Хрватски државни сабор
Хрватски државни сабор је назив који се за хрватски парламент користио још почетком 20. вијека, тачније 1918. године када је Хрватска раскинула државноправне везе с Аустроугарском.[1] Пошто је хрватски парламент био насилно укинут за вријеме Краљевина СХС (Југославије), четрдесетих година 20. вијека у склопу тадашњег свјетског поретка, хрватска држава је поново успоставила парламентарно тијело власти. Међутим, Хрватски државни сабор је током 1942. године у НДХ био само симболична институција репрезентативног карактера. Основан је законском одредбом поглавника Анте Павелића 24. јануара 1942. године.[2] поглавник је у њега именовао заступнике јер избори за његов сазив никад нису одржани, што је била посљедица тоталитарног карактера државе. Сабор је имао само савјетодавну функцију, без икакве стварне политичке моћи, а сазиван је на по неколико дана у фебруару, априлу и децембру 1942. године.
У савременој, независној и демократској хрватској држави, Сабору је поновно враћено име Хрватски државни сабор, у раздобљу од 1997. па до 2000. године, након чега је уставним промјенама изгласан данашњи назив Хрватски сабор.
Позадина настанка назива[уреди | уреди извор]
Хрватски сабор је привремено укинут након доношења Видовданског устава, али непосредно прије тога Сабор је дјеловао под именом Хрватски државни сабор. Иако се назив није дуго задржао у јавном животу, био је актуелан у вријеме Државе СХС и у почецима настанка нове државне творевине. Такође, хрватски заступници из Скупштине Краљевине Југославије (готово сви из ХСС-а) у то доба су се повремено састајали као Хрватско народно представништво; с њима су од споразума Стјепана Радића и Светозара Прибићевића, којим је била створена Сељачко-демократска коалиција, обично уско сарађивали и представници Срба Пречана. Споразумом Цветковић—Мачек било је предвиђено поновно успостављање Хрватског сабора, до чега није дошло због избијања рата.
Оснивање Хрватског државнога сабора у НДХ[уреди | уреди извор]
У Независној Држави Хрватској никада није било изабраних представничких тијела власти (изабране скупштине) ни на којем нивоу територијалне организације (општине, котари, велике жупе, држава). У првим данима усташке власти, све постојеће скупштине су укинуте, а све политичке странке забрањене. Хрватски државни сабор је сазван без избора те је поглавниковом одлуком одређено ко ће бити саборски заступник. На засједање ХДС-а било је позвано 217 заступника. Од ХСС-оваца, међутим, нису сви били позвани (па ни сам Владко Мачек, који је у то доба био интерниран у Јасеновцу, а неки се позиву нису одазвали.
| Категорија | Број заступника |
|---|---|
| Живући заступници посљедњег сазива Сабора Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније | 12 |
| Народни заступници посљедњег сазива југословенске скупштине 92 члана ХСС-а 13 чланова ЈМО 2 члана ХСРС-а 2 члана листе Уједињене опозиције 1 члан Хрватске заједнице |
110 |
| Оснивачи Хрватске сељачке странке | 4 |
| Чланови вијећа Хрватске странке права изабрани 1919. | 35 |
| Чланови Главног усташког стана | 28 |
| Представници њемачке народне групе | 2 |
| Представници хрватских православаца | 4 |
Прво засједање[уреди | уреди извор]
Прво засједање Хрватског државнога сабора је одржано од 23. до 28. фебруара 1942. године. Сједницама су, поред заступника, присуствовали сви чланови владе, дипломатски збор те високи достојанственици црквених заједница, католичке, исламске и евангеличке. Засједање Сабора отворио је и водио најстарији заступник, Марко Дошен. На почетку засједања Павелић је прочитао своју посланицу. Говорио је о обнови хрватске државе, за што су заслужни „снага оружја и правдољубивост наших савезника и пријатеља, Њемачке и Италије” и оружана борба „Хрватског усташког покрета и цијелог хрватског народа”. У обновљеној држави, нагласио је Павелић, сада ускрсава и Сабор, укинут силом и преваром 1918. године. Сабору се, 27. фебруара, обратио и војсковођа и доглавник Славко Кватерник, опширним извјешћем о Хрватском домобранству.
На овом засједању, Хрватски државни сабор је прихватио приједлог народног заступника фра Мирка Кошутића да се донесе одлука о ништавности свих прописа који су донесени у раздобљу од 1. децембра 1918. до 10. априла 1941. године, а тичу се хрватског народа и његове самосталности. Сабор је истовремено поздравио и прихватио све државноправне чинове од успоставе Независне Државе Хрватске.
Након закључене расправе, Сабор је могао доносити одлуке пристанком двије трећине присутних заступника. Тако изгласане одлуке су након предсједниковог проглашења постајале саборски закључак, а задобијале би законску моћ након што их потпише поглавник те након објаве у Народним новинама.[3] Тиме је показана и функција Сабора. Он је био институција у којој се само проглашавају одређени потези унутрашње и спољашње политике, које су иначе биле у рукама поглавника.[4]
Заступнички меморандум[уреди | уреди извор]
Упркос јасном озрачју тоталитарне државе, у Сабору је ипак дошло до критичких иступа. Група од 38 заступника (28 из ХСС-а, неколико из ЈМО и неколико самосталних заступника) заједно с предсједником Сабора Марком Дошеном и Винком Кришковићем, предала је Павелићу меморандум којим се захтијевало ослобађање из логора свих особа и група заробљених по начелу колективне одговорности.[5][6] У истом је меморандуму постављено питање како је могуће Далмацију, која је колијевка хрватске државности, препустити Мусолинију и то од режима који себе сматра прохрватским.[6] Постављено је и питање гдје се налази Владко Мачек и на основу којих законских прописа му је одузета слобода.[5] Павелић је у говору пред Сабором посљедњег дана засједања, 28. фебруара, одговорио да је Мачек упућен на „присилни боравак” да не би долазио у додир с људима који одржавају везе с иностранством, односно с представницима ХСС-а у емигрантској влади. Мачек је ипак у марту 1942. године из Јасеновца пребачен у кућни притвор на своје имање у Купинцу.
Стални одбори[уреди | уреди извор]
Хрватски државни сабор је према пословнику имао сталне одборе и одборе по потреби.[7] Стални су били „одбори за ризничарске послове, народно господарство и промет, наставне послове, правосудне и богоштовне послове, здравствене послове, друштвовно-удружбене послове, молбенице, овјеровљење чланства сабора и неповриједивост, саборске послове, те за управне послове”. Премда су одбори били формирани, они у односу на владу нису имали никаквих компетенција.[4] У њима су се могле само водити расправе с представницима и давати мишљење, али и то је све било епизодног карактера.[4]
Предсједништво[уреди | уреди извор]
Предсједништво Хрватског државног сабора чинили су предсједник Марко Дошен, потпредсједници др. Иван Најцан из ХСС-а и др Исметбег Гавран Капетановић из ЈМО-а те биљежници др Саво Бесаровић (представник хрватских православаца) и Месуд Куленовић (члан ХСС-а).
Укидање[уреди | уреди извор]
Након првог засједања у фебруару 1942. године, Павелић је најављивао да ће се приступити изради законских одредби о новом Сабору, али до тога никада није дошло. Сабор се састао још само двапут, у априлу и децембру 1942. године, опет само као репрезентативно тијело. До конца НДХ више се није састајао.
Литература[уреди | уреди извор]
- Кисић Колановић, Нада (1996). Андрија Хебранг. Илузије и отрежњења. Загреб, Институт за сувремену повијест.
- Матковић, Хрвоје (1994). Повијест Независне државе Хрватске. Загреб, Наклада П.I.П. Павичић. стр. 77—81.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Поријекло назива
- ^ Законска одредба о Хрватском државном сабору, број XXXV-232-З-1942.
- ^ Законска одредба о пословнику Хрватског државног сабора, Загреб, 20. фебруар 1942, број LVI-459-З-1942, НН, бр. 43, 21. фебруар 1942, чланак 41.
- ^ а б в Матковић, стр. 79
- ^ а б Кисић & Колановић. стр. 50. »Према једном извјештају Иве Лоле Рибара из Загреба тих дана, посланици су уз ослобађање Мачека тражили и распуштање концлогора и престанак прогона Срба и Жидова.«
- ^ а б Јелчић, Дубравко . „Винко Кришковић: Изабрани политички есеји” Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јун 2007). МХ, СХК. . Zagreb. 2003. ISBN 978-953-150-269-6.
- ^ Zakonska odredba o poslovniku Hrvatskog državnog sabora, članak 20.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
