Епштајн-Баров вирус
| Хуман гаммахерпесвирус 4 | |
|---|---|
| |
| Два Епштајн-Барова вириона | |
Класификација вируса 
| |
| (нерангирано): | Вирус |
| Реалм: | Дуплоднавириа |
| Царство: | Хеунггонгвирае |
| Тип: | Пепловирицота |
| Класа: | Хервивирицетес |
| Ред: | Херпесвиралес |
| Породица: | Херпесвиридае |
| Род: | Лyмпхоцрyптовирус |
| Врста: | Хуман гаммахерпесвирус 4
|
| Синоними[1] | |
| |
Епштајн-Баров вирус спада у род лимфокриптовируса, и у породицу Herpesviridae. Геном чини дволанчана ДНК са терминалним понављајућим секвенцама. Омотач је трослојан. Репликује се у једру, ћелију напушта лизом или егзоцитозом. Карактеристичан је по цитопатогеном ефекту на Б лимфоците. Узрочник је инфективне мононуклеозе и доводи се у везу са настанком Хоџкинове болести, нехоџкинових лимфома, назофарингеалног карцинома и др.[2]
Пут преношења[уреди | уреди извор]
Резервоар инфекције је човек, преноси се путем пљувачке, каткад и трансфузијом или трансплантацијом коштане сржи. Код једном инфициране особе вирус остаје доживотно. Близак међусобни контакт и љубљење имају значај у ширењу инфекције.[3]
Патолошки (медицински) значај[уреди | уреди извор]
- Инфективна мононуклеоза
Након инкубације која траје 5-15 дана, а може и знатно дуже (30-50 дана), болест почиње обично постепено са продромалним симптомима у виду малаксалости, поспаности, лаке субфебрилности и главобоље. Често је запажен и бол при гутању. Температура расте и праћена је грозницом, гребањем у ждрелу, болом у врату, гађењем и повраћањем. Температура траје 10-20 дана и праћена је грозницом и дрхтавицом. Паралелно са појавом температуре појављује се и оток лимфних жлезди на врату. Жлезде су покретне, болне, јасно ограничене, не показују спољне знакове инфламације, величине су од зрна грашка до лешника или ораха. Јавља се и генерализована лимфаденопатија. Назофарингитис је скоро редовна појава која се клинички манифестује заптивеношћу носа. Ждрело је хиперемично. Промене на тонзилама се огледају у виду хиперемије и отока, а понекад (80%) се јављају и ексудативне промене. Слезина у 50-80% случајева реагује отоком. Увећање јетре се среће у око 30-50% оболелих.[4]
- Хоџкинова болест
Хоџкинов лимфом (ХЛ) је малигно обољење лимфоцитног ткива које се карактерише бујањем карактеристичних ћелија познатих као Рид-Стернбергове ћелије, што доводи до безболног прогресивног увећања лимфног ткива (најчешће лимфних жлезда). Доминантан знак у клиничкој слици су присутни увећани лимфни чворови без симптома. Већина болесника има повећане вратне лимфне чворове, те лимфне чворове медијастинума, што може узроковати кашаљ. У зависности од напретка болести могу се јавити и други симптоми попут, повишене телесне температуре, ноћног знојења, губитка телесне тежине и један врло специфичан симптом, а то је свраб.
- Нехоџкинов лимфом
Нехоџкинов лимфом је малигна пролиферација лимфатичних ћелија имунског система, укључујући лимфне чворове, коштану срж, слезину, јетру и систем за варење. Ова болест је знатно учесталија од Хоџкиновог лимфома. Код 70% болесника појављује се безболно периферно увећање лимфних жлезди, а повишена телесна температура, знојење, губитак телесне тежине ређи су него код Хоџкиновог лимфома. Повећање лимфних чворова медијастинума и ретроперитонеума изазива симптоме компресије различитих органа. Најчешћа два проблема при томе, а за разлику од Хоџкинове болести, су опструкција горње шупље вене, па настаје отицање главе и врата. Такође, притисак на мокраћну цев може довести до престанка рада бубрега. Анемија је у почетку присутна у око 33% пацијената да би се код већине развила касније.
- Назофарингеални карцином
Назофарингеални карцином је малигна неоплазма која се такође повезује са ЕБВ. Карактерише се слабијом или јачом запушеношћу носа и повременим крвављењем из носа, наглувошћу, зујањем у ушима, поремећајем говора, једностраном парезом меког непца, неуралгијом тригеминуса (бол у подручју које инервише тригеминус).
Дијагноза[уреди | уреди извор]
Изолује се из пљувачке, периферне крви. Доказује се серолошким реакцијама: Пол-Бунелов тест, ELISA тест, индиректна имунофлоресценција.
Лечење[уреди | уреди извор]
У суштини је терапија инфективне мононуклеозе симптоматска и састоји се у примени хигијенско-дијетеског режима, аналгетика и антипиретика. Антибиотици се примењују у случајевима бактеријске суперинфекције, али треба истаћи да је контраиндикована примена ампицилина због реакције са хетерофилним антителима и појаве егзантема. Примена кортикостероида је резервисана за теже ангинозне форме као и појаве компликација на ЦНС-у, плућима и срцу.
Хоџкинов лимфом је излечив радиотерапијом, комбинованом хемотерапијом или комбинацијом и једног и другог у 50-80% случајева.
У лечењу Нехоџкиновог лимфома главно место заузима хемиотерапија. Радиотерапија у лечењу ове болести има углавном палијативни карактер. Примењује се само када хемиотерапијом није успела да се уклони сва туморска маса. У новије време све се више значаја придаје алогеној трансплантацији костне сржи код агресивних и резистентних облика, као и примени трансплантације матичне ћелије хематопоезе из периферне крви.
Код назофаринегеалног карцинома примењује се зрачна терапија, жлезде које се палпирају на врату и 6 недеља после зрачења се хируршки одстрањују.
Галерија[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „ИЦТВ Таxономy хисторy: Хуман гаммахерпесвирус 4”. Интернатионал Цоммиттее он Таxономy оф Вирусес (ИЦТВ). Приступљено 10. 1. 2019.
- ^ Маеда Е; Акахане M; Кирyу С; et al. (2009). „Spectrum of Epstein–Barr virus-related diseases: a pictorial review”. Jpn J Radiol. 27 (1): 4—19. PMID 19373526. doi:10.1007/s11604-008-0291-2.
- ^ Amon, Farrell (2004). „Reactivation of Epstein–Barr virus from latency”. Reviews in Medical Virology. doi:10.1002/rmv.456. Приступљено 28. 5. 2012.
- ^ CDC. „Epstein–Barr Virus and Infectious Mononucleosis”. CDC. Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2011. Приступљено 29. 12. 2011.