Хомеотермија
| Терморегулација код животиња |
|---|
 |
Хомеотермија (грч. ὅμοιος – хомоиос = слично + θέρμη - тхермē = топлина) или хомеотермност је облик терморегулације са одржавањем стабилне температуре тела, без обзира на спољну температуру и друге утицаје. Ова унутрашња температура тела је често, иако не нужно, виша од температуре непосредног окружења. Хомеотермија је један од три облика топлокрвности животињских врста - супротна је поикилотермји.[1][2][3][4][5]
Хомеотерми нису нужно ендотерми. Неки од њих могу одржавати константну температуру тела путем механизама понашања, односно етолошке терморегулације. Многи гмизавци користе се овом стратегијом. На пример, пустињски гуштери су изузетни у одржавању готово константне температуре, путем активности које одржавају телесну температуру, која је често у оквиру један или два степена нижа од њихових смртоносно критичних температура.
Предности[уреди | уреди извор]
Ензими имају релативно узак распон температура на којој остварују своју оптималну ефикасност. Температуре изван овог опсега могу увелико смањити стопу реакција или их зауставити у потпуности. Организам с прилично константном температура тела стога може специјализовати ензиме који су ефикаснији на тој температури. Поикилотерми морају, или добру део времена проводити испод оптималне ефикасности, мигрирати, хибернирати се или трошити додатне механизме за производњу ширег спектра ензима за покривање ширег распона варирања телесне температуре.
Међутим, у неким окружењима постоје прикладније температуре него у другима. На пример, тропи често имају сезонске варијације температуре које су мање од њихових дневних колебања. Осим тога, велике масе воде, као што је океани и веома велика језера, имају умерене температурне варијације. Воде испод површине океана имају посебно стабилне температуре
Недостаци[уреди | уреди извор]
Будући да многе хомеотермне животиње користе ензиме који су специјализовани за узак распон варирања телесне температуре, хипотермија брзо доводи до обамрлости, а затим и смрти.
Поред тога, хомеотермија на бази ендотермије је енергетска стратегија са високом потрошњом енергије, а многа окружења имају нижи капацитет подношљивости за ове организме. На хладном времену, потрошња енергије за одржавање телесне температуре убрзава глад и може довести до смрти.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ромер, А. С.; Парсонс, Т. С. (1977). Тхе Вертебрате Бодy. Пхиладелпхиа, ПА: Холт-Саундерс Интернатионал. ИСБН 0-03-910284-X.
- ^ Цампбелл Н. А.; et al. (2008). Биологy. 8тх Ед. Персон Интернатионал Едитион, Сан Францисцо. ИСБН 978-0-321-53616-7.
- ^ Софраџија, А.; Шољан, D.; Хаџиселимовић, Р. (2004). Биологија 1. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 9958-10-686-8.
- ^ Међедовић, С. (2002). Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ИСБН 9958-10-222-6.
- ^ Хаџиселимовић, Р.; Маслић, Е. (1996). Биологија 1. Сарајево: Федереција Босне и Херцеговине – Министарство образовања, науке, културе и спорта.
