Епштајн-Баров вирус

С Википедије, слободне енциклопедије
Хуман гаммахерпесвирус 4
Епстеин Барр Вирус вирионс ЕМ 10.1371 јоурнал.пбио.0030430.г001-L.ЈПГ
Два Епштајн-Барова вириона
Класификација вируса е
(нерангирано): Вирус
Реалм: Дуплоднавириа
Царство: Хеунггонгвирае
Тип: Пепловирицота
Класа: Хервивирицетес
Ред: Херпесвиралес
Породица: Херпесвиридае
Род: Лyмпхоцрyптовирус
Врста:
Хуман гаммахерпесвирус 4
Синоними[1]
  • Епстеин-Барр вирус
  • Хуман херпесвирус 4
  • ХХВ-4
  • ЕБВ
  • ЕПВ (рарелy усед)

Епштајн-Баров вирус спада у род лимфокриптовируса, и у породицу Herpesviridae. Геном чини дволанчана ДНК са терминалним понављајућим секвенцама. Омотач је трослојан. Репликује се у једру, ћелију напушта лизом или егзоцитозом. Карактеристичан је по цитопатогеном ефекту на Б лимфоците. Узрочник је инфективне мононуклеозе и доводи се у везу са настанком Хоџкинове болести, нехоџкинових лимфома, назофарингеалног карцинома и др.[2]

Пут преношења[уреди | уреди извор]

Резервоар инфекције је човек, преноси се путем пљувачке, каткад и трансфузијом или трансплантацијом коштане сржи. Код једном инфициране особе вирус остаје доживотно. Близак међусобни контакт и љубљење имају значај у ширењу инфекције.[3]

Патолошки (медицински) значај[уреди | уреди извор]

Инфективна мононуклеоза

Након инкубације која траје 5-15 дана, а може и знатно дуже (30-50 дана), болест почиње обично постепено са продромалним симптомима у виду малаксалости, поспаности, лаке субфебрилности и главобоље. Често је запажен и бол при гутању. Температура расте и праћена је грозницом, гребањем у ждрелу, болом у врату, гађењем и повраћањем. Температура траје 10-20 дана и праћена је грозницом и дрхтавицом. Паралелно са појавом температуре појављује се и оток лимфних жлезди на врату. Жлезде су покретне, болне, јасно ограничене, не показују спољне знакове инфламације, величине су од зрна грашка до лешника или ораха. Јавља се и генерализована лимфаденопатија. Назофарингитис је скоро редовна појава која се клинички манифестује заптивеношћу носа. Ждрело је хиперемично. Промене на тонзилама се огледају у виду хиперемије и отока, а понекад (80%) се јављају и ексудативне промене. Слезина у 50-80% случајева реагује отоком. Увећање јетре се среће у око 30-50% оболелих.[4]

Хоџкинова болест

Хоџкинов лимфом (ХЛ) је малигно обољење лимфоцитног ткива које се карактерише бујањем карактеристичних ћелија познатих као Рид-Стернбергове ћелије, што доводи до безболног прогресивног увећања лимфног ткива (најчешће лимфних жлезда). Доминантан знак у клиничкој слици су присутни увећани лимфни чворови без симптома. Већина болесника има повећане вратне лимфне чворове, те лимфне чворове медијастинума, што може узроковати кашаљ. У зависности од напредка болести могу се јавити и други симптоми попут, повишене телесне температуре, ноћног знојења, губитка телесне тежине и један врло специфичан симптом, а то је свраб.

Нехоџкинов лимфом

Нехоџкинов лимфом је малигна пролиферација лимфатичних ћелија имунског система, укључујући лимфне чворове, коштану срж, слезину, јетру и систем за варење. Ова болест је знатно учесталија од Хочкиновог лимфома. Код 70% болесника појављује се безболно периферно увећање лимфних жлезди, а повишена телесна температура, знојење, губитак телесне тежине ређи су него код Хочкиновог лимфома. Повећање лимфних чворова медијастинума и ретроперитонеума изазива симптоме компресије различитих органа. Најчешћа два проблема при томе, а за разлику од Хоџкинове болести, су опструкција горње шупље вене, па настаје отицање главе и врата. Такође, притисак на мокраћну цев може довести до престанка рада бубрега. Анемија је у почетку присутна у око 33% пацијената да би се код већине развила касније.

Назофарингеални карцином

Назофарингеални карцином је малигна неоплазма која се такође повезује са ЕБВ. Карактерише се слабијом или јачом запушеношћу носа и повременим крвављењем из носа, наглувошћу, зујањем у ушима, поремећајем говора, једностраном парезом меког непца, неуралгијом тригеминуса (бол у подручју које инервише тригеминус).

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Изолује се из пљувачке, периферне крви. Доказује се серолошким реакцијама: Пол-Бунелов тест, ELISA тест, индиректна имунофлоресценција.

Лечење[уреди | уреди извор]

У суштини је терапија инфективне мононуклеозе симптоматска и састоји се у примени хигијенско-дијетеског режима, аналгетика и антипиретика. Антибиотици се примењују у случајевима бактеријске суперинфекције, али треба истаћи да је контраиндикована примена ампицилина због реакције са хетерофилним антителима и појаве егзантема. Примена кортикостероида је резервисана за теже ангинозне форме као и појаве компликација на ЦНС-у, плућима и срцу.

Хоџкинов лимфом је излечив радиотерапијом, комбинованом хемотерапијом или комбинацијом и једног и другог у 50-80% случајева.

У лечењу Нехоџкиновог лимфома главно место заузима хемиотерапија. Радиотерапија у лечењу ове болести има углавном палијативни карактер. Примењује се само када хемиотерапијом није успела да се уклони сва туморска маса. У новије време све се више значаја придаје алогеној трансплантацији костне сржи код агресивних и резистентних облика, као и примени трансплантације матичне ћелије хематопоезе из периферне крви.

Код назофаринегеалног карцинома примењује се зрачна терапија, жлезде које се палпирају на врату и 6 недеља после зрачења се хируршки одстрањују.

Галерија[уреди | уреди извор]

Епстеин Бар је трансформисао Б лимфобластне ћелијске линије у култури, што се види кроз фазно контрастни обрнути микроскоп на увећању од 100x.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ИЦТВ Таxономy хисторy: Хуман гаммахерпесвирус 4. Интернатионал Цоммиттее он Таxономy оф Вирусес (ИЦТВ). Приступљено 10. 1. 2019. 
  2. ^ Маеда Е; Акахане M; Кирyу С; et al. (2009). „Spectrum of Epstein–Barr virus-related diseases: a pictorial review”. Jpn J Radiol. 27 (1): 4—19. PMID 19373526. doi:10.1007/s11604-008-0291-2. 
  3. ^ Amon, Farrell (2004). „Reactivation of Epstein–Barr virus from latency”. Reviews in Medical Virology. doi:10.1002/rmv.456. Приступљено 28. 5. 2012. 
  4. ^ CDC. „Epstein–Barr Virus and Infectious Mononucleosis”. CDC. Архивирано из оригинала на датум 27. 12. 2011. Приступљено 29. 12. 2011.