Гири (јапанска култура)

С Википедије, слободне енциклопедије

Гири (на јапанском: 義理) означава скуп етичких правила која Јапанци поштују. Не постоји одговарајући превод ове јапанске речи и од свих моралних обавеза на које антрополози наилазе у проучавањима културе она је једна од најтежих за разумевање. Може се рећи да је гири производ ,,оријенталног будизма” и кинеског конфучијанизма. Ниједан Јапанац неће причати о моралним дилемама а да не говори о гирију. За Западњака гири подразумева веома хетерогену листу обавеза које иду од захвалности за љубазност до примораности на освету. Чак ни јапанско-јапански речници не исказују јасно значење овог термина. Једна од дефиниција гирија из речника је ,,прави пут, пут којим треба да иду људи чак иако је против њихове властите воље, да би осигурао опроштај од света". Израз ,,против властите воље" указује на то да је дуг који је дефинисан овом категоријом заправо највећи дуг.[1]

Гири као део јапанске културе[уреди | уреди извор]

Гири према свету и гири према своме имену[уреди | уреди извор]

Постоје две врсте гирија: гири према свету и гири према своме имену. Гири према свету је обавеза и дуг који појединац има према својој околини, према свету (породици са којом је ушао, браком, у родачке односе) а гири према свом имену је дуг који појединац има према очувању поштовања и угледа свога имена. Брак је у Јапану уговор измеду двеју породица и поштовање свих услова и обавеза које овакав уговор доноси са собом током целог живота јесте поступање према гирију. Гири је најјачи у погледу понашања прве генерације, тј. у погледу деце у односу на родитеље и у погледу младе жене у односу на свекрву. Обавезе које има муж према свом тасту и ташти су нешто другачије али су једнако важне и мора их поштовати по сваку цену. Најгора оптужба која се може изнети на терет човека који жели да буде признат и поштован јесте да ,,не зна гири”, тј. Не зна да испуни своје обавезе. Није само обавеза према супружничкој породици у ужем смислу гири. Под обавезу у дуг типа гири спада проширена породица, стрине, ујаци и ујне и читава родбина. У Јапану се тако често деси да особа од које се тражи помоћ није никада лично примила услугу од стране која тражи ,,контрауслугу”, већ да се ,,задуживање" десило у некој од претходних генерација,

Друштвени значај гирија[уреди | уреди извор]

Војска је такоде место на коме се гири испољава у свом пуном сјају. Појединац дугује гири својим претпостављенима као и у извесној мери и својим саборцима који су његовог ранга. Ова врста гирија је позната и прослављена у класичној књижевности. Једна од прича на ту тему је ,,Ронин” која потиче из XII века. Правила гирија су чврсто везана за враћање дуга и нису сет моралних правила што су то Десет Божјих заповести. Кад је човек притиснут гиријем често је присиљен да иде и преко својих личних моралних принципа и каже: ,,Нисам могао да урадим праведну ствар зато што сам био притиснут гиријем." Правила гирија такође немају никакве везе са ,,вољењем свога ближњег као самог себе" јер се човек понаша у складу са тежњом ка добром, већ према захтевима гирија, а човек мора да поступа према тим захтевима јер ће га иначе назвати ,,човеком који не зна за гири” и тако ће бити осрамоћен пред целим светом и он и његово име.

Постоји једна карактеристика гирија која га чини могућим еквивалентом дужничко-поверилачког односа на Западу. Вратити гири као и вратити дуг подразумева враћање потпуно исте суме тј. услуге. Услуга или поклон морају да буду тачно једнаки датој услузи или поклону. Из тог разлога се често, када год је то могуће, воде евиденције система мреже поклона и поклањања. Гири, дакле, подразумева строгу равнотежу између давања поклона и добијања поклона[2]

Такође, ако се враћање гирија одужи преко одређеног прикладног рока за његово одуживање, дуг се повећава као што би се стављала камата у западном систему дужничко-поверилачких односа. Цовек који је притиснут својим гиријем је често приморан да врати дуг који је много већи него што је био на самом почетку. Гири према свом имену је дужност да репутација остане неукаљана. То је заправо низ врлина од којих се неке у низу чине Западњацима медусобно супротним али су према јапанском гледишту на друштвене односе потпуно доследне јер нису изазване услугама које је појединац примио јер су ван тог круга. Оне највећим делом обухватају правилну етикецију према људима који окружују појединца, као и показивање стоицизма у болу, а посебно доказивање професионалности и вештине упрофесији. Разлика која постоји измеду гирија према свом имену и гирија према свету не постоји у јапанском језику, јер добар човек једнако снажно осећа увреду која му је нанета као и услугу која му је учињена, што у сваком случају захтева контракцију. Без обзира да ли се ради о освети или узвратној услузи. Важно је напоменути да се освета, у овом случају, не сматра агресивним понашањем.

Пуно значење гирија у јапанској култури не може се схватити у потпуности ако се не узму у обзир неагресивне врлине и понашање које улази у састав гирија према имену. Освета је један део одобреног понашања којем се мора прибећи понекад, али, у састав тог система понашања улазе и многи мирнодопски и умерени поступци. Суздржаност и самоконтрола су такође веома важан део овог система. Јапанка управо из тог разлога неће јаукнути током породаја, а Јапанац ће се у свакој прилици уздићи изнад бола и опасности. Када реке које се излију поплаве јапанска села, сваки Јапанац а буде вредан поштовања ће, без панике и трчања унаоколо, покупити у завежљај само најнеопходније и потражиће склониште на неком високом месту.

Неце бити панике и лоповлука. Такво је понашање карактеристично за категорију самопоштовања у Јапану. Исто то важи и за самураје. Колико год морали да се уздигну изнад граница физичког бола у неким приликама, толико и остатак популације мора да се контролише док трпи бес самураја. Приче о стоичком понашању самураја су надалеко познате. Самураји нису смели да покажу да осећају глад ни бол. Нису смели да покажу ни најмањи знак патње услед физичког бола, док нису пали мртви.

Гири према свом имену такоде захтева да појединац живи прикладно своме статусу у друштву. Ако му не пође за руком да то уради, нема права да поштује самог себе. Један од драстичних примера за то јесте дугачка листа директора школа који су извршили самоубиство зато што, током пожара у школама, нису успели да заштите или сачувају слику Цара на зидовима учионица. Поред тога, велики је број учитеља изгорео покушавајући да уде у школу у пламену да би спасли слику. На тај начин, својом смрћу, они су доказали да познају свој гири према имену и оданост према Цару.

Гири према властитој професији је такоде веома важан аспект овог концепта али га не треба мешати са западњачком идејом о принципу највиших професионалних стандарда. Разлика је у томе што професор због гирија не може да призна незнање чак ако нешто заиста не зна. Чак и ако предаје енглески језик после само неколико година формалног школовања, он неће признати да постоји неко ко је у стању да га исправи. Исти је случај и са пословним људима. Они никада неће јавно признати да план или одлука коју су донели није имала жељени ефекат. Дипломата такође никада неће признати да су његова иницијатива или предлог пропали. Осетљивост те ситуације је посебно очигледна у случају када се ради о ,,сукобу” двеју страна - два човека. Чак и ако је реч о једноставном избору за радно место или губитку на неком такмичењу, особа која је поражена мора да ,,носи срамоту”, што је у многим случајевима врло депримирајућа чињеница и изазива велики друштвени притисак. Из тог разлога је читав систем класних правила усмерен ка смањивању ситуација у којима би могло доћи до такмичења. Исти је случај и са породичним односима у којима отац и син нису у односу надметања, као што су то на Западу.

Свеприсутна идеја о посреднику као решењу је, такође, често од помоћи приликом избегавања потенцијалних такмичарских ситуација. Посредник одговара и заступа интересе и једне и друге стране. То је у западњачком културном контексту тешко замислити као функционално у пракси, јер би мотивација посредника да помогне и једној и другој страни била врло тешко оставарива. Међутим, у јапанском случају мотивација у посредничком пословању је у томе да се добије престиж и дивијење заједнице због успешне манипулације и избегавања директног сукоба. Из тог разлога је вероватноћа успешности преговора врло велика јер се у цео процес его и лична репутација самог посредника и то пред целом заједницом. Етикеција је тако организована да указује и чини видљивим срамне ситуације које би могле довести у питање гири човека према његовом имену. Етикеција такође захтева да се мало или нимало признања да пројектима који нису завршени успешно или се њихово успешно окончање не очекује сасвим извесно. Из тог разлога се чини све што је у посредниковој моћи да се први сусрет међу будућим младенцима организује као случајан, у парку или на неком другом јавном месту, како би се касније у случају неуспеха могла порицати било каква намера да до брака и дође, од стране обе стране.

На такве и многе друге начине Јапанци избегавају ситуације које би могле да, у случају неуспеха, доведу до срамоћења. лако полажу велику пажњу на своје име и освету за увреду, они се труде да избегну ситуације у којима би могли да доживе увреду, колико је то могуће.

Гири и самоубиство[уреди | уреди извор]

Један од најагресивнијих чинова према себи, који се често оправдава осветљавањем образа и имена јесте самоубиство. За Јапанце, самоубиство није атак на светињу живота, као што би то било за већину Западњака, већ је частан и сврсисходан чин ако је примерен ситуацији и околностима. Неки јапански стручњаци тврде да је склоност ка самоубиствима нова у Јапану. То је тешко проценити јер су статистике из предратних деценија непоуздане. Самоубиство је окарактерисано већим степеном мазохизма него што је то био случај у периоду Токугава и чак у периоду Меиђи. У томе периоду смрт је била неизбежна у неким ситуацијама због снаге осећаја гирија и одговорности према њему. Данас је то избор. Човек се пре окреће убијању себе него освети и убијању неког другог. Самоубиство, које је у феудалним временима последњи и највећи доказ снаге и храбрости, постало је у модерним временима ствар личног избора. Самоубиство је прерасло у последњи чин тенденције да се прибегне самодеструкцији уместо агресији у случају повређеног гирија. Агресија, која је унутрашње усмерена на самог човека, може само да изазове депресију те стога не би била довољно ефективна у покушају чувања имена.

Етички код какав има Јапан, који захтева враћање дуга по сваку цену, може се окарактерисати као код који захтева драстично пренебрегавање властитих осећања као зла које треба искоренити. То је класична будистичка доктрина и самим је тиме ненадујуће да Јапан није тако нетрпељив према уживањима свих пет чула. Упркос чињеници да је Јапан једна од великих будистичких нација света, етичка пракса у овој земљи се тренутно умногоме коси са учењем Буде Гаутаме и светим будистичким списима. Јапанци не осуђују самонаградивање и нису пуританци.

Јапански етички код захтева да се живот живи под великом тензијом. Западњаци највећим делом сматрају да задовољства не треба ,,учити". Човек се може одлучити да се одупире задовољствима или да не ужива у њима, али се одриче познатога и одоле познатим изазовима. Задовољства се у Јапану уче потпуно исто као и дужности. Јапански поглед на уживање се своди на неговање физичких задовољстава и потом успостављања кода по коме су ова задовољства управо оно у чему се не сме уживати ако се жели живети ,,озбиљан живот". Јапанци негују и култивишу свој укус у телесним задовољствима исто као што то раде и у случају уметности, али кад их савладају у потпуности, жртвују их зарад дужности.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Марковић1, Ђуровић2, Љиљана1, Радомир2 (2016). Правни систем Јапана. Београд: Кокоро. стр. 28—31. ИСБН 978-86-6153-370-9. 
  2. ^ Лебра, Такие Сугиyама, Wиллиам П. (1986). Јапанесе Цултуре анд Бехавиор: Селецтед Реадингс. Хаwаии: Университy оф Хаwаии Пресс. стр. 162. ИСБН 978-0824810559. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]