Холна киселина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Холна киселина
Цхолиц ацид
Називи
ИУПАЦ назив
(Р)-4-((3Р,5С,7Р,8Р,9С,10С,12С,13Р,14С,17Р)-

3,7,12-трихyдроxy-10,13-диметхyлхеxадецахyдро-1Х-

цyцлопента[а]пхенантхрен-17-yл)пентаноиц ацид
Други називи
3α,7α,12α-трихyдроxy-5β-цхоланоиц ацид
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ChemSpider
ЕЦХА ИнфоЦард 100.001.217
Е-бројеви Е1000 (додатне хемикалије)
УНИИ
Својства
C24Х40О5
Моларна маса 408.57 g/mol
Тачка топљења 200-201 °C
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °Ц [77 °Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Холна киселина је жучна киселина[1]. Она је бела кристална супстанца нерастворна у води (растворна је у алкохолу и сирћетној киселини), са тачком топљења од 200-201 °C. Соли холне киселине су холати. Холна киселина, заједно са хенодеоксихолном киселином, је једна од две главне жучне киселине произведене у јетри, где се синтетише из холестерола. Од две главне жучне киселине, деривати холата сачињавају апроксимативно осамдесет процената свих жучних киселина. Ти деривати се формирају од холил-CoA, који формира коњугате са било глицином, или таурином, дајући гликохолну и таурохолну киселину, респективно.[2]

Холна киселина успорава холестерол-7-α-хидроксилазу (што је корак који ограничава брзину синтезе жучне киселине), док холестерол има супротни ефекат. Из тог разлога се хенодеоксихолна киселина, а не холна киселина, користи у третману камена у жучи (успоравање синтезе жучне киселине би у још већој мери презаситило камење).[3][4]

Холна и хенодеоксихолна киселина су најзаступљеније људске жучне киселине. Неки други сисари синтетишу предоминантно деоксихолну киселину.[5]

Референце[уреди]

  1. ^ Цоллеен Смитх; Лиеберман, Мицхаел; Маркс, Даwн Б.; Аллан D. Маркс (2007). Маркс' ессентиал медицал биоцхемистрy. Хагерстwон, MD: Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 0-7817-9340-8. 
  2. ^ Цхианг ЈY (2009). „Биле ацидс: регулатион оф сyнтхесис”. Јоурнал оф Липид Ресеарцх. 50 (10): 1955—66. ПМЦ 2739756Слободан приступ. ПМИД 19346330. дои:10.1194/јлр.Р900010-ЈЛР200. 
  3. ^ Исер ЈХ, Доwлинг Х, Мок ХY, Белл ГД (1975). „Цхенодеоxyцхолиц ацид треатмент оф галлстонес. А фоллоw-уп репорт анд аналyсис оф фацторс инфлуенцинг респонсе то тхерапy”. Тхе Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 293 (8): 378—83. ПМИД 1152936. дои:10.1056/НЕЈМ197508212930804. 
  4. ^ Алан Ф. Хофманн; Јохнсон L. Тхистле; Петер D. Клеин; Патрициа А. Сзцзепаник; Паулина Y. С. Yу (1978). „Цхенотхерапy фор Галлстоне Диссолутион, II. Индуцед Цхангес ин Биле Цомпоситион анд Галлстоне Респонсе”. ЈАМА. 239 (12): 1138—1144. дои:10.1001/јама.1978.03280390034017. 
  5. ^ Урицх, Клаус (1994). Цомпаративе анимал биоцхемистрy. Берлин: Спрингер-Верлаг. ИСБН 3-540-57420-4. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]