Дужност поштовања забране конкуренције

С Википедије, слободне енциклопедије

Дужност поштовања забране конкуренције се разматра са аспекта узајамног односа између лица и привредног друштва у складу са Законом о привредним друштвима(ЗПД). Последице повреде забране конкуренције су различите.Пре свега,лице које је повредило правила о забрани конкуренције може изгубити статус који има(нпр. може бити искључено из друштва,смењено с функције и сл.).Осим тога,оно може бити одговорно за штету коју друштво трпи због повреде правила конкуренције. То ограничење слободе рада је ограничено временски (не дуже од две године), и просторно (на подручју где се реално може конкурисати послодавцу).

Случајеви и последице[уреди | уреди извор]

Дужност рада у интересу компаније обухвата у ширем смислу и дужност неконкуренције том друштву лица која имају дужност према привредном друштву ( изузетно ово се не односи само на ликвидационог управника). Лица која имају дужности према привредном друштву не могу:

  1. бити ангажована у другом привредном друштву конкурентске делатности ( имати исто својство: запослење, својство предузетника, ортака или комплементара, или контролног члана или акционара, заступника и прокуристе, својство члана одбора директора или надзорног одбора),
  2. бити предузетници који имају исти или сличан предмет пословања,
  3. бити запослена у конкурентном друштву
  4. бити на други начин ангажована у другом конкурентном друштву,
  5. бити чланови или оснивачи у другом правном лицу које има исти или сличан предмет пословања, осим ако за то добију одобрење у складу са давањем одобрења приликом сукоба интереса -правило неконкуренције.[1]Наиме, код вишеструких својстава ових лица у конкурентским друштвима питање према којем друштва су та лица лојална ( према коме имају обавезу фидуцијарне дужности(“дужност рада у интересу компаније”) - неизвршни то треба да имају свакако према друштву су извршни директори, али ако је једно лице извршни директор у више друштава, што је по правилу искључено код конкурентских друштава, осим добијања одобрења,морало би бити лојално сваком друштву где обавља ту функцију).[2]

Шири аспект и циљеви[уреди | уреди извор]

Неконкуренција не обухвата само обављање послова у своје име и за свој рачун, већ и за туђ рачун ( што је понекад и важније, јер би се тако прикривало дејство ове клаузуле, ако и ово не би било обухваћено). Клаузула конкуренције има два легитимна циља. Први, позитиван: постојање легитимног интереса корисника клаузуле. Други, негативан: очување економске слободе дужника из ове клаузуле. Ради удовољења овим принципима ова клаузула мора лимитирати, што она и чини, свој предмет (не може обухватити целу професионалну активност дужника из клаузуле, већ само делатност конкурентну са делатношћу корисника из клаузуле). У истом циљу ова установа лимитира време свог дејства, а понекад и простор (нпр. у домену услуга одређену просторну удаљеност локала исте намене).

Природа и трајање[уреди | уреди извор]

Дужност неконкуренције по правилу, не престаје са окончањем функције директора или престанком другог својства лица које има дужност према привредном друштву, а које може бити основ клаузуле неконкуренције, већ у складу са уговором може трајати и одређено време након тога (концепт постуговорних дужности у уговорном праву). Најчешће се ова обавеза на уговореној основи протеже до две године након престанка тог својства у друштву према којем постоји таква обавеза на основу клаузуле недозвољене конкуренције (правни режим јој је у основи истоветан правном режиму клаузуле сукоба интереса), која као постуговорна може обухватити и неке сегменте испољавања сукоба интереса директора са друштвом, када је то по логици ствари могуће (нпр.коришћење пословних могућности друштва). Како се кад је о директорима реч, ово својство по својој правној природи лоцира на агенцијски посао, то се у овом случају тражи аналогија са уговорном забраном заступнику да по окончању уговора на истом подручју заступања склапа послове заступањем друге конкурентске компаније.[3]

Природа клаузуле[уреди | уреди извор]

Клаузула недозвољене конкуренције диспозитивне је природе и може се оснивачким актом, односно статутом, проширити и на друга лица, а могу се одредити и послови и начин или место њиговог обављања који не представљају повреду дужности недозвољене конкуренције. Санкције за повреду правила забране недозвољене конкуренције су: накнада штете; уступање друштву користи које је лице које повреди ово правило, односно конкурентно друштво, остварило као последицу повреде; искључење из друштва; забрана обављања конкурентске делатности за то конкурентско друштво, односно лице, и престанак радног односа. Рок за подношење тужбе је шест месеци (субјективни) односно пет година (објективни).

Хипотетички пример[уреди | уреди извор]

Питање: Поштовани, Обраћам Вам се са молбом за појашњење једног од чланова уговора о раду. Уговор о раду, чији је споран члан саставни део, је практично типски и потписали су га сви (бар тако ја мислим) тренутно запослени у априлу 2010. године. Компанија је у мешовитом власништву Републике Србије и иностраног партнера и једна је од највећих у земљи. Спорни члан гласи: „За време трајања радног односа и две године након престанка радног односа код Послодавца, Запослени не може обављати послове који спадају у делатност Послодавца, у своје име и за рачун, нити у име и за рачун другог правног или физичког лица, на територији Републике Србије или неке друге земље без писмене сагласности Управног одбора (наведено је име компаније). Уколико запослени прекрши клаузулу о забрани конкуренције, дужан је да Послодавцу надокнади штету у износу који представља зараду запосленог коју би остварио у периоду од две године и у том случају Запослени одговара и својом личном имовином.“ Конкретна питања су:

  1. Да ли је претходно цитиран члан у потпуности у складу са српским законодавством (посебно се то односи на временски рок и може ли бити краћи или дужи)? Ако није шта тачно није.
  2. Који послови спадају у делатност послодавца (послодавац је финалиста који скапа производ, да ли у његову делатност спадају и послови односно фирме које производе делове за тај производ.Још прецизније: као пример, претпоставимо да је послодавац Fiat Аутомобили Србија (производјач аутомобила). Да ли у делатност овог произвођача спада и производња на пр. мењача, ког производи нека друга компанија а Fiat га само уграђује у свој производ (аутомобил)? Хвала.

Одговор: Законом о раду регулисано је да се забрана конкуренције може уговорити и по престанку радног односа, у року који не може да буде дужи од две године по престанку рандог односа. Дакле, цитирана одредба је у складу са законом. Забрана конкуренције може да се утврди само ако постоје услови да запослени код послодавца стекне нова, посебно важна технолошка знања, широк круг пословних партнера или да дође до сазнања важних пословних информација и тајни. Општим актом и уговором о раду утврђује се и територијално важење забране конкуренције, у зависности од врсте посла на који се забрана односи. Дакле, забрана може да се утврди само у односу на посао којим се бавите, а не на целокупну делатност послодавца. Важно је напоменути и да забрана конкуренције након престанка радног односа може да се уговори само ако се послодавац обавеже да ћа запосленом исплатити новчану накнаду у уговореној висини.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ЗПД(Сл.гласник РС,бр.36/2011),чл. 75-77.
  2. ^ Упор.Б.Касолоwскy,163-173.
  3. ^ ЗПД(Сл. гласник РС,бр.36/2011),чл. 75,ст. 2,тач. 2

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dužnost_poštovanja_zabrane_konkurencije&oldid=26739920”