Хируршки третман транссексуализма

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хируршки третман транссексуализма
Сеxцханге.гиф
Слобода изражавања родног идентитета у себи укључује и право на услуге интерсексуалне хирургије

Хируршки третман транссексуализма представља завршни корак у транзицији полова којом трансродне особе, због родне дисфорије, теже да постигну анатомски и функционални склад својих гениталија са жељеним полом.

Дуги низ година транссексуалност је сврставана у категорију душевног и/или телесног поремећаја. Ова ситуација се временом променила тако да се код ових особа соматском и психолошко-психијатријском евалуацијом утврђује (не)постојање примарног поремећаја. Ако се не ради о психијатријској (соматској) подлози, транссексуалност „излази“ из категорије поремећаја и представља ентитет сам по себи. Такве особе могу приступити комплексном процесу промене пола, који се мора заснивати на биопсихосоцијалном приступу, који укључује психолошко-психијатријски, ендокринолошки, хируршки и правно-легислативни третман.

Обзиром да код неких пацијената постоје одређена психијатријска стања која могу имитирати родну дисфорију, пре започињања било каквог лечења, неопходна је евалуација од стране психијатара, а потом започињање одговарајуће хормонске терапије, да би тек на крају овог мултидисциплинарног сагледавања и претходног третмана уследило хируршко ремоделовање гениталија и других делова тела, уз претходни правно-легислативни третман, како би резултат свеукупног приступа медицинском збрињавању био – равнотежа духа и тела.

Основни појмови[уреди]

Транссекуализам, трансродност, родна дисфорија, поремећај полног идентитета – синоними или не?

Присутно је много нејасноћа када је у питању дефинисање термина у овој области науке о сексуалности, па се термини транссексуализам и трансродност врло често користе наизменично, што доводи до додатне конфузије, као и ситуације када се транссексуализам, родна дисфорија или поремећај полног идентитета користе наизменично.[1]

Трассексуализам

Трассексуализам, према савременим схватањима представља стање у којем особа осећа несклад између свог биолошког пола и родног идентитета и стална жеља да се та два аспекта међусобно укладе, како би анатомски и функционално одговарала свом жељеном полу.

На основу Закључака досадашњих истраживања узрок транссексуалности и поремећаја полног развоја (полна дисфорија) није познат, јер нема доказа којима би се транссексуалност објаснила варијацијом хромозомског узорка или абнормалностима полних жлезда, полних органа, хормонским поремећајима.

Према дијагностичком статистичком приручнику за менталне поремећаје Америчког удружења психијатара (АПА ДСМ V) и према Међународној класификацији болести (МКБ-10), транссексуалне особе захтевају психијатријско, ендокринолошко и хируршко праћење и лечење које ће довести до родног усклађивања.[2][3]

Историја транссексуализма[уреди]

Транссексуализам постоји од када постоји људска цивилизација. Антрополошка и археолошка истраживања су науци предочила бројне доказе о постојању транссексуализма још у периоду пре нове ере.

Историја хируршког лечења[уреди]

Прва операција, промене пола која извршена је у Немачкој 1930. године била је неуспешна за Лили Елбе јер се завршила фатално. Наиме Лили Елбе су у Дрездену током 1930 и 1931. године прво уклањањени сексуалних органи, под надзором др Магнуса Хирсцхфелда, да би потом биле обављене још четири операције које су укључивале неуспешну трансплантацију материце, одбацивањем које је довело до смрти.[4] [52]

У Берлину 1931. године, Дора Рицхтер постала је прва позната транссексуална жена која је подвргнута хируршком лечењу методом вагинопластике.[5] сургицал аппроацх.


Године 1952. Георг Јоргенсен, бивши војник, након операције у Копенхагену постао је Цхристине, који је касније дао детаљан опис његовог живота као мушкарца, док је постепене промене у жену описала Јан Моррис (некада Јамес) у књизи Цонундрум« – Загонетка.

Европски суд за људска права је 12. јуна 2003. године донео пресуду у корист Ван Куцк-а, немачке транс жене чије је осигуравајуће друштво одбило њену надокнаду за операцију промене пола, и накнадну хормонску терапију. Правни аргументи за ову одлуку био је члан 6 Европске конвенције о људским правима, као и члан 8. Ова афера се помиње у литератури као парница „Ван Куцк против Немачке”.[6]


Године 2011, Цхристиане Воллинг добила је судски спор као интерсексуална особа против хирурга за неконсензуалну хируршку интервенцију коју је Међународна комисија правника описала као „пример особе која је била подвргнута операцији промене пола без њеног пуног знања или сагласности”[7]

Од 2017. године неке европске земље, захтевају присилно стерилизацију за легално признавање промене пола.[8]

Хируршка промена пола из мушког у женски[уреди]

Промена пола из мушког у женски поло заснива се на хируршком обликовању нове вагине (неовагине). За ово се обично користећи кожа пениса (као слузокожа вагине) и кожа тестиса (за велике усне). Ако развој дојки не задовољава пацијентове естетске критеријуме оне се могу хируршки увећати.

До данас је описам већи број хируршких техника, за реконструкцију вагине, које су исто тако и напуштен током двадесетог, било код биолошких жена, или код трансжена.

Много пре него што је Мејер—Рокитански синдром описан, хирурзи су били упознати са лечењем секундарног губитка вагине код тешких порођаја, као и стања вагиналне агенезије са функционалним утерусом. Први начини лечења стања хематометре су се састојали у перфорацији неперфорираног химена, уколико је то био узрок, или дисекцији вагиналне преграде, односно ректовезикалног простора да би се евакуисала менструална крв. Међутим како је велики број пацијената умирао због перитонитиса и сепсе, ова метода је напуштена Такође, веома често је долазило до повређивања мокраћне бешике и ректума.

Хируршке технике за реконструкцију гениталија код трансжена су се развијале паралелно са развојем техника за реконструкцију вагине код биолошких жена у случајевима када она недостаје. У циљу лечења стања у којима вагина не постоји код биолошких жена, данас се најшеће користе Векјетијева техника, Давидов техника креирања неовагине од перитонеума или креирање неовагине васкуларизованим сегментима црева. Једна од техника која је такође заступљена је Франкова дилатација, која представља нехируршку методу, али изискује дуготрајну сарадњу и стрпљење пацијенткиње.

Посматрајући популацију трансжена, у зависности од анатомских карактеристика пацијентиње, данас је најчешће коришћена техника у реконструкцији неовагине инверзија пенилне коже у комбинацији са слободним трансплантатима или васкуларизованим режњевима порекла коже скротума. Реконструкција неовагине различитим кожним васкуларизованим режњевима негениталне коже или слободним трансплантатима пуне или парцијалне дебљине коже, се све ређе користе, обзиром на висок проценат постоперативних компликација у смислу стенозе неовагине.

Хируршки процес транзиције мушкарца у жену поћиње ампутацијом пениса и реконструкцијом неовагине на начин да се прево препарира перинаелни режањ и одстране тестиси. Следи циркуларна инцизија око гланвића, препарирање кожа, скраћивање кавернозих тела, док сунђерасто тело са уретром остаје катетеризирано. Потом се формира „вагинални тунел” перинеалним приступом до простате. Ушива се перинеални режањ са кожом пениса и формира „врећица” која се уврће и пришива за већ припремљене шавове на латералним странама простате. Кроз припремљени отвор на бази пенилнога режња провлачи се сунђерасто тело са уретром, а клиторис формира из кавернозног тела и (у неким техникама) из остављенога главића пениса. Део пенилнога режња, након што се скрати уретра, представља мале усне, а кожа скротума велике. На крају операције у неовагину се поставља протеза која у њој остаје два месеца. Након тога могућ је сношај.

Аугментација дојки обавља се истовремено са реконструкцијом полног органа.[9]

Према потреби врше се и додатни хируршки захвати како би се добио бољи осећај жељеног пола (корекција носа, повећање усана, корекција наглашене тироидне хрскавице (Адамове јабуцице), и остале естетске операције на телу).

У случајевима када се код пацијената укључују ГнРХ блокатори пре пубертета, и када у току полног развоја не дође до задовољавајућег развоја спољашњих мушких гениталија, као хируршка техника избора у креирању неовагине се може користити једна од техника коришћењем васкуларизованих цревних сегмената.

Хируршка промена пола из женског у мушки[уреди]

Промена из женског у мушки пол обухвата поступке којима се дојке, материца и јајници хируршки одстрањују. У ретким случајевима повећани клиторис служи као пенис. У осталим се случајевима обавља се медиопластика. Овом техником се продужује мокраћна цев користећи предњи вагинални режањ како би дошла до врха главића пениса. Клиторис се делимично отпушта и растеже расецањем предње хорде. Мошнице се обликују од великих усана, док се слободни режњеви узети са руку или ногу могу се искористити за обликовање новог пениса (неофалус).

Хируршка транзиција из женскога у мушки пол заснива се на супкутаној мастектомији уз презервацију брадавица-ареолакомплекса, релокацију овога комплекса уз тачан прорачун његове нове „мушке” позиције.[10]

Хистеректомија са аднексектомијом може се обавити заједно са мастектомијом, уз настојање да се мушки уд реконструише у једноме акту и на тај начин омогући пацијенту да има неопенис са реконструисаним ерогеним и тактилним сензоријумом што му омогућава мокрење у стојећем ставу и нормалан полни однос.

Реконструкција полног уда или фалопластика врши се на два начина:

Први начин

Он се заснива на микрокируршкој техници подлактним режњем којим са формира неоуретра, спајањем подлактаног и илиоингвиналнога живца због очувања осећаја (како би осећај био што бољи поставља се клиторис као база неопенису). У истоме акту обавља се и вагинектомија, а дефект на подлактици покрива се слободним кожним трансплантатом.

Тестикуларне силиконске протезе уграђују се методом сакротопластике из лабијалних режњева шест месеци након фалопластике, а годину дана након реконструкције мушкога уда могуће је уградити и еректилну протезу.

Други начин

За разлику од првог заснива се на реконструкције пениса методом метоидиопластике којом се ствара микрофалус из хипертрофираног клиториса. У истоме акту обавља се и вагинектомија са реконструкцијом скротума.

Овом методом не може се пацијенту гарантовати мокрење у стојећем ставу, као и полни однос, који у начелу није могућ.[11]

Прогноза[уреди]

Задовољавајући субјективни резултати описани од стране пацијената који су хирурши променили пол, превазилазе резултате добијене другим методама. Аутори ове методе закључују да је даље истраживање хируршког лечења оправдано, али да би требало да буде ограничено на рад мултидисциплинарних тимове који раде у академским условима.[12][13][14]

У једној од студија лекари су позвани да одустану од пропагирања улоге операције у полним поремећајима док не буду имали значајно лично искуство са овим очајним и сложеним пацијентима.[15]

Извори[уреди]

  1. ^ Цхилдс M. Транссеxуалисм: Соме тхеологицал анд етхицал перспецтивес. Диалог: А Јоурнал оф Тхеологy, 2009;48(1):30-41
  2. ^ Америцан Псyцхиатриц Ассоциатион. Диагностиц анд Статистицал Мануал оф МенталДисордерс, Фифтх Едитион. 5тх. Арлингтон, ВА: Америцан Псyцхиатриц Ассоциатион;2013. 451-9.
  3. ^ WХО Интернатионал Статистицал Цлассифицатион оф Дисеасес анд Релатед ХеалтхПроблемс, 10тх ревисион, Генева, Сwитзерланд, 2007
  4. ^ Магнус Хирсцхфелд, Зеитсцхрифт фüр Сеxуалwиссенсцхафт, 1908
  5. ^ Мунро, Доналд. „Транс Медиа Wатцх”. Приступљено 13. 6. 2016. 
  6. ^ Тхе Цасе Ван Кüцк вс. Германy, Јуне 12 2003
  7. ^ Интернатионал Цоммиссион оф Јуристс. „СОГИ Цасебоок Интродуцтион, Цхаптер сиx: Интерсеx”. Приступљено 2015-12-27. 
  8. ^ M.Х. (1. 9. 2017). „Wхy трансгендер пеопле аре беинг стерилисед ин соме Еуропеан цоунтриес”. Тхе Ецономист. Приступљено 2. 9. 2017. 
  9. ^ Францо Т, де Миранда ЛЦ, Францо D, Заидхафт С, Аран M. Мале-то-фемале транссеxуал сургерy: еxпериенце ат тхе УФРЈ Университy Хоспитал. Рев Цол Брас Цир 2010;37(6):426–34.
  10. ^ Беер Гм, Буди С, Сеиферт Б, Моргентхалер W, Инфангер M, Меyер ВЕ. Цонфигуратион над лоцалисатион оф тхе НАЦ ин ман. Пласт Рецонстр Сург 2001;108:1947–52.
  11. ^ Монстреy СЈ, Цеулеменс П, Хоебеке П. Сеx Реассигнемент Сургерy ин тхе Фемале-то-Мале Транссеxуал. Семин Пласт Сург 2011;25(3):229–244.
  12. ^ Медицал адванцес ин транссеxуалисм анд тхе легал имплицатионс. Харисх D, Схарма БР. Ам Ј Форенсиц Мед Патхол. 2003 Мар; 24(1):100-5.
  13. ^ Транссеxуал сургерy ин тхе генетиц фемале. Гилберт ДА, Wинслоw БХ, Гилберт ДМ, Јордан ГХ, Хортон ЦЕ. Цлин Пласт Сург. 1988 Јул; 15(3):471-87
  14. ^ Сеx реассигнмент сургерy ин Тхаиланд. Цхокрунгваранонт П, Тиеwтранон П. Ј Мед Ассоц Тхаи. 2004 Нов; 87(11):1402-8.
  15. ^ Едгертон МТ. Тхе роле оф сургерy ин тхе треатмент оф транссеxуалисм. Анн Пласт Сург. 1984 Дец;13(6):473-81.

Литература[уреди]

  • Симић Ј. Медицинско-правни аспекти транссексуалности - у сусрет признавању правних последица промене пола у Србији. "Дискриминација" Правни записи. 2012; 3(2):299-322.
  • Радишић, Ј. (2008) Медицинско право. Београд: Универзитета Унион, Правни факултет

Спољашње везе[уреди]

  • Грујић Корачин Ј. Интердисциплинарни приступ транссексуалности — гинеколошко искуство [1] Гyнаецол Перинатол 2013;22(4):182–190
Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).