Гајо Петровић
Гајо Петровић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 12. март 1927. |
Место рођења | Карловац, Краљевина СХС |
Датум смрти | 13. јун 1993. |
Место смрти | Загреб, Хрватска |
Гајо Петровић (Карловац, 12. март 1927 — Загреб, 13. јун 1993) био је југословенски филозоф. Један од најважнијих представника праxис филозофије. Своје је филозофско усмерење означавао као мишљење револуције.
Биографија[уреди | уреди извор]
Био је професор онтологије, спознајне теорије и логике на загребачком Филозофском факултету од 1950. године до своје смрти. Предавао је на многим универзитетима у Европи и САД-у. Био је и почасни доктор универзитета у Стразбуру. Један је од оснивача и главни уредник међународно познатог часописа Праxис (1964 — 1974), и саоснивач и члан Савјета Корчуланске љетне школе (1964-1974). Бранио је нову интерпретацију марксизма, која је била базирана на филозофским радовима младог Маркса. Упркос томе, критиковао је догматску идеологију комунизма у тадашњој Југославији што је довело до тога да је часопис на крају забрањен. Објавио је 14 књига (Енглески емпиризам, Од Лоцкеа до Аyера, Филозофија и марксизам, Прологомена за критку Хеидеггера и др.) и више расправа и есеја.
Дела[уреди | уреди извор]
- Филозофија и марксизам, Загреб: Напријед, 1976. (2. издање; 1. издање 1964)
- Мишљење револуције. Од "онтологије" до "филозофије политике", Загреб: Напријед, 1978.
- Филозофија и револуција, Загреб: Напријед, 1983. (2. издање; 1. издање 1973; издање на немачком 1971)
- Пракса/истина, 1986.