Други пол (књига)

С Википедије, слободне енциклопедије

Настанак и садржај
Ориг. насловLe Deuxième Sexe
Земља Француска
Језикфранцуски
Жанр / врста делафеминизам
Издавање
Издавање1949
Број страница978 у 2 тома
Тип медијаштампани

Други пол (франц. Le Deuxième Sexe) је књига из 1949. године коју је написала француска егзистенцијалисткиња Симон де Бовоар у којој ауторка говори о односу према женама кроз историју. Књига је настала за око 14 месеци када је списатељица имала 38 година.[1] Написала ју је у два тома – Чињенице и митови (енг. Фацтс анд Мyтхс) и Животно искуство (енг. Ливед Еxпериенцес). Поједина поглавља су се прво појавила у часопису Лес Темпс модернес.[2] Други пол, једна од најпознатијих књига Симон де Бовоар, сматра се једним од најзначајнијих дела феминистичке филозофије и полазном тачком другог таласа феминизма.[1]

Сажетак[уреди | уреди извор]

Први том[уреди | уреди извор]

Симон де Бовоар поставља питање: „Шта је жена?“[3] Тврди да је мушкарац оно што се подразумева, док је жена ‚‚други".[4] „Човечанство је мушко, и човек не дефинише жену као такву, већ према себи; жена се не посматра као аутономно биће.”[5] Симон де Бовоар такође описује однос између јајне ћелије и сперматозоида код различитих бића (риба, инсеката, сисара) и на крају долази до људи. Описује женски подређен положај унутар врсте у погледу репродукције и упоређује физиологију мушкараца и жена закључујући да се вредности не могу заснивати на физиологији и да биолошке чињенице треба посматрати у онтолошком, економском, социјалном и физиолошком контексту.[6]

Симон де Бовоар одбацује теоријска виђења Сигмунда Фројда, Алфреда Адлера и Фридриха Енгелса.[7] Она истиче да иако Енгелс у књизи Порекло породице, приватне својине и државе (енг. Тхе Оригин оф тхе Фамилy, Привате Пропертy анд тхе Стате) (1884) говори да је „велики историјски пораз женског пола’’[8] уследио након открића бронзе и стварања приватне својине, његове тврдње нису поткрепљене.[9]

Према њеном мишљењу, два фактора објашњавају еволуцију женског стања: учешће у производњи и слобода од репродуктивног ропства.[10] Симон де Бовоар пише да је „материнством жена остала чврсто везана за своје тело, као животиња"[11] I зато мушкарци доминирају над њом и природом.[11] Она описује постепено мушко задобијање надмоћи над женама, од статуе женске Велике Богиње из Сусе до става старих Грка попут Питагоре који је написао: „Постоји један добар принцип који је створио ред, светлост и мушкарца; и један рђав принцип који је створио хаос, мрак и жену.“[12] Мушкарци успевај у животу трансценденцијом, док је иманенција судбина жена. Бовоар пише да мушкарци тлаче жене када настоје да одрже породицу и да сачувају баштину. Она упоређује положај жена у Старој Грчкој и Риму. У Грчкој, са изузетком Спарте где није било ограничавања слободе жена, према женама се поступало скоро као према робовима. У Риму су жене уживале већа права, али су и даље биле дискриминисане по родној основи пошто су мушкарци још увек били господари. Када говори о хришћанству, Симон де Бовоар тврди да су, с изузетком немачке традиције, ова религија и њено свештенство довели жену у подређен положај.[13] Такође спомиње проституцију и промене у динамици које је у XII веку донела дворска љубав.[14] Симон де Бовоар описује ‚‚жене моћне владарке"[15] и „куртизане"[14] од раног XV века и издваја шпањолку свету Терезију Авилску која ‚‚показује да се жена може уздићи исто тако високо као мушкарац”.[16]

Током XIX века женска права су остала непромењена, али су се појединке, попут Маргарите од Наваре, истакле писањем и глумом. Неки мушкарци су својим делима помогли да се побољша женски статус. Симон де Бовоар проналази замерке Наполеоновом коду, критикује Огиста Конта и Онореа де Балзака, а Пјера Жозефа Прудона описује као антифеминисту. Индустријска револуција у XIX веку је омогућила женама да побегну из својих домова, али су биле слабо плаћене за свој рад.[17]

Симон де Бовоар прати раст синдиката и учешће жена у истим. Списатељица такође разматра ширење контрацептивних метода и историју абортуса. Приповеда историју покрета за женско право гласа и пише о женама попут Розе Луксембург и Марије Кири.

Симон де Бовоар и пише о ‚‚вечном разочарењу"[18] жена по мишљењу хетеросексуалних мушкараца. Она покрива теме женске менструације, невиности и сексуалности укључујући полни однос, брак, мајчинство и проституцију. Како би дочарала мушко искуство с „страхотом жеснке плодности", Симон де Бовоар цитира Британски медицински часопис (енг. Бритисх Медицал Јоурнал) из 1878. године у коме један члан Британске медицинске асоцијације (енг. Бритисх Медицал Ассоциатион) пише да је „несумњива чињеница да се месо квари ако да додирне жена за време менструације“.[19] Она такође цитира и поезију Андреа Бретона, Леополда Седара Сенгора, Мишела Лериса, Пола Верлена, Едгара Алана Поа, Пола Валерија, Јохана Волфганга фон Гетеа и Вилијама Шекспира као и друге романе, филозофе и филмове. Симон де Бовоар пише да родна подељеност опстаје и у хомосексуалности.[20]

Анализирајући дела Анрија де Монтерлана, D. Х. Лоренса, Пола Клодела, Андреа Бретона и Стендала, Симон де Бовоар пише да ‚‚ови примери нам сведоче да сваки писац одражава велике колективне митове…"[21] Женску оданост као дужност захтевају и Монтерлан и Лоренс. Мање дрски Клодел, Бретон и Стендал диве се оданости жене као племенитом избору.”[22] Она сматра да је жена „привилеговано Друго"[23] где је „Друго дефинисано посебно, према посебном начину на који је Једно поставља“[23] и пише да „равноправној жени-детету, души-сестри, секс-жени, женској животињи једина намењена земаља судбина јесте мушкарац.“[24] Де Бовоар надаље говори да „одсуство или безначајност женског елемента у целокупности једног дела само је по себи симптоматично...међутим, губи се у епохи као што је наша у којој су појединачни проблеми у другом плану."[22]

Симон де Бовоар пише да се ‚‚мистерија"  истиче међу мушким митовима о женама. Такође говори да се та мистерија не приписује женама због њиховог пола, већ због њиховог положаја и да се односи на било којег роба. Сматра да је то нестало током XVIII века када су мушкарци на кратко време сматрали жене једнаким себи. Цитира Артура Рембоа који пише да се нада да ће једног дана жена постати потпуно људско биће када јој мушкарац да слободу.[25]

Други том[уреди | уреди извор]

Приказујући дететов живот од рођења, Симон де Бовоар упоређује одгој девојчице са одгојем дечака, коме се са три или четири године каже да је "мали мушкарац".[26] Девојчица се учи да буде жена и друштво јој намеће „женствену" судбину.[27] Она нема урођени ‚‚матерински инстинкт.”[28] Девојчица се учи да верује у мушког бога и да га обожава ,те да замишља одрасле љубавнике. Откриће секса је ‚‚раздобље болног расула" и она на њега гледа са гађењем. Када открије да су мушкарци, а не жене, господари света „њено срце узбуђено куца због мушкарца“.[29] Списатељица описује пубертет, прву менструацију и начин на који девојчице замишљају секс са мушкарцима. Описује више начина на који девојчице у касном пубертету прихватају своју ‚‚женственост", што може да подразумева бекство од куће, опчињеност одвратним праћење природе или крађу. Списатељица разматра и односе са мушкарцима, истичући да последице првог односа одређују цео женин живот. Симон де Бовоар описује и женске односе са женама[30]. Такође наводи да „хомосексуалност је колико свесна настраност, толико и фатално проклетство“.[31]

Симон де Бовоар сматра да је „апсурдно тражити од супружника везаних практичним, социјалним и моралним интересима да целог живота једно другом причињавају сексуално уживање“.[32] Описује обавезе удате жене које укључују чишћење куће и додаје да то „значи заустављати смрт, али исто тако и одбијати живот...“[33] Сматра да је „судбина жене-служавке незахвална због поделе посла која је целу осуђује на опште и неесенцијално...“[34] Такође пише како жена проналази достојанство само прихватањем свог вазалства које подразумева „службу у постељи и службу у кући“[35]. Жена се одваја од своје породице и на дан после венчања проналази само ‚‚разочарење".[36] Симон де Бовоар такође истиче разне неједнакости између супруге и супруга и проналази да они време проводе не у љубави, већ у ‚‚брачној љубави".[37] Она цитира Софију Толстој која у свом дневнику поставља питање – „Како би се једна жена могла задовољити да целог дана седи са иглом у руци, да свира на клавиру, да буде сама, потпуно сама, ако мисли да је њен муж не воли и да ју је заувек осудио на ропство“?[38] Списатељица такође сматра да је брак извитоперена институција која угњетава и мушкарце и жене.

По мишљењу ауторке, абортус који доктор легално обави би имао мало последица по мајку. Она тврди да католичка црква не може да каже да душа нерођене бебе не одлази у рај јер није крштена пошто је то супротно другим учењима цркве. Она пише да проблем абортуса није проблем смртности већ ‚‚мушког садизма" према женама.[39] Симон де Бовоар описује трудноћу, коју сагледава уједно као дар и проклетство за жене. У овом стварању новог бића, жена губи себе. Списатељица пише да „мајчин садо-масохизам ствара у кћери осећање кривице које ће се испољити кроз садо-масохистичке поступке према њеној деци и тако без краја и конца“ и залаже се за социјалистички одгој деце.[40]

Симон де Бовоар описује женску одећу, своје пријатељице и своје односе са мушкарцима. Списатељица додаје да „брак, лишавајући жене сваког еротског задовољства, ускраћујући им слободу и посебност њихових осећања, неизбежном и ироничном дијалектиком води их прељуби“.[41] Такође описује проститутке и њихов однос са макроима и са другим женама, као и са хетерама. За разлику од проститутки, хетере могу добити признање као индивидуе и ако су успешне могу да поставе више циљеве и да се јавно истакну. Симон де Бовоар пише да женин пут до менопаузе може да пробуди женска хомосексуална осећања (за која сматра да су латентна код скоро сваке жене). Када прихвати да остари, жена постаје старица којој је остало да проживи још пола живота. Она некад изабере да живи кроз своју децу (често кроз сина) или унучад, премда се суочава са ‚‚пленом самоће, жаљења, досаде".[42] Како би јој прошло време може се бавити бескорисним женским “ручним радом“, сликањем воденим бојама, музиком или читањем, или се учланити у неку добротворну организацију.

Према мишљењу Симон де Бовоар, док жена уме да буде активна, ефикасна и тиха као мушкарац, њен положај је чини само корисном зарад припремања хране, прања веша, чишћења куће. Она брине јер не ради ништа, кука, плаче и може запретити самоубиством. Буни се, али не бежи од своје судбине. Може пронаћи срећу у ‚‚Хармонији" и у ‚‚Добру" као што Вирџинија Вулф и Катрин Менсфилд описују. Симон де Бовоар мисли да је бескорисно покушавати установити да ли је жена супериорна или инфериорна и да је очевидно да је мушки положај ‚‚бескрајно повољнији".[43] Такође наводи да „за жену нема никаквог другог излаза осим да ради на свом ослобођењу“.[44]

Симон де Бовоар описује и нарцисоидне жене које себе могу да пронађу у огледалу и у позоришту и жене у браку и ван њега. Наводи да „онога дана када жени буде било могуће да воли у својој снази а не у својој слабости, не да би побегла од себе већ да би се нашла, не да би се одрекла себе већ да би се потврдила, тада ће љубав постати за њу, као и за мушкарца, извор живота, а не смртна опасност“.[45] Разматра животе неколико жена од којих су неке имале стигме. Симон де Бовоар пише како „се жена повезује са нестварним: својом двојницом или Богом: или пак успостављају успоставља нестваран однос са стварним бићем.“[46] Такође помиње жене са каријерама које могу да побегну од садизма и мазохизма. Неколицина жена је успешно достигло стање једнакости, и Симон де Бовоар, у фусноти, издваја пример Кларе и Роберта Шумана. Симон де Бовоар каже да задаци који се очекују од супруге могу бити превише за жену, пошто она мора да буде елегантна, добра домаћица и добра мајка. Издваја ‚‚глумице, играчице и певачице"[47] које имају могућност да достигну независност. Међу списатељицама, Симон де Бовоар издваја само Емили Бронте, Вирџинију Вулф и (‚‚понекад") Мери Веб (и помиње Колету и Кетрин Мансифелд) као жене које „се са природом суочавају у њеној нељудској слободи..."[48] Симон де Бовоар онда каже како жене не ‚‚оспоравају људску судбину” и да „када је упоређујемо са неким изузетним уметницима, који заслужују да буду названи ’великима’, жена изгледа осредње.”[49] Жена не би могла да буде Винсент ван Гог или Франц Кафка. Симон де Бовоар сматра даје од свих жена можда једино Света Тереза живела за себе. Каже да је ‚‚крајње време да јој се пружи прилика да најзад опроба своју срећу, како у свом сопственом интересу тако и у интересу свих.”[50]

У закључку Симон де Бовоар се нада будућности у којој су жене и мушкарци једнаки. Списатељица наводи да „свакако, не треба сматрати да је довољно променити њен економски положај па да се жена преобрази; тај чинилац је био и остаје основни чинилац њеног развоја; али све док за собом није повукао моралне, социјалне, културне итд. последице које објављује и захтева, нова жена још не може да се појави; у садашње време оне се нису нигде оствариле, ни у Совјетском Савезу ни у Француској или у Сједињеним Америчким државама; а управо зато је савремена жена растргнута између прошлости и садашњости.“[51] Списатељица закључује да „како бисе извојевала та највиша победа потребно је, поред осталог, да се мушкарци и жене, и поред својих природних разлика, без дволичности афирмишу своје братство“.[52]

Рецепција и утицај[уреди | уреди извор]

Прво издање Другог пола у Француској се продало у око 22.000 примерака за недељу дана.[53] Од тада, књига је преведена на четрдесет језика.[54] Ватикан је књигу ставио на Списак забрањених књига.[55] Сексолог Алфред Кинси се критички изразио према Другом полу, држећи да иако је интересантан као књижевно дело, не садржи оригиналне податке од интереса или значаја за науку.[56] Године 1960, Бовоар је написала да Други пол представља покушај да се објасни „зашто жену њен положај, још увек, чак и данас, спречава да истражује основне проблеме у свету“.[57] Напад на психоанализу у Другом полу је инспирисао касније феминистичке аргументе против психоанализе, између осталих и оне изнете у књигама Женска мистика (1963) Бети Фридан, Сексуална политика (1969) Кејт Милет и Женски евнух (1970) Џермејн Грир.[58] Милет је 1989. изјавила да није увиђала до које мере је дуговала Бовоар када је писала Сексуалну политику.[59]

Филозофкиња Џудит Батлер је написала да Бовоарин исказ да се „жена не рађа, женом се постаје“ разликује термине „пол“ и „род“. Борд и Маловани-Шевалије, у њиховој целовитој верзији књиге на енглеском, превеле су овај исказ као „жена се не рађа, женом се постаје“ зато што у овом контексту (једна од више различитих употреба речи „жена“ у књизи), Бовоар ту реч користи да означи жену као конструкт или идеју, пре него жену као јединку или део групе. Батлер пише да је у овој књизи „род“ представљен као аспект идентитета који се „постепено стиче“. Батлер сматра да Други пол потенцијално пружа радикално разумевање рода.[60]

Биографкиња Деирдре Бер у уводу за издање из 1989. године пише да је „једна од најупорнијих критика“ то да је Бовоар „крива за несвесну мизогинију“, да одваја себе од жена док пише о њима.[61] Бер пише и да су француски писац Франсис Жансон и британска песникиња Стиви Смит имали сличне замерке: према речима Смитове, „Она је написала огромну књигу о женама и убрзо постаје јасно да их не воли, нити да јој се допада што је и сама жена“.[62] Бер даље цитира британског научника К. Б. Редфорда који је уочио да је Бовоар „крива за бојење жена својим сопственим бојама“ зато што је Други пол „примарно буржоаски документ, тако изобличен аутобиографским утицајима да лични проблеми саме ауторке могу добити претерани значај у њеном разматрању женствености“.[62]

Дејвид M. Халперин пише да Бовоар даје идеализован приказ сексуалних односа између жена у Другом полу, тврдећи да они са посебном јасноћом откривају узајамност у реаговању на еротске подстицаје која карактерише женску еротичност.[63] Критичарка Камила Паља је похвалила Други пол, називајући га „изврсним“ и „врхунским делом модерног феминизма“. Паља пише да већина модерних феминиста и феминисткиња не схвата до које мере су њихова дела само пуко понављање Бовоариних тврдњи.[64] У књизи Слободне жене, слободни мушкарци (2017) Паља пише да је као шеснаестогодишњакиња била „импресионирана Бовоариним заповедничким, ауторитативним тоном и амбициозним кретањем кроз простор и време“, који су је инспирисали да напише сопствено дело књижевне критике под називом Сексуалне персоне (1990).[65] Кристина Хоф Сомерс одбацује Други пол, пишући да његова „репутација као ремек-дела, уметничког дела, или чак инспиративног манифеста, зависи умногоме од тога што га нико не чита“. Сомерс описује књигу као „клупко“ које садржи „претеране генерализације“, и да се Бовоар „није потрудила да разлучи битни од небитног садржаја“, те да је била немарна у коришћењу доказа.[66]

Културолошке последице[уреди | уреди извор]

Успон другог таласа феминизма у Сједињеним Америчким Државама изазван књигом Женска мистика Бети Фридан, која је инспирисана Другим полом Симон де Бовоар,  знатно је касније доспео до Европљанки и почео да утиче на њихове животе. Иако је Други пол објављен 1949, а Женска мистика 1963. године, Французи су били забринути да ће ширење једнакости на питања породице бити штетно за француски морал. Године 1966, абортус је у Европи још увек био незаконит и било је јако тешко доћи до контрацепције. Многи су били уплашени да ће легализација „одузети мушкарцима ‘поносну свест о њиховој мужевности’ и начинити жене ‘пуким објектима стерилне сензуалности’“.[67] Француски парламент је 1967. одлучио да легализује контрацепцију, али само под строго контролисаним условима.

Социјални феминисти и феминисткиње су отишли још даље тврдећи да се жене „фундаментално разликују од мушкараца у психологији и у физиологији...“[67] и наглашавали су родне разлике, а не једнакост, захтевајући да жене имају право да изаберу да ли ће остати код куће и бринути о породици, ако тако желе, и за то добити новчану накнаду, што је заступала католичка црква, или бити радна снага и имати помоћ око бриге о деци кроз програме владе, као што су дневни боравци за децу финансирани од стране државе и породиљско одсуство. Историјски контекст тога доба представљало је веровање да је „друштво скројено по мери мушкараца лоше служило женама и штетило свеукупним друштвеним интересима“.[67] Због овог залагања за јавне програме, Европљанке су се више укључиле у политику и до деведесетих година прошлог века држале су шест до седам пута више места у законодавним телима него у САД, што им је омогућавало да пруже подршку програмима за жене и децу.[67]

Преводи[уреди | уреди извор]

Многи коментатори су указивали да је енглески превод Другог пола Х. M. Паршлија из 1953. године, који се често прештампава, лош.[68] Један критичар из Њујорк Тајмса је написао да зоолог ангажован да уради превод има „познавање француског језика на нивоу основних студија“.[69] Деликатни филозофски концепи су често погрешно преведени, а велики делови текста изостављени.[70] Енглеска издавачка права на књигу су у власништву издавачке куће Алфред А. Кнопф, и упркос томе што им је указано на проблеме са енглеским текстом, дуго су тврдили да нема потребе за новим преводом,[68] иако је и сама Симон де Бовоар у једном интервјуу из 1985. експлицитно затражила нови: „Веома бих волела да се уради нови превод Другог пола, који ће бити веродостојнији; потпунији и веродостојнији.“[71]

Издавачи су се повиновали овим захтевима и поручили нови превод од Констанс Борде и Шејле Маловани-Шевалије.[72] Нови превод, објављен у новембру 2009. године,[73] наишао је на генерално позитивне оцене књижевних критичара, према којима су Борде и Маловани-Шевалије савесно унеле делове текста који су недостајали у Паршлијевом издању и исправиле велики број његових грешака.[74][75][76][77]

Други критичари, пак, укључујући и Торил Мои, једну од најгласнијих критичарки првог превода из 1953. године, критични су према новом издању, указујући на проблеме у стилу, синтакси и филозофској и синтактичкој кохерентности.[69][78][79] Издавач је унео најмање једну исправку на основу Моине критике; књига се сада завршава речју коју је Симон де Бовоар изабрала: "братство" (француски: фратернитé).[78][80]

Критичар Њујорк Тајмса наводи извесне незграпне енглеске конструкције у новом издању које су у Паршлијевој верзији биле елегантније, и каже, „Да ли би требало да се радујемо што се прво целовито издање Другог пола појављује у новом преводу? Ја се, свакако, не радујем“.[69]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Рутхцхилд, Роцхелле; ду Плессиx Граy, Францине (1. 12. 1990). „Граy Еминенце”. Тхе Wомен'с Ревиеw оф Боокс. 8 (3): 25. ИССН 0738-1433. дои:10.2307/20109679. 
  2. ^ Лиса., Аппигнанеси, (2005). Симоне Де Беаувоир ([Неw ед.] изд.). Лондон: Хаус. ИСБН 1904950094. ОЦЛЦ 58051093. 
  3. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 9. 
  4. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 12. 
  5. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 12. 
  6. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 41—57. 
  7. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 62—78. 
  8. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 78. 
  9. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 79—81. 
  10. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 153. 
  11. ^ а б Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 94. 
  12. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 8. 
  13. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 129. 
  14. ^ а б Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 145. 
  15. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 144. 
  16. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 146. 
  17. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пл. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 163. 
  18. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 232. 
  19. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 204. 
  20. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пл. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 212—258. 
  21. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 315. 
  22. ^ а б Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 319. 
  23. ^ а б Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 316. 
  24. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 318. 
  25. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. Београд: Београдски графичко-издавачки завод. стр. 323—330. 
  26. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 14.
  27. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 25.
  28. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 28.
  29. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 37.
  30. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 178.
  31. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 201.
  32. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 239.
  33. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 251.
  34. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 257.
  35. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 262.
  36. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 263.
  37. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 293.
  38. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 303.
  39. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 312.
  40. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 362-263.
  41. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 393.
  42. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 444.
  43. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 481.
  44. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 482.
  45. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 537.
  46. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 548.
  47. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 576.
  48. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 584.
  49. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 585.
  50. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 589.
  51. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 600.
  52. ^ Де Бовоар, Симон (1982). Други пол. II. Београд: Београдски издавачко-графички завод. стр. 607.
  53. ^ Росси, Алице С (1988). Тхе Феминист Паперс: Фром Адамс то де Беаувоир. Бостон: Нортхеастерн Университy Пресс. стр. 674. 
  54. ^ „Тхе Сецонд Сеx (Папербацк) бy Симоне де Беаувоир: Рандом Хоусе УСА Инц, Унитед Статес 9780307277787 Папербацк - Тхе Боок Депоситорy”. www.абебоокс.цо.ук (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2018. 
  55. ^ Граy, Францине Ду Плессиx. „Боок Ревиеw - Тхе Сецонд Сеx - Бy Симоне де Беаувоир” (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2018. 
  56. ^ Помероy, Wарделл (1982). Др. Кинсеy анд тхе Институте фор Сеx Ресеарцх. Неw Хавен: Yале Университy Пресс. стр. 279. 
  57. ^ Беаувоир, Симоне де (1962). Тхе Приме оф Лифе. Превод: Греен, Петер. Цлевеланд: Тхе Wорлд Публисхинг Цомпанy. стр. 38. 
  58. ^ Wебстер, Рицхард (2005). Wхy Фреуд Wас Wронг: Син, Сциенце анд Псyцхоаналyсис. Оxфорд: Тхе Орwелл Пресс. стр. 22. 
  59. ^ Форстер, Пеннy; Суттон, Имоген (1989). Даугхтерс оф де Беаувоир. Лондон: Тхе Wомен'с Пресс, Лтд. стр. 23. 
  60. ^ Бутлер, Јудитх (1986). „Сеx анд Гендер ин Симоне де Беаувоир'с Сецонд Сеx”. Yале Френцх Студиес. 72: 35—49. 
  61. ^ Беаувоир, Симоне де (1989). „Интродуцтион то тхе Винтаге Едитион”. Тхе Сецонд Сеx. Винтаге Боокс (Рандом Хоусе). стр. xиии. 
  62. ^ а б Баир, Деирдре (1989) [Транслатион фирст публисхед 1952]. "Интродуцтион то тхе Винтаге Едитион". Тхе Сецонд Сеx. Бy Беаувоир, Симоне де. Транс. Х. M. Парсхлеy. Винтаге Боокс (Рандом Хоусе). xив стр.
  63. ^ Халперин, Давид M (1990). Оне Хундред Yеарс оф Хомосеxуалитy: Анд Отхер Ессаyс он Греек Лове. Неw Yорк: Роутледге. стр. 136, 138. 
  64. ^ Паглиа, Цамилле (1993). Сеx, Арт, анд Америцан Цултуре: Ессаyс. Неw Yорк: Пенгуин Боокс. стр. 112, 243. 
  65. ^ Паглиа, Цамилле (2017). Фрее Wомен, Фрее Мен: Сеx, Гендер, Феминисм. Неw Yорк: Пантхеон Боокс. стр. xиии. 
  66. ^ „Нот Лост ин Транслатион”. АЕИ (на језику: енглески). Приступљено 29. 6. 2018. 
  67. ^ а б в г Хунт, Мицхаел Х (2014). Тхе Wорлд Трансформед: 1945 то тхе Пресент. Неw Yорк, НY: Оxфорд Университy Пресс. стр. 226—227. 
  68. ^ а б Мои, Торил (2002). „Wхиле wе wаит: Тхе Енглисх транслатион оф Тхе Сецонд Сеx”. Сигнс: Јоурнал оф Wомен ин Цултуре анд Социетy. 27: 1005—1035. 
  69. ^ а б в ду Плессиx Граy, Францине (пролеће 2010). „Диспатцхес Фром тхе Отхер”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  70. ^ Симонс, Маргарет (1999). „Тхе Силенцинг оф Симоне де Беаувоир: Гуесс Wхат'с Миссинг фром Тхе Сецонд Сеx”. Беаувоир анд Тхе Сецонд Сеx. стр. 61—71. 
  71. ^ Симонс, Маргарет (1999). „Беаувоир Интервиеw (1985)”. Беаувоир анд Тхе Сецонд Сеx. стр. 93—94. 
  72. ^ Мои, Торил (12. 1. 2008). „Ит цхангед мy лифе!”. Тхе Гуардиан. 
  73. ^ „Боок соурцес”. Wикипедиа (на језику: енглески). 
  74. ^ ди Гиованни, Јанине. „Тхе Сецонд Сеx”. Тхе Тимес (Лондон). 
  75. ^ Цуск, Рацхел. „Схакеспеаре'с Даугхтерс”. Тхе Гуардиан. 
  76. ^ Цроwе, Цатриона. „Сецонд цан бе тхе бест”. Тхе Ирисх Тимес. 
  77. ^ Смитх, Јоан. „Тхе Сецонд Сеx”. Тхе Индепендент. 
  78. ^ а б Мои, Торил (2010). „Тхе Адултересс Wифе”. Лондон Ревиеw оф Боокс: 3—6. 
  79. ^ Голдберг, Мицхелле. „Тхе Сецонд Сеx”. Барнес анд Нобле Ревиеw. 
  80. ^ Беаувоир, Симоне де (2009). Тхе Сецонд Сеx. Превод: Борде, Цонстанце; Малованy-Цхеваллиер, Схеила. Рандом Хоусе: Алфред А. Кнопф. стр. 766. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Drugi_pol_(knjiga)&oldid=26668750”