Енглеска уметност

Слика из серије „Брак по моди“ Вилијама Хогарта

Енглеска уметност се односи на уметничка дела створена у Великој Британији и Енглеској од праисторије до данас. Након историјских истраживања у делима као што су „Стваралачка уметност у Енглеској“ (Creative Art In England) Вилијама Џонсона (1936. и 1950), „Енглески дух у енглеској уметности“ (The Englishness of English Art, 1956), Николаус Певснера са својим делом, затим Рој Стронг „Британски дух: Наративна историја уметности“ (The Spirit of Britain: A narrative history of the arts, 2000), као и Питер Акројд у делу „Порекло енглеске маште“ (The Origins of the English Imagination, 2002). неколико је ових стручњака желело да дефинише и одреди ову материју.

Средњевековно енглеско сликарство, углавном са јаким религиозним садржајем, имало је снажну националну традицију и утицало је у значној мери на европску уметност, али је било у паду од 15. века. Протестантска реформација је јако деструктивно утицала и покрет је довео до уништења свих фресака на овом подручију. У довољном броју данас су сачувани само илуминарни рукописи.

Праисторија[уреди | уреди извор]

Палеолитске културе Crag и Clactonien оставиле су само мале остатке оруђа и оружја, док је иза неолитских култура Windmill-Hill и Peterborough ostala jednostavna neornamentalna keramika i grobni tumuli (barrow), те монументални мегалитички споменици као Обри, Стоунхенџ. Из Европе овамо допире бронзано доба која траје до 5. века п. н. е. када с Келтским Бритима долази гвоздено доба. Келти су живели у ситаделама (Old Oswetry, Cissbury Rings, Bagendon) и богато су украшавали своја оруђа и оружја (Štit iz Batersea, Vepar iz Haunslova, ogledalo iz Trelan Bahova). Келтска култура се сачувала током целе римске епохе и у раном средњем веку постала је темељ англосаксонске уметности.

Римско раздобље[уреди | уреди извор]

53. п. н. е. Јулије Цезар је освојио Енглеску и већ 43. п. н. е. она је била римска покрајина Британија. Иако се количина римских споменика не може мерити с онима у континенталној Европи, у Енглеској они су изразито квалитетни. Истичу се бедеми, терме и мозаици у градовима St. Albans (Verulamium), London (Londinium), Mildenhall (Cunetio), и др. Најмонументалнији споменик је свакако Хадријанов зид (-{Валлум Хадриани]-) из 2. века.

Декорисани обредни шлем из *Сутон Хооа* (6. век)

Англосаксонска уметност[уреди | уреди извор]

У 5. веку Римљани потпуно напуштају Енглески оток на који се све више насељавају германска племена (пре свега Англи и Саси) који се стапају у народ Англосаксонаца. Они негују златарство са германским, келтским, али и византијским декорацијама (Суттон Хоо). Међу најзанимљивије споменике пластике спадају монументални камени крстови са декорисани фигуралним и орнаменталним рељефима (7.-11. век), попут оних у Ирској и Шкотској, али с оригиналним витким вертикалним и кратким хоризонталним крацима (Беwцастле, Рутхwелл, Сандбацх, Тхорнхилл). Њихове декорације спирала и лозице се могу наћи и у црквеним довратницима, али и у илуминираним рукописима из тог доба (спој ирског и англосаксонског стила је назван Инсуларна уметност, тј. латински: острвска уметност) који су увелико утицали на развој илуминираних рукописа у континенталној Европи. Ови рукописи су због келтских и англосаксонских декорација били потпуно другачији од оних франачких на континенту, а најпознатији су: Еванђелист из Линдисфарнеа (7.-8. век) и Аетхелwолдов бенедикционал (10. век).

Средњи век[уреди | уреди извор]

С норманским освајањем енглеске (1066) јавља се типичан начин грађења (за разлику од англосаксонског слободног креирања) назван Норманским стилом. Он се одликује архитектуром монументалних лонгитудиналних базилика које су укрштене основе с двобродним трансептом и равним кровом, и средишњим снажним торњем одсеченог круништа. Стубови су квадратни с једноставним капителима, аркаде су извођене са полукружним луковима, на прочељу ту се налази велики прозорски отвор, а главна фасада је украшена богатим геометријским украсима (цик-цак линије, дијагоналне мреже, ромбови, и др.). Такве су: катедрала у Цантенбурy-ју (започета 1070), катедрала у Дурхам-у (започета 1093), Винчестерска катедрала (започета 1079), итд. Око 1191. год. Нормани су при градњи катедрале у Велсу, Линколну и Елију применили су нови готички стил градње, док се Нормански стил задржао још увек као провинцијски стил.

Норманска флота, детаљ таписерије из Баyеуxа

Поред сакралних грађевина, Нормани су пре свега градили тврђаве и дворце; најпре како би се осигурали од аутохтоног становништва, а потом као граничне тврђаве према Шкотима и Велшанима. Профану архитектуру су чинили на пример: Оксфордски дворац (1074), Лондонски торањ (око 1087), те дворци у Рочестеру, Оакаму и Норвичу.

Енглески романски вез је најпознатији по Таписерији из Бајекса (1070-их), и бројним другим таписеријама тзв. Опус Англицанум ("Енглеског веза" - тада манастирског рада који је важио за најбољи у Европи, и био је то и вез са свештеничких одора.

Након деценије паузе, илуминирани рукописи су у Енглеској постали поново једнаки по вредности онима у остатку Европе. У романском стилу су осликани Библија из Винчестера, Молитвеник из Ст. Албанса, док је у готичком стилу осликан Молитвеник Тикхил.

На концу доба готике, у 15. веку, богати енглески наручиоци су радије наручивали дела из Париза и Фландрије.

Изузетно је мало слика које потичу пре 1500. год. сачувано у Енглеској због протестантског уништавања. Један од најлепших је у Опатији у Вестминстеру, тзв. Wилтон диптих (око 1395—1399) на којој се налази портрет краља Ричарда II., највећег мецене енглеске средњовековне уметности.

Ренесанса и протестантска реформација[уреди | уреди извор]

Велике промене у енглеској уметности су се догодиле са увођењем реформације коју је покренуо Хенрик VIII 1536. године, након чега је уследило присвајање манастирске имовине и уништења већине ликовних дела (због протестантског иконоклазма који је био актуелан све до 17. века). Уследила је изолација Енглеске од уметничких покрета у Европи, укључујући најпре ренесансу. Енглеска ренесанса је започела релативно касно, половином 16. века, и није допринела много ликовној уметности (осим изузетно оригиналне Тјудорске и Елизабетанске архитектуре која се заправо директно наставља на готичку архитектуру) док је у музици и књижевности имала много већи удео. Уметници на Тјудорском двору су већином долазили из континенталне Европе и сликали у духу фламанске и италијанске ренесансе. Сакрално сликарство је дословно замрло, а појавило се портретно сликарство, најпре међу богатом елитом, а потом међу припадницима богатије средње класе који су неговали оригиналну портретну минијатуру. Николас Хилиард је наплаћивао само 3 фунте за минијатуру, што је било јако прихватљиво бројним трговцима.

Најважнији ренесансни архитекта био је Иниго Џоунс (1573—1652) који након студијског путовања у Италији гради Банqуетинг Халл палате Wитехалл у Лондону за краља Џејмса I – сјајних ренесансних композиција са умереном рустикалном обрадом подножаја, као и приземља и диференцијацијом на дв спрата.

Барок и рококо[уреди | уреди извор]

Чарлс I је амбициозно помагао уметност и започео да ствара једну од најбољих, највреднијих колекција уметности у Европи, но још увек је морао да се ослања на стране барокне уметнике попут Рубенса и Ван Дајка који су у великој мери утицали на енглеско сликарство портрета, опуштене елеганције које ће потрајати вековима.

Краљевску колекцију уметничких дела је током Кромвелове владавине Парламент продао, а Чарлс II већином повратио, иако су најлепша дела нестала у иностранству.

У другој половини 17. века Холандски сликари су увели пејзажно сликарство, али енглески сликари их нису достојно пратили. Тек у 18. веку настаје тзв. енглеска сликарска школа, која је најзначајнија управо по пејзажима и портретима у стилу рококоа.

Током 18. века, енглеска школа је установила препознатљив стил у портретисању и пејзажном сликарству, и остварила напредак према историјском сликарству које се тада сматрало највишим сликарским мотивом. Од најзначајнијих уметника истичу се Џошуа Рејнолдс (1723—1792), оснивач краљевске ликовне академије, Џорџ Стубс 1724—1806), и Томас Гејнсборо (1727—1788). Вилијам Хогарт је значајан по својим реалистичнијим портретима и сатирама представљених ликова, те је био први велики енглески графичар. Његова дела су пуна, оригинално енглеског, црног хумора који истиче изопаченост модерног друштва, слабости и пороке Лондонског живота.

Уметност 19. века[уреди | уреди извор]

У раном 19. веку профилисала се Норвичска школа сликања, први провинцијски уметнички покрет изван Лондона, на коју је утицало низоземско пејзажно сликарство и пејзаж Норфолка. Због неустаљеног подржавања и унутрашњих подела, она је трајала веома кратко, а најзначајнији представници били су: оснивач Џон Кром, акварелист Џон сел Котман и сликар марина који је кратко живео, Џозеф Станард.

Пол Сандбај је прозван "оцем енглеског акварелног сликарства", а у 19. веку су деловали и други пејзажисти као: Ричард Вилсон, Џорџ Морланд, Џон Роберт Козенс, Томас Гиртин, Џон Констабл (1776—1837) , Вилијам Тарнер (1775—1851), и Џон Линел. Док је француска барбизонска школа приступала пејзажу с љубављу, али на дистанциран – научни начин, Вилијам Тарнер је своје пејзаже напунио романтичарским узбуђењем с јаким ефектима и одважном употребом боје. Био је мајстор атмосферских ефеката, а посебно светла у којем се облици топе један у други. Код њега кретање светлости и сенке као и њених одбљесака пуно је важније од архитектонских форми и елемената природе. Постао је један од највећих инспирација импресионизма, првог модерног стила у историји уметности.

Прерафаелити, су били припадници покрета основаног 1840.-их, доминирали су енглеском уметничком сценом у другој половини 19. века. Уметници (Вилијам Холман Хант, Данте Габријел Росети, Џон Еверет Миле и др.) су се окренули верским и књижевним темема и жанр мотивима које су изводили на колористички начин препун минуциозних , скоро фотографских, детаља.

Са порастом насељености Енглеске током индустријске револуције, јавила се потреба за приватношћу која се остваривала у омањим вртовима односно (енглеским парковима) и уређењу простора екстеријера. Такође је јачала љубав према пространим пејзажима, дивљини и народном уметношћу. Вилијам Морис је, уз прерафаелитско братство, један од најзначајнијих уметника који је ценио енглески фолклор.

Алфред Сисли, један од проминентних сликара импресионизма је био енглез. Енглески импресионизам је развио Волтер Сикерт с групом сликара прозваном Цамден Тоwн Гроуп. Он се касније приближио постимпресионизму с јаком одликом обележавања друштвено-социјалног стања.

20. век[уреди | уреди извор]

Први значајан енглески модерни правац у уметности био је вортицизам, коме су припадали Џејкоб Апстајн, Виндам Луис и Дејвид Бомберг. Након ужаса Првог светског рата уметници су се вратили пасторалним мотивима које представља Пол Неш. Стенли Спенсер који је сликао мистична дела и пејзаже. Надреализам је кратко био популаран у 1930-им, што је утицало на уметнике попут Роланд Пенроуса и Хенри Мура.

Уметничка галерија у Онтариу има највећу јавну колекцију дела Хенрија Мура.

Хенри Мур је након Другог светског рата установљен као најважнији Енглески уметник који је престигао Виктора Пасмреа и Барбера Хепворт оснивањем "Британског уметничког фестивала". Захваљујући њима апстрактна уметност је постала водећи ликовни правац 1950.-тих година, а истицали су се уметници попут Бена Николсона, Терија Фроста, Питера Ланиона и Патрика Херона, који су деловали у склопу "Ст Ивес сцхоол" у Корнвалу. Луцијан Фреуд, Франк Ауербах, Џон Тунард и Франсис Бејкон (сликар) (тзв. "Лондонска школа") су били њихови савременици који нису напуштали фигурацију у сликарству. Као директна реакција на апстрактни експресионизам, поп-арт се изворно појавио 1950-их управо у Енглеској, и то изложбом Тхис Ис Томорроw (Ово је сутрашњица). Дејвид Хокни, Питер Блејк и Ричард Хамилтон су доминирали уметничком сценом 1960.-их.

Арт анд Лангуаге (Уметност и језик) је група концептуалних уметника која је издала часопис једноставног имена, "јоурнал". У том духу Мајкл Крег Мартин је 1973. године направио концептуално дело под називом Дрво Храста.

Савремена енглеска уметност[уреди | уреди извор]

Покрет Yоунг Бритисх Артистс (Млади британски уметници, скраћено: YБА), којему су се придружили Дамиен Хирст и Трејси Емин, постао је водећи светски покрет 1990-тих, који се одликовао подржком галерије Чарлса Сачија постигавши светско признање својом оригиналном концептуалном уметношћу, инсталацијама попут Хирстове „Инсталације с морским псом у формалдехиду“. Галерија Тејт у Лондону и њена награда, Турнер Призе, али и Краљевска академија (Роyал Ацадемy), их је такође подржавала. 1999. године настао је покрет Стакиста, фигуративних сликара против деловања YБА-а. Удружење британских уметника (Федератион оф Бритисх Артистс) редовно одржава изложбе традиционалног фигуративног сликарства.^[1] Џек Ветриано и Берил Кук су доживели велику славу, али не и службено признање.^[2], Тхе Обсервер, 11. јануара 2004. Банкси је уметник који је славу стекао својим лондонским графитима и данас је веома признат сликар.^[3], Тхе Даилy Телеграпх, 25. септембра 2007.Остали уметници који су недавно постигли светску славу су индијског порекла, али годинама живе у Енглеској су: Камал Кориа и близанци Синг^[4].