Хизб ут-Тахрир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Хизб ут-Тахрир
حزب التحرير
ЛидерВођа
ОснивачТакијудин ал-Набхани
Ата Абу Рашта
Основана1953. год.; пре 67 година (1953)
Број чланова  (2008)10.000[1]–1 милион[2]
Идеологијапанисламизам, сунитски исламизам
Политичка позицијаКрајња десница
„Хизб ут-Тахрир конституција”[3] (самопроглашени) (контрактуализам)
Партијска застава
Флаг оф Хизб ут-Тахрир.пнг
www.хизб-ут-тахрир.орг

Хизб ут-Тахрир (арап. حزب التحرير, дословно „Странка ослобођења”) је међународна панисламистичка и сунитска исламистичка организација основана 1953, која описује своју идеологију као ислам, и њен циљ је поновно успостављање Исламског калифата ради наставка исламског начина живота у муслиманском свету. Калифат би ујединио муслиманску заједницу (уму)[4] на основу њихове исламске вере и успоставио шеријат, како би онда носио учење ислама до остатка света.[5][6][7] године у Јерузалему. У почетку је инсистирала прије свега на политичкој борби, да би се након низа неуспјешних искустава на том пољу све чешће окретала милитантизму.

Оснивач[уреди]

Оснивач покрета или странке је Такијудин ал-Набхани (19091979). Ал-Набхани се родио у Хаифи у Палестини где је стекао и своје основно образовање. Касније школовање наставио је у Дар ал-Улуму на каирском Универзитету Ал-Азхар. По завршетку студија вратио се у Палестину где је неко време радио као учитељ, а касније као судија у више палестинских градова. Након оснивања државе Израел као и велики број његових суграђана бива протеран у суседни Либан (1948). Касније је радио као професор на Факултету исламских наука у Аману где је 1953. године основао Хизб ут-Тахрир. Након што је поставио темеље покрету Такијудин ал-Набхани се у потпуности посветио ширењу идеја покрета и јачању његовог чланства. Деловао је не само у Јордану већ и суседној Сирији и Либану. Умро је у Либану 1979. где је и сахрањен. Након смрти оснивача водећу улогу у странци узима Абдул-Кадим Залум, такође рођени Палестинац из Хеброна (арап. ал-Халил). Залум је широј јавности познат по свој књизи Овако је срушен калифат, која се сматра идеолошким памфлетом покрета.

Учење[уреди]

Припадници Хизб ут-Тахрира за себе тврде да су само једна од исламистичких група, те да не излазе из оквира сунитског учења. Првобитни циљ за који се залажу јесте оснивање исламске државе у некој од арапских држава која ће бити основа за уједињење свих муслиманских земаља. Ово је подразумевало да нити једна држава данашњице не заслужује да носи префикс „исламска” и да нити једно муслиманско друштво није исламско. Идеолошко водство је требало да уложи много труда како би се чланство уверило у овако радикалне поставке. Управо зато је прва тачка у методологији покрета била и остала: идеолошко припремање појединца, затим групе (односно читаве заједнице) за прихваћање њихове визије исламизације друштва. Тек након окупљања „критичне масе” идеолошки поткованих и одлучних појединаца прелази се на преузимање власти.

За спровођење овог плана у стварност идеолози покрета су направили оперативни план према коме су на власт требали доћи за тринаест година. Није случајно да су одредили број од тринаест година, јер је тринаест година Мухамед провео у Меки припремајући муслиманску заједницу за оснивање исламске државе у Медини. Када се успостава исламске државе није десила у предвиђеном року, изменили су план дајући себи додатних тридесет година за преузимање једне од арапских држава. Инсистирање на томе да земља око које ће се окупити остале муслиманске земље треба бити арапска је, према мишљењу великог броја аналитичара, последица је националистичких тенденција под којима се покрет нашао у првим годинама свог оснивања. Идеје арапског национализма су, преко оснивача Хизб ут-Тахрира који је у раним 1950-им био један од заговорника тада актуалног арапског националног буђења, дефинирале идеолошку позадину покрета. Националистички ставови Такијудина ал-Набханија се могу јасно видети у његовој књизи Порука Арапа коју је издао 1950. односно три године пре оснивања странке. Главне препреке за неуспостављање исламске државе у предвиђеном року ал-Набхани је сумирао у пар тачака и тиме је дефинисао приоритетне проблеме које покрет мора решити:

  • неисламске идеологије које се шире у муслиманским заједницама
  • образовни системи које су успоставили колонизатори и који баштине неисламску традицију
  • развој одређених културно-уметничких дисциплина (супротстављање филму, позоришту и музици који по самој њиховој природи, независно од садржаја, сматрају неисламским)
  • констатација да муслиманска друштва данашњице не живе у складу са исламским учењем
  • демократизација муслиманских друштава (према њиховом мишљењу демократија и ислам су два искључива појма)

Борба против ових и сличних проблема је постала окосница деловања покрета.

Друга кључна одредница, поред арапског национализма, која је одредила идеолошки профил Хизб ут-Тахрира преко њеног оснивача јесте припадност ал-Набханија покрету Муслиманског братства. Наиме, ал-Набхани је дужи низ година био члан јорданског огранка овог покрета. Био је редован гост на свим њиховим скуповима, држећи пригодне говоре на свим симпозијима и семинарима. У својим предавањима је често цитирао тврдње или прерађивао идеје Сајида Кутба. Међутим, након што је на једном од својих предавања у Јерусалиму критиковао, оно што је он сматрао, претераним инсистирањем дела Муслиманске браће на промовирању моралних вредности на рачун других видова исламистичког активизма, ал-Набхани је ушао у жучну расправу са припадницима Муслиманског братства након чега је почео да издаје властите прогласе. Како би додатно аргументирао такву критику написао је књигу Ал-Такаттул ал-Хизби („Структура странке”).

Његово одцепљење од покрета и оснивање властите странке имало је поражавајуће последице за популарност Муслиманског братства не само у Јордану већ и у свим другим земљама Блиског Истока где је деловало. Није разлог томе било то што је ал-Набхани успео да придобије већи број симпатизера Муслиманске браће, већ што је по први пут збунио шири слој слабије образованих арапских маса, који су генерално били основна гласачка машинерија Братства. Основна аргументација чланова Муслиманске браће којом су наступали пред све изборе била је до сржи поједностављена: ми представљамо „исламску” опцију, а сви остали „неисламску”. У недостатку просветљене грађанске масе и институција цивилног друштва ово је била више него прихватљива аргументација која је редовно давала добре резултате. Међутим, појавом Хизб ут-Тахрира ствари су се закомпликовале, јер одтад су постојале две исламске опције. Подршка Муслиманској браћи је убрзано опадала, а популарност Хизб ут-Тахрира се повећавала.

Идеолози Муслиманске браће су у више наврата покушали разувере ал-Набханија тражећи од њега да се поново врати у оквире покрета. Међутим, сви покушаји су били безуспешни, јер је он био одлучан да истраје на својој верзији исламизације друштва. У више наврата и сам Сајид Кутб је водио расправе са ал-Набханијем с истим циљем. Ни то није дало резултате. У скоро свим освртима на Хизб ут-Тахрир које је издао покрет Муслиманске браће наводи се један такав сусрет између Кутба и ал-Набханија у Јерусалиму 1953. на крају којег је овај први изреко своје касније често цитирано мишљење о тахрировцима: „Пустите их! Они ће завршити тамо где су Муслиманска браћа почела”.

Тероризам[уреди]

Хизб ут-Тахрир се води као терористичка организација у Русији и Киргистану, а у Немачкој је забрањен.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Филиу, Јеан-Пиерре (јун 2008). „Хизб ут-Тахрир анд тхе фантасy оф тхе цалипхате”. Приступљено 7. 3. 2016. 
  2. ^ Малик, Схив (13. 9. 2004). „Фор Аллах анд тхе цалипхате”. Неw Статесман. Приступљено 19. 3. 2014. 
  3. ^ Драфт Цонститутион оф тхе Кхилафах Стате. 2013. Приступљено 23. 2. 2016. 
  4. ^ „Цан тхе Муслим wорлд реаллy уните?”. хизб.орг.ук. 4. 3. 2010. Приступљено 15. 1. 2016. 
  5. ^ Цомминс, Давид (1991). „Таqи ал-Дин ал-Набхани анд тхе Исламиц Либератион Партy” (ПДФ). Тхе Муслим Wорлд. 81 (3–4): 194—211. дои:10.1111/ј.1478-1913.1991.тб03525.x. Приступљено 6. 3. 2016. 
  6. ^ „Тхе Ре-естаблисхмент оф тхе Кхилафах ис ан облигатион упон алл Муслимс”. Кхилафах.цом. 24. 6. 2007. Приступљено 19. 3. 2014. 
  7. ^ Махмоуд, Схеикх Ахмад (1995). Тхе Да'wах то Ислам. Кхилафах.цом. Приступљено 19. 3. 2014. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]