Гротеска

Гротеска (итал. grottesco од grotta – „пећина“) је карикатурално-фантастична и искривљена слика стварности, која не изазива комична, већ застрашујућа осећања.

Етимологија и почеци

Пример гротеске на орнаменту

Назив је добила по подземним развалинама антикних терма и палата, названим пећинама, а нарочито по палати Титуса у Риму, где су нађене необичне сликарије на којима су неприродно и парадоксално спајани биљни, животињски и људски делови, те је у почетку везана искључиво за сликарство.

Појављује се у 16.в. у књижевности и сликарству (Рафаел, Бош – испретурани људски и животињски облици, двоглава бића и детаљи из биљног света). Гете инсистира на њиховој живости и фриволности као резултату богате уметникове имагинације. Реч гротеска је тада била везана не само за нешто безбрижно фантастично или разиграно весело, већ и за злокобно и грешно у свету различитом од нама познатог.

Историја гротеске

Као израз супротстављања општеприхваћеним схватањима и веровањима и као знак отуђености од света, нарочито је присутна у епохама у којима се разбија вера у рационалне и природне основе на којима је изграђен свет и у којима фантазија градећи слику распадања одређене духовне структуре прелази све границе природно могућег и рационално прихватљивог. Те епохе су касни средњи век, романтизам и савремена књижевност, почевши од њеног великог претходника Бодлера.

Међутим, гротеска је најизразитије присутна у експресионизму и надреализму, као и у савременој књижевности алијенације и апсурда.

Иначе, на гротескне облике наилазимо веч код Бокача, Раблеа и Сервантеса.

Међу романтичарима о гротески је посебно писао Виктор Иго у предговору Кромвелу, а најпознатији су писци и песници у чијим делима налазимо њене елементе у немачкој књижевности Жан Паул и Е.Т.А. Хофман, у агло-америчкој Бајрон, Е. А. По и Чарлс Дикенс, а у руској Гогољ.

Новији мајстори гротеске су код Немаца Франц Кафка, Хаинрих Ман, Бертолд Брехт, Гинтер Грас, Диренмат; међу Русима Андрејев, Булгаков; код Енглеза, односно Американцима Марк Твен и Олдос Хаксли, а међу осталим европским писцима луиђи Пирандело, Карел Чапек, Семјуел Бекет и Ежен Јонеско (драма апсурда).

У нашој литератури са гротеском се сусрећемо већ у народној књижевности, и то у приповеткама. тако је, нпр., код Вука Караџића објављена приповетка Међедовић, по неким својим структуралним елементима гротескна.

Као гротескне слике могу се схватити многе ситуације у алегорично-сатиричним приповеткама Радоја Домановића (Данга, Страдија, Мртво море итд.).

Са гротеском се сусрећемо и у прози словеначких писаца С. Јенка, у којој у суштини трагичке личности игром случаја долазе у гротескне ситуације, као и у његовом пародичном епу Огњепламтич, у којем се гротескно остварује доследном деградацијом и банализацијом емоционалности и мисаоности карактеристичних за романтизам.

Ипак, о гротески у нашим књижевностима можемо говорити тек од модерне. Тада она постаје битан елемент у Матошевој прози, а неке његове приповетке, као Игласто чељаде, типично су гротескне. Њени елементи су присутни и у прози Цанкара, а најизразитији су у Кући Марије Помоћнице.

На гротескне ситуације, нешто касније, наилазимо и у Андрићевом Путу Алије Ђерзелеза, а код Крлеже, нарочито у приповеткама Хрватски бог Марс и у роману Повратак Филипа Латиновића, гротеска постаје чак доминантна.

Са гротеском се такође сусрећемо и код Р. Петровића, а њених елемената има и у прози Момчила Настасијевића, код Колара, Оскара Давича, Булатовића и Данила Киша.

Монтењ своје есеје назива гротескним и монструозним креацијама састављеним од различитих облика, без прецизно дефинисане форме, у којима су пропорција и ред препуштени случају, и то је прво помињање гротеске у књижевности. Пре њега је гротескно писао Рабле, али своје писање није тако дефинисао.

Бахтин анализира гротескно код Раблеа : до тада се гротеска објашњавала као преувеличавање негативног до граница чудовишног. Бахтин сматра ову концепцију погрешном и каже да су притом заборављене две много важније карактеристике гротескног : амбивалентност и фолклорно порекло. Ако гротеска и јесте негација, она се не односи на негирање појединачних одвојених појава, него свеколиког устројства живота, и утолико представља афирмацију новога, што може да носи само позитивно значење. Код Раблеа предмет гротескног подсмевања је све што штрчи и искаче, све што зјапи и гута; потпуно је незаинтересован за равнине и уједначеност.

Набоков истиче да Гогољеву приповетку Нос треба схватити као литераран трик сродан народном карневалском хумору уопште, а не само хумору на рачун носа посебно. Набоков наводи народне изразе и пословице о носу, а Бахтин обраћа пажњу на псовке које су праве ризнице гротескних слика.

Класицизам, гајећи велику љубав према антици, презире гротескно. Ту види остатке народног хумора и народне културе средњег века. Виктор Иго се у предговору Кромвелу обрачунава са таквим схватањима. Он не пориче универзалну лепоту коју је ширила антика, али закључује да исти утисак, поновљен више пута, временом може да замори. Узвишено за узвишеним производи сопствени контраст, и почињемо да осећамо потребу да се од свега тога одморимо.

Основна замерка класициста односи се на везу гротескног са Цомеида делл'Арте. Дени Дидро меша ова два појма и поистовећује их са фарсом. Уличне светковине јесу много утицале на развој гротеске, али се то не може схватити као њена мана. Цом делл'Арте је ипак уметничко дело. Амбивалентност : маска има намеру да повеже човека и животињу – предимензиониран нос, издужена брада, боја лица неприродна и дречава. Оваква слика у публици може да произведе само узнемирујуће ефекте. Покрети глумаца су комични и неспретни.

Стваралаштво романтичарског периода, посебно драмско, је под јаким утицајем Шекспирових дела, а у исто време Цомедие делл'Арте. У Гетеовим делима, посебно у II делу Фауста, нашло се много материјала за ову студију : нпр. Форкијада – тотално различита од класичне (жали се да јој је даља рођака сувише благог израза). Карактеристика овог периода је и схватање света као луднице, која сеже до Краља Лира.

Теорије гротеске у романтизму

Фридрих Шлегел је покушао да дефинише гротеску у Разговорима о поезији – он то чини преко појма арабеска, која би требало да буде структурални облик гротеске. Писци гротеске, као што су Шекспир, Ариосто, Сервантес су били инспирисани божанским генијем, имагинацијом. Арабеска служи разумевању великих дела у новим епохама.Дидро, Стерн и Жан Паул су писци арабеске која служи за стимулацију маште, она је примитивна форма поезије и основа велике уметности.

Дефиниција гротеске Ф.Шлегела : Гротеска је облик контраста садржаја и форме, нестабилна мешавина хетерогених елемената, експлозивна снага парадоксалног, смешног и ужасног. Карикатура је веза између наивног и гротескног, па је аналогно томе гротеска карикатура без наивности.

Кристоф Мартин – уочава три врсте карикатуре : 1. истиниту, праву карикатуру – када аутор репродукује природне недостатке, уколико их има; 2. претерану – када се, из разних разлога, инсистира на монструозности субјекта, али се још увек задржава сличност са моделом; 3. фантастичну карикатуру или гротеску – када сличност са моделом више не постоји, а циљ је да се код публике изазове гађење, смех или узнемиреност, све захваљујући монструозности креације и њеној апсурдности.

Ф.Шлегел говори о гротески у драми : она ствара поглед на хаос који је у исто време и стравичан и смешан. Нови свет трагикомедије придружује се оваквом схватању стварности – трагикомедија и гротеска су концептуално повезане – и историја гротеске у области драме је у ствари трагикомедија.

Виктор Иго сматра да гротеска игра велику улогу у модерној мисли. Са једне стране ствара ужасно и безоблично, а са друге комично и лакрдијашко. Она привлачи уметнике који се интересују за натприродно и религиозно, али и поете са сликовитом имагинацијом. Користи нестварна бића из народне традиције средњег века. Она је у хришћански пакао ставила наказне фигуре које су инспирисале Дантеа и Милтона, као и људе смешних димензија који постоје на бурлескним Калоовим сликама. Она је прешла из идеалног у реални свет, откривајући притом непресушне изворе за пародирање човека. Лепо обично има један облик, дат у ликовима Дездемоне, Јулије и Офелије. Ружно се, насупрот томе, јавља у хиљаду облика : као смешно, лажно, перфидно, лицемерно, одвратно, ниско, болесно... или у уметности као Јаго, Тартиф, Полоније, Фигароитд.

Иго термин гротескно користи у смислу естетичке категорије, али гротескно би требало посматрати у складу са његовом функцијом у некој већој целини (а не као појединачна фигура). Само у одређеном контексту, као део веће структуре, гротескно чини да индивидуалне форме добију шира значења и постану експресивне. Чак и у орнаменталној гротески, појединачна апсурдна фигура била би само мотив ван контекста који би је учинио драматичном.

Хофман је један од најзначајнијих писаца гротескне литературе. У Хофмановим делима уметник (обдарен богатом имагинацијом, у опасности је да буде изложен страним силама које удаљавају од њега реалан свет) је тај који повезује стварност са натприродним и најчешће губи везу са светом, захваљујући својој способности да продре кроз омотач реалности. Код Хофмана, гротеска још није основа целог дела. Она је још увек на нивоу мотива који се повремено јавља у оквиру структуралне романтичне приповести. (Ђавољи еликсири – желео је да се помоли, када је видео особе за које је сматрао да су складне и нежне, а које су биле претворене у карикатуре : глава међу ногама, очи дивље зуре у њега, гавран са људским лицем, груди служе као виолина...). Питање да ли гротеска уопште може бити у основи читавог дела расветљавају дела Поа, Кафке и Пирандела.

Поова прва збирка се зове Приче арабеске и гротеске, али По ова два термина користи као синоним. Он се обично користио хофмановским мотивима : мотив двојника, уметникова смрт, мистериозно присуство удаљених и прошлих ствари које људе води у смрт... Битна разлика између Поа и Хофмана: Хофманови уметници нису у стању да се изборе са натприродним и фантастичним, док По комбинује апсурдне елементе и објашњења са задивљујућим талентом за имагинацију (Украдено писмо – по Дипену, човек мора да буде математичар и песник у исто време, да би се изборио са необичним догађајем). По користи гротеску у два смисла : да опише конкретне ситуације и да да тон читавом делу, у складу са ужасним, несхватљивим, неочекиваним, бизарним, фантастичним и мрачним догађајима.

Хегел прави јасну разлику између термина гротеска и арабеска. Арабеска је орнаментална форма у којој су арабескни и гротескни мотиви спојени. То су разорене биљне форме, људски и животињски облици обложени биљним, испреплетане и изувијане слике из живог и неживог света. То нису обични производи маште. Ако садрже неку симболичну вредност, прелаз из реалног света у неки други је на њима јасно видљив.

Гротеска у реализму

У периоду реализма, који своју инспирацију налази у стварности, гротеска није активно средство. После одобравања у романтизму, гротеска у реализму опет налази на неодобравање, мада је и даље присутна у литератури. Ма колико да је натприродна, фантастична, гротеска је врло препознатљива у свакодневици и не може се избећи. Тако се гротескни описи налазе код Достојевског, Балзака, Дикенса.

Посебно Дикенс обраћа пажњу на све претераности и несразмере у Лондону. Он ствара реалистичку гротеску, даје слике из реалног света, везујући их узрочно-последичним везама, али у исто време ставља акценат на њихову ружноћу.

Иако Бјелински приговара Гогољу због фантастичних елемената којима се користи – они остају најбитнија одлика његовог стваралаштва. Гогољеви јунаци, за разлику од Хофманових, нису више уметници који продиру са оне стране стварности, већ су обични људи чија душа не тежи за свеопштом лепотом, већ за најминималнијом социјалном егзистенцијом. Мотиви којима се Гогољ служи су апсурдни – човек без носа, мртвац који се сваке ноћи појављује међу живима, али је начин њихове обраде крајње реалистичан. Гогољ као да инсистира на једностраности приповедања и каузалним везама између догађаја.

Закључак

Наравно, у различитим епохама и код различитих писаца облици гротеске се мењају, као што је различита и њена функција у делу. Ипак, за гротеску је карактеристично да отвара своје посебне увиде у природу реалности тако што на алогичан и парадоксалан начин доводи у везу неспојиве, диспарентне, елементе, нарочито комично и језиво или комично и трагично, те тако депатетизира оно што представља, и открива у томе неки саркастични несклад. У постизању таквог уметничког дејства гротеска се често служи и фантастичним, претераним карикирањем које доводи облик до изобличења, а смисао до бесмисла.

Спољашње везе

• Видео тоур оф тхе мост вивид еxамплес оф медиевал Парисиан стоне царвинг - тхе гротесqуес оф Нотре Даме Архивирано на сајту Wayback Machine (11. март 2007)
• Тхе Гротесqуе: Блоом'с Литерарy Тхемес едитед бy Харолд Блоом анд Блаке Хоббy