Електрични клавир

С Википедије, слободне енциклопедије
Вурлицер модел 112 електрични пијано укључен у гирарски појачавач.

Електрични клавир је музички инструмент који производи звукове када извођач притисне дирке музичке тастатуре у стилу клавира. Притиском на дирке механички чекићи ударају у металне жице, металне трске или жичане зупце, што доводи до вибрација које се магнетним прихватачима претварају у електричне сигнале, а затим се повезују са појачивачем инструмента и звучником како би звук био довољно гласан за извођача и публику. чути. За разлику од синтисајзера, електрични клавир није електронски инструмент. Уместо тога, то је електро-механички инструмент. Неки рани електрични клавири користили су дужине жице да би произвели тон, попут традиционалног клавира. Мањи електрични клавири користили су кратке челичне плочице за израду тона (ламелофон са клавијатуром и прихватачима). Најранији електрични клавири су изумљени крајем 1920-их; велики електрични клавир из Нео-Бечстајна из 1929. био је међу првима. Вероватно најранији модел без жица био је Виви-Тон клавир Лојда Лоара. Међу неколико других вредних произвођача електричних клавира су Болдвин пијано, Орган компанија и Вурлицер компанија.

Снимци раних електричних клавира укључују снимке Дјука Елингтона 1955. године и Сун Раову Индију, као и друге нумере са извођења 1956. године, укључене у његов други албум Супер сонични џез (звани Супер соничнби звукови). Популарност електричног клавира почела је да расте крајем педесетих година прошлог века након снимка Реја Чарлса из 1959. године „Wхат'д I Саy”, достигавши свој врхунац током 1970-их, након чега су их поступно заменили лакши електронски клавири способни да производе клавирски звук без недостатака велике тежине електричних клавира и покретних механичких делова. Још један фактор који је покретао њихов развој и прихватање била је прогресивна електрификација популарне музике и потреба за преносним инструментом са клавијатуром способним за појачавање звука велике јачине. Музичари су усвојили бројне врсте кућних електричних клавира за рок и поп употребу. То је охрабрило њихове произвођаче да их модификују за сценску употребу, а затим развијају моделе првенствено намењене сценској употреби.

Дигитални клавири који пружају емулирани звук електричног клавира у великој мери су потиснули стварне електро-механичке инструменте током 2010-их, због мале величине, мале тежине и свестраности дигиталних инструмената, који поред тонова клавира могу да произведу огроман опсег тонова (нпр. емулације звукова хамонд органа, звукова синтисајзера итд.). Међутим, неки извођачи и даље наступају и снимају са старинским електричним клавирима. Године 2009, Родос је произвео нову линију електромеханичких клавира, познату као Родос Марк 7, праћену понудом Винтиџ Вајб.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Вирлинг-Ферстер пијано (1937)[4][5]
Сторитон (1939) по Стори & Кларку и РЦА[6][7][8]

Нео-Бекстејн електрични пијано је изграђен 1929 године. Електрични клавир Вирланг-Форстер представљен је 1937. године. Електрични клавир РЦА Сторитон изграђен је 1939. године у заједничком улагању између Стори & Кларка и РЦА. Кутију је дизајнирао Џон Васос, амерички индустријски дизајнер. Он је дебитовао на Светској изложби 1939. Клавир има нормалне жице и дејство чекића, али нема звучну плочу. Звук се појачава електромагнетним пријемницима, склоповима и системом звучника, што га чини првим комерцијално доступним електричним клавиром.

Многе врсте су у почетку дизајниране као јефтинија алтернатива акустичном клавиру за кућну или школску употребу. Неки електрични клавири су дизајнирани са више тастатура које су могле бити повезане за употребу у школским или факултетским лабораторијама за клавир, тако да су наставници могли истовремено да подучавају групу ученика помоћу слушалица.

Типови[уреди | уреди извор]

Јамаха ЦП-70М
Жице и чекићи Јамахе ЦП-70

„Електрични клавир“ је хетерогена категорија која обухвата неколико различитих инструмената који се разликују у својим механизмима за стварање звука и последичним тимбралним карактерима.

Ударачке струне[уреди | уреди извор]

Електрични клавири Јамаха, Болдвин, Хелпинстил и Кавај су стварни велики или усправни клавири са жицама и чекићима. Модели Хелпинстил имају традиционалну звучну плочу; остали је немају, и сличнији су електричној гитари чврстог тела. На клавирима Јамахе, Болдвина и Каваја, вибрација жица се претвара у електрични сигнал помоћу пиезоелектричних прихватача испод моста. Инструменти Хелпинстила користе сет електромагнетних пријемника причвршћених за оквир инструмента. Сви ови инструменти имају тонски карактер сличан акустичном клавиру.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јон Реген (21. 11. 2012). „Винтаге Вибе Елецтриц Пианос”. Кеyбоард Магазине. Архивирано из оригинала 3. 11. 2013. г. Приступљено 27. 6. 2013. 
  2. ^ Фритз W. Wинцкел (1931). „Дас Радио-Клавиер вон Бецхстеин-Сиеменс-Нернст”. Дие Умсцхау. 35: 840–843. ИССН 0722-8562. 
  3. ^ Ханс-W. Сцхмитз (1990). „Дер Бецхстеин-Сиеменс-Нернст-Флüгел”. Дас мецханисцхе Мусикинструмент. 16. Јахрганг (објављено април 1990) (49): 21–27. ИССН 0721-6092. (Тецхницал репорт)
  4. ^ Ханс-Јоацхим Браун (2004). „Мусиц Енгинеерс. Тхе Ремаркабле Цареер оф Wинстон Е. Кноцк, Елецтрониц Орган Десигнер анд НАСА Цхиеф оф Елецтроницс” (ПДФ). ИЕЕЕ Цонференце он тхе Хисторy оф Елецтроницс. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2012-03-09. г. 
  5. ^ Wолфганг Воигт (1988). „Оскар Виерлинг, еин Wегбереитер дер Електроакустик фüр ден Мусикинструментенбау”. Дас Мусикинструмент. 37 (1/2): 214–221.  (2/3): 172-176.
  6. ^ „#732: Сторy & Цларк Сторyтоне (1941) артдецо десигн елецтриц пиано”. Цоллецтион Цхецклист (ПДФ). Натионал Мусиц Центре. стр. 50. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2014-06-30. г. 
  7. ^ Сторy & Цларк ЕСТ.1857: Wхере Традитион Меетс Тецхнологy (цаталог). Qуакер Дриве Сенеца, ПА: QРС Мусиц Тецхнологиес, Инц. 2008. стр. 2. „Тхе фирст елецтриц пиано, тхе Сторyтоне, wас буилт ин 1939 ин а јоинт вентуре бетwеен Сторy & Цларк анд РЦА....Тхе цомпанy wент он то девелоп тхе фирст елецтриц пиано ин партнерсхип wитх РЦА ин 1939 анд тодаy тхеy цонтинуе тхе традитион wитх ПНОсцан. 
  8. ^ „РЦА Сторyтоне Елецтриц Пиано”. Антиqуитy Мусиц, ЛЛЦ. Архивирано из оригинала 2013-06-28. г. „'тхе РЦА Сторyтоне пиано wас буилт ин 1939 ин а јоинт вентуре бетwеен Сторy & Цларк анд РЦА. Тхе цасе wас десигнед бy Јохн Вассос, тхе фамоус Америцан индустриал десигнер. Тхис пиано ис оне оф онлy 150 маде анд цомес wитх итс оригинал бенцх. Ит ис тхе wорлд'с фирст елецтриц пиано, анд ит дебутед ат тхе 1939 Wорлд'с Фаир, ... Тхе пиано хас нормал стрингс анд ацтион бут но соундбоард -- тхе соунд ис амплифиед тхроугх елецтромагнетиц пицкупс, цирцуитрy анд а спеакер сyстем, макинг ит тхе wорлд'с фирст цоммерциал елецтриц пиано.' 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]