Дуријан

С Википедије, слободне енциклопедије

Дуријан
Научна класификација е
Царство: Плантае
Кладус: Трацхеопхyтес
Кладус: Ангиоспермае
Кладус: Еудицотидае
Кладус: Росидс
Ред: Малвалес
Породица: Малвацеае
Племе: Дурионеае
Род: Дурио
L.
Типска врста
Дурио зибетхинус
L.
Врсте

30-ак препознатих врста

Синоними

Лахиа Хасск.[1]

Дуријан представља име за неколико врста дрвећа које припадају роду Durio. Име дуријан изведено је од малајске речи за duri или шиљак, што упућује на бројне шиљасте избочине плода. Постоји око 30 признатих врста дуријана, од којих најмање девет производи јестиве плодове, али и више од 300 именованих сорти на Тајланду и 100 у Малезији.[2] Durio zibethinus је једина врста доступна на међународном тржишту — све друге врсте се продају само у локалним регијама. Постоје стотине култивара дуријана, а многи потрошачи изражавају склоности за специфичне сорте које доносе високе цене на тржишту.

Сматран од стране многих људи у југоисточној Азији за злогласног „краља плодова”,[3] дуријан је препознатљив по својој знатној величини, снажном мирису и огромној љусци покривеној трњем. Воћка може порасти и до 30 центиметара и 15 центиметара у пречнику, а обично тежи од једног до три килограма.[4] Њен облик варира од дугуљастог до округлог, а боја љуштуре од зелене до смеђе, док је месо бледожуто до црвено, у зависности од врсте.[4]

Неки људи сматрају да дуријан има пријатнослатки мирис, док други сматрају да арому превладава неугодан мирис. Мирис изазива реакције од дубоког уважавања до снажног гнушања, а описан је различито — као трули лук, терпентин или сирова отпадна вода. Опорост његовог мириса, која може трајати неколико дана, довела је до избацивања воћа из одређених хотела и јавног превоза у југоисточној Азији.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Durio sensu lato има 30 признатих врста, од којих Durio sensu stricto садржи 24 врста. За осталих шест врста које припадају Durio sensu lato се сматра да формирају свој род, Boschia. Durio s. s. и Boschia имају различите вегетативне особине и многе целовите цветне карактеристике.

Током векова, у југоисточној Азији појавиле су се бројне сорте дуријана. Потрошачи дуријана изражавају склоност ка специфичним сортама, које доносе веће цене на тржишту.

Опис[уреди | уреди извор]

Стабло дуријана је веома високо и расте 25—50 метара у висину, зависно од врсте.[4] Листови су зимзелени, елиптични до дугуљасти и дуги 10—18 центиметара. Цветови су подељени у три до тридесет скупова заједно на великим гранама, с тим да сваки цвет има чашицу и пет (ретко четири или шест) латица. Дуријан цвета и плодоноси једном или двапут годишње, а период цветања варира зависно од врсте, култивара и локалитета. Типично дрво дуријана може донети плод након четири или пет година.

Култивација и доступност[уреди | уреди извор]

Иако дуријан није пореклом са Тајланда, ова земља је тренутно једна од највећих извозника дуријана, па је Тајланд 1999. године извозио чак 781.000 тона од укупно 1.400.000 тона извоза, од којих је 111.000 тона извезено у Тајван, Хонг Конг, Малезију, Сингапур и Канаду.[5][6] Дуријан је сезонски плод и, за разлику од неких других несезонских тропских плодова попут папаје, који су доступни током целе године, дуријан је ограничен на један период у години. На Малезији и у Сингапуру сезона дуријана је обично од јуна до августа.

Цене дуријана су релативно високе у поређењу с другим плодовима. На пример, у Сингапуру, снажна потражња за квалитетним сортама резултирала је типичним малопродајним ценама од 8 до 15 долара по килограму целог воћа, па би тако дуријан са просечном тежином од око 1,5 килограма коштао око 12 до 22 долара. Јестиви део плода, познат као арил, који се обично назива „месо” или „пулпа”, чини само око 15—30% масе целог воћа.

Укус и мирис[уреди | уреди извор]

Дуријани различитих врста могу имати значајно различите ароме. На пример, црвени дуријан (D. dulcis) има укус карамеле са мирисом терпентина, док дуријан с црвеним месом (D. graveolens) емитује мирис пржених бадема. Међу сортама D. zibethinus, тајландске сорте су слађе и имају мање изражен мирис од малајских.

Степен зрелости утиче и на укус. Животиње могу овај јак мирис да открију и на раздаљинама од готово 1.000 метара, па их тако дуријан мами. Осим тога, воће је изузетно укусно за разне животиње, укључујући веверице, мишје јелене, свиње, орангутане, слонове, па чак и тигрове.

Зрелост и селекција[уреди | уреди извор]

Према Ларусовој Гастрономији, плодови дуријана су спремни за јело када им љуска почне пуцати. Ипак, идеална фаза зрелости варира од регије до регије у југоисточној Азији и по врстама. Неке врсте расту толико високу да се могу сакупљати само кад падну на земљу, док плодови већине сорти D. zibethinus скоро увек буду исечени са дрвета и зрију у транспорту или у трговинским радњама.

Употреба[уреди | уреди извор]

Различити култивари дуријана често имају различите боје. Д101 (десно) има богато жуто месо, које се јасно разликује од другог варијетета (лево).

Плодови дуријана се користе за прављење широког асортимана слатких прехрамбених производа, као што су традиционални малајски бомбони, лед кацанг, додол, лемпук, ружичасти кекси, сладолед, милкшејк, мункејк, јула и капућино. Ес дуријан (сладолед од дуријана) популарни је дезерт у Индонезији који се продаје на улицама у индонежанским градовима, посебно на Јави.

На Тајланду, дуријан се често једе свеж са слатким лепљивим пиринчем, а блокови дуријске пасте се продају на тржиштима, иако је већина пасте преварена бундевом. Незрео дуријан се може кувати као поврће, осим на Филипинима, где се искључиво користи као слатка, а не слана намирница. Семенке дуријана, величине кестена, могу се јести куване, печене или пржене у кокосовом уљу.

Уобичајено локално веровање је да је дуријан штетан када се поједе са кафом или алкохолним напицима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Durio L.”. Germplasm Resources Information Network. United States Department of Agriculture. 2007-03-12. Pristupljeno 16. 2. 2010. 
  2. ^ Morton, J.F. Durijan in Fruits of Warm Climates. Florida Flair Books. ISBN 0-9610184-1-0. 
  3. ^ Heaton, Donald D. A Consumers Guide on World Fruit. BookSurge Publishing. str. 54—56. ISBN 1-4196-3955-2. 
  4. ^ а б в Brown, Michael J. (1997). Durio – A Bibliographic Review. International Plant Genetic Resources Institute (IPGRI). ISBN 92-9043-318-3. Pristupljeno 20. 11. 2008. 
  5. ^ „Durian Exporting Strategy, National Durian Database (กลยุทธการส่งออกทุเรียน)” (na jeziku: tajlandski). Department of Agriculture, Thailand. Arhivirano iz originala 18. 8. 2011. g. Pristupljeno 26. 7. 2010. 
  6. ^ „Committee on Commodity Problems – VI. Overview of Minor Tropical Fruits”. FAO. 1. 12. 2001. Pristupljeno 20. 11. 2008. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Durijan&oldid=27244914”