.
• Фелипе Б. Педраза Јимéнез, Милагрос Родрíгуез Цáцерес, Мануал де ла литература еспаñола, I Едад Медиа, Цéнлит Едиционес, 2001.
• Павловић-Самуровић Љиљана, Солдатић Далибор, Шпанска књижевност 1, Нолит, Београд 1985.
• Херрера Цасадо, Антонио, Ел Естадо итинеранте де дон Јуан Мануел, Ацтас дел Пример Цонгресо де Цаминерíа Хиспáница, Гуадалајара, ААЦХЕ.