Франсиско Тарега

Франсиско Тарега
Франсиско Тарега
Лични подаци
Пуно име	Франсиско де Асис Тарега и Еиксеа
Датум рођења	(1852-11-21)21. новембар 1852.
Место рођења	Виљареал, Шпанија
Датум смрти	15. децембар 1909.(1909-12-15) (56 год.)
Место смрти	Барселона, Шпанија
Композиторски рад
Период	романтизам
Најважнија дела	Сећање на Алхамбру, Арапски капричо

Франсиско де Асис Тарега и Еиксеа (кат. Francesc d'Assís Tàrrega i Eixea; Виљареал, 21. новембар 1852 - Барселона, 15. децембар 1909) био је шпански гитариста и композитор класичне музике.

Детињство

Франсиско Тарега рођен је 21. новембра 1852. године у Виљареалу, крај Кастељона, на истоку Шпаније. Отац му је био самоуки гитариста. Свирао је углавном фламенко. Малом Кикету, како су звали Франсиска, није било више од шест година када је почео кришом да узима очеву гитару док је овај био на послу. Покушавао је сам да подражава оно што је чуо. Тарегин отац радио је као чувар манастира Сан Пасквал.

А онда се изненада разболео. Добио је тешку инфекцију очију. Било је јасно да му је то ослабило вид и почео је да носи наочаре. Породица се преселила из Виљареала у Кастељон. Ма како сиромашан био, господин Тарега је био свестан да би сину требало да по сваку цену обезбеди новац за часове музике. Занимљиво је да су обојица Франсискових првих музичких учитеља - Еухени Руис и Мануел Гонсалес - били слепи.

Године 1862, када је Кикет напунио тек десет година, тада познати гитариста Хулијан Аркас пролазио је кроз Кастељон у склопу своје музичке турнеје. На наваљивање Тарегиног оца, дечак је после концерта свирао пред чувеним уметником. Аркас је био одушевљен. Позвао га је да дође у Барселону и постане његов ученик. Франсисков отац се сложио да га пошаље у Барселону у Аркасову школу, под једним условом, да дечак, поред гитаре, свира бар још један инструмент. Био је то клавир. Сиромашни чувар знао је да гитара није на добром гласу у отменим круговима. Нажалост, после кратког времена, Аркас је поново кренуо на турнеју и оставио ученика. Било је то зелено светло за малог Франсиска. Осетио је сласт самосталног живота и остао у Барселони где се сам издржавао. С гитаром у руци осећао се безбедно у сваком погледу. Све док отац није дошао по њега.

Три године касније, опет са гитаром, Франсиско је побегао у Валенсију, придруживши се табору Рома. Тринаестогодишњег гитаристу надахњивала је њихова музика. Уосталом, она је давала смисао његовом животу. Отац га је поново молио да се врати породици. Франсиско је схватио да би најзад требало добротом да узврати онима који су се због њега толико одрицали. Од повратка из Валенсије сав зарађени новац делио је са укућанима.

Мадридски Конзерваторијум

Тако је било док није навршио двадесет две године, када је уписао мадридски Конзерваторијум. Школовање му је обезбедио Антонио Канеса, богати трговац и покровитељ уметника. Поклонио му је и скупоцени инструмент, настао у радионици Антонија де Тореса у Севиљи. Божанствени звук севиљске гитаре надахнуо је Тарегу. Схватио је које су праве могућности жичаног инструмента који му је освојио срце. Изучавао је композицију у класи Емилија Аријете. Он га је убедио да се у потпуности посвети гитари и заборави клавир.

Тарега

Концерти

До краја седамдесетих година 19. века, Франсиско Тарега је постао водећи професор гитаре у Шпанији. Његови ученици били су касније чувени гитаристи као што су Пухол, Јобет и Фортеа. Концерти Франсиска Тареге низали су се један за другим и увек били испраћени овацијама. Осим дела других композитора, Тарега би на концертима увек свирао и своје композиције.

Године 1881. је наступио у Опери у Лиону, затим у париском “Одеону”. Када је најзад стигао до Лондона дочекали су га с одушевљењем. Међутим, био је очајан. Енглески језик звучао му је ружно и немузикално. Клима му је такође била неподношљива. Организаторима концерата, као и обожаваоцима, било је јасно да је Франсиско веома потиштен и сетан. Саветовали су га да своје нерасположење покуша да изрази кроз музичке комаде. У Лондону је тако написао једно од најпознатијих дела- “Сузу” (Лагрима) за соло гитару.

Приватни живот

Било му је двадесет осам година када је одржао концерт у Аликантеу. После концерта пришао му је утицајан и богат човек и замолио га да чује његову ћерку, младу Марију Хосе Рисо. Она је такође намеравала да живот посвети гитари. Франсиско је био опчињен њом и убрзо су се верили. Венчали су се на Божић, 25. децембра 1882. године.

С породицом се преселио у Мадрид. Зарађивао је тако што је давао часове и држао концерте, а с намером да прошири репертоар, почео је да за гитару прилагођава дела Шопена, Бетовена, Албениса и Менделсона. После смрти прве кћерке, живот у Мадриду постао му је неподношљив. Преселили су се у Барселону. Његови најприснији пријатељи били су композитори Исак Албенис, Енрике Гранадос, Хоакин Турина и челиста Пабло Казалс. Франсиско и Марија Хосе имали су још троје деце- Пакита, Маријету и Консепсион.

Стваралаштво

После једног од успешнијих концерата у Валенсији, Тарега је упознао богату удовицу, госпођу Мартинес, која је постала његов покровитељ. Поред осталог, омогућила је њему и његовој породици да у Барселони живе у једној од њених пространих, великих кућа. Ту су настале најпознатије Тарегине композиције за гитару. Госпођа Мартинес је Франсиска са женом и децом одвела у Гранаду где су остали неко време. По повратку, написао је вероватно најпознатије дело- “Сећање на Алхамбру”(Рецуердос де ла Алхамбра) и посветио га француском пријатељу, гитаристи Алфреду Котану.

Рецуердос де ла Алхамбра

Од касних осамдесетих година 19. века, па све до 1903. године, Тарега је наставио да компонује, али више није желео да одржава концерте ван Шпаније. Вид га је полако напуштао. Почео је да изучава арапске корене шпанске музике. Тако су настале чувене композиције попут “Арапског каприча” и “Маварске игре“. У то време исекао је нокте на десној руци и тако добио посебан тон који ће остати особен за његову технику свирања. Наиме, свирао је јагодицама прстију десне руке, а не ноктима, као што су то углавном чинили свирачи фламенка.

На наговарање италијанских обожавалаца и следбеника, 1903. године ипак је отпутовао у Италију и с великим успехом свирао у Риму, Напуљу и Милану. Франсиско Тарега већ тада је био нека врста музичког синонима за Шпанију. Тон његове гитаре, мелодије његових композиција с посебном наклоношћу, љубављу, али и тачношћу дочаравали су дух Иберијског полуострва.

Споменик Франсиску Тареги

Последње године

У јануару 1906. године Тарега је оболео: парализовала му се десна страна тела. Последње дело “Оремус“, написао је 2. децембра 1909. године. Умро је 15. децембра 1909. Имао је само педесет седам година. Сваке године, током прве недеље септембра крај Виљареала, одржава се угледни музички фестивал који носи име музичара кога сматрају оцем савремене класичне гитаре и једним од највећих композитора у историји музике за овај инструмент.