Гвожђе(II) сулфат
-sulfate-heptahydrate-sample.jpg)
| |
| Називи | |
|---|---|
| Други називи
Феро сулфат; зелени витриол; гвожђе витриол; зелена галица
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.028.867 |
| EC број | 231-753-5 |
| RTECS | НО8500000 |
| УНИИ | |
| |
| Својства | |
| FeSO4 | |
| Моларна маса | 151,908 g/mol (anhidrat) 169,92 g/mol (monohidrat) 278.05 g/mol (heptahidrat) |
| Агрегатно стање | плаво/зелени или бели кристали |
| Густина | 2,84 g/cm3 (anhidrat) 1.898 g/cm3 (heptahidrat) |
| Тачка топљења | 70 °C (dehidracija heptahidrata) 400 °C (razlaže se) |
| 25.6 g/100mL (анхидрат) 48.6 g/100 mL (хептахидрат) (50 °C) | |
| Опасности | |
ЕУ класификација (ДСД)
|
Штетан ('Xn) Иритант (Xi') |
| R-oznake | R22, R36/38 |
| S-oznake | (S2), S46 |
| NFPA 704 | |
| Tačka paljenja | Nije zapaljiv |
| Srodna jedinjenja | |
Srodna jedinjenja
|
Gvožđe(III) sulfat |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Гвожђе(II) сулфат (феро сулфат) је хемијско једињење са формулом FeSO4.[3][4] Познат је од древних времена као зелена галица или зелени витриол. Плаво-зелени хептахидрат је најчешћи облик овог материјала. Сви сулфати гвожђа се растварају у води и дају исти водени комплекс [Fe(H2O)6]2+, који има октаедралну молекулску геометрију и који је парамагнетичан.
Хидрати[уреди | уреди извор]
Гвожђе(II) сулфат се може наћи у разним стањима хидрације, и неколико форми постоји у природи.
- FeSO4·H2O (минерал: сзомолнокит, релативно редак)
- FeSO4·4H2O (минерал: розенит, бео, релативно уобичајен, ниже да буде дехидратациони продукт мелантерита)
- FeSO4·5H2O (минерал: сидеротил, релативно редак)
- FeSO4·6H2O (минерал: ферохексахидрит, релативно редак)
- FeSO4·7H2O (минерал: мелантерит, плаво-зелен, релативно уобичајен, зелена галица)
На 90 °C, хептахидрат губи воду и формира безбојни монохидрат. У свом анхидратном, кристалном стању, његова стандардна енталпија формирања је ΔfH°чврст = -928.4 kJ·mol−1 и његова стандардна моларна ентропија је S°чврст = 107.5 J·K−1·mol−1.
Добијање и реакције[уреди | уреди извор]
У завршној фази припреме челика за галванизацију или премазивање, челични лим или шипке се провлаче кроз кисела купатила са сумпорном киселином. Овај поступак производи знатне количине гвожђе(II) сулфата као споредног производа[5]
- Fe + H2SO4 → FeSO4 + H2
Други извор великих количина FeSO4 је производња титанијум диоксида из илменита сулфатним процесом.
Феро сулфат се исто тако индустријски припрема оксидацијом пирита:
- 2 FeS2 + 7 O2 + 2 H2O → 2 FeSO4 + 2 H2SO4
Реакције[уреди | уреди извор]
Током загревања, гвожђе(II) сулфат прво губи своју кристалну воду и оригинално зелени кристали прелазе у прљаво-жуту анхидрирану материју. Даље загревање узрокује ослобађање сумпор диоксида и белог дима сумпор триоксида, остављајући црвенкасто-браон гвожђе(III) оксид. Декомпозиција гвожђе(II) сулфата почиње на око 480 °C.
- 2 FeSO4 → Fe2O3 + SO2 + SO3
Попут свих гвожђе(II) соли, гвожђе(II) сулфат је редукујући агенс. На пример, он редукује азотну киселину до азот оксида и хлор до хлорида:
- 6 FeSO4 + 3 H2SO4 + 2 HNO3 → 3 Fe2(SO4)3 + 4 H2O + 2 NO
- 6 FeSO4 + 3 Cl2 → 2 Fe2(SO4)3 + 2 FeCl3
По излагању ваздуху, он се оксидује да формира корозиони смеђе-жути покривни слог базног фери сулфата, који је смеша фери оксида ис фери сулфата:
- 12 FeSO4 + 3 O2 → 4 Fe2(SO4)3 + 2 Fe2O3
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
- ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- ^ Egon Wildermuth, Hans Stark, Gabriele Friedrich, Franz Ludwig Ebenhöch, Brigitte Kühborth, Jack Silver, Rafael Rituper “Iron Compounds” in Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry Wiley-VCH, Wienheim, 2005.
Литература[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- „Ирон(II) сулфате”. Цхемицал Ланд21. 10. 1. 2007.
- Прављење зелене галице из пирита
