Интелигентни дизајн

С Википедије, слободне енциклопедије

Интелигентним дизајном се назива псеудонаучни концепт који полази од тога да је за „одређене особине свемира и живих бића најбоље објашњење интелигентан узрок, а не неусмерени процес као (што је) природна селекција" дефинисана Дарвиновом теоријом еволуције.[1][2] То је савремени облик традиционалног телеолошког аргумента за постојање Бога који избегава да одреди природу и идентитет ствараоца/дизајнера.[3] Поборници интелигентног дизајна тврде да је он научна теорија и настоје да фундаментално редефинишу науку тако да за своје темеље узме ове поставке.

Интелигентни дизајн је произашао из реакције на пресуду Врховног суда САД 1987. везану за поделу цркве и државе. Прва значајна употреба термина је била у средњошколском уџбенику из биологије „О пандама и људима“ из 1989. године. Следеће године мала група поборника основала је Институт Дискавери (енгл. Discovery Institute) и започела лобирање за увођење интелигентног дизајна у програм јавних школа. Покрет за интелигентни дизајн почео је постајати видљивији 90-их, доживевши кулминацију у случају Довер 2005. године

Концепт[уреди | уреди извор]

Интелигентни дизајн је приказан као алтернатива конвенционалним дарвинистичким објашњењима за развој живота. У опозицији је према конвенционалним биолошким наукама које се ослањају на научне методе да објасне живот кроз видљиве процесе као што су мутација и природна селекција.

Намера интелигентног дизајна је да истражи да ли постојећи емпиријски докази показују да је живот на Земљи настао као последица интелигентног узрочника. Виљем А. Демски (William A. Dembski), један од водећих представника интелигентног дизајна, тврди да је фундаментална основа интелигентног дизајна да „постоје природни системи који не могу бити адекватно објашњени кроз невођене природне силе и стога показују чињенице које би у било којим другим околностима биле придодате интелигенцији“.

Поборници теорије интелигентног дизајна траже доказе, како то они називају, о „знаковима интелигенције“: физичка својства предмета која упућују на дизајнера. На пример, археолог који нађе кип може оправдано рећи да је кип дизајниран и оправдано тражити да открије идентитет дизајнера, али, тај археолог не би могао оправдати исто тврђење темељено на неправилно обликованој громади камена исте тежине. Према теорији дизајна живући системи показују изузетно велику сложеност из чега изводе закључак да су настали и постоје као последица одређене интелигенције.

Теорија интелигентног дизајна тврди да, иако докази који упућују на природу "интелигентног узрока" можда нису директно видљиви, њени учинци на природу могу бити откривени. Демски у књизи Знакови интелигенције тврди: „Поборници интелигентног дизајна сматрају га као научни истраживачки програм који истражује учинке интелигентних узрока... не интелигентни узрок пер се“. У његовом погледу не може се тестирати идентитет утицаја изван затворенога система изнутра стога питања која се тичу идентитета дизајнера спадају изван подручја тог концепта.

Порекло концепта[уреди | уреди извор]

Бактеријски бич

Филозофи су дуго расправљали да ли сложеност природе упућује на постојање сврховитог природног или натприродног дизајнера/творца. Први забележени аргументи за дизајнера космоса су у грчкој филозофији. У IV веку п.н.е., Платон је претпоставио демијурга велике мудрости и интелигенције као створитеља космоса у његовом дијалогу Тимеј. Аристотел је развио идеју креатора-дизајнера космоса, често зван непокренути покретач у свом делу „Метафизика“. У књизи „О природи богова” Цицерон је изјавио да "божанска моћ се може наћи у принципима разума који прожимају целу природу“.

Такав начин размишљања примењен на натприродног дизајнера је постао познат као телеолошки аргумент за постојање Бога. Најпознатији облици тог аргумента су били изражени у XII веку од стране Томе Аквинског у делу Сумма Тхеологиае где је дизајн пети од пет доказа за постојање Бога и од Вилијама Пејлија (William Paley) у његовој књизи „Природна теологија”. Пејлеј је користио аналогију часовничара која се још користи у аргументима интелигентног дизајна. У раном XIX веку такви аргументи су довели до нечега што се зове природна теологија, проучавање природе као средство за разумевање „божијег ума“. Тај покрет је покренуо страст за сакупљањем фосила и осталих биолошких примерака који су на крају и довели до Дарвинове теорије о пореклу врста. Слично размишљање постулирањем божанског дизајнера је данас прихваћено од многих верника у теистичку еволуцију који сматрају да су модерна наука и теорија еволуције потпуно у складу са концептом натприродног дизајнера.

Интелигентни дизајн у касном XX веку се може видети као савремено развијање природне теологије која жели променити темељ науке засноване на еволуционој теорији. Што се теорија еволуције проширивала да објасни више феномена примери држани као доказ дизајна су се мењали. Али, есенцијални аргумент остаје исти: сложени системи имплицирају дизајнера. Примери предложени у прошлости укључују око (оптички систем) и пернато крило; садашњи примери су већином биохемијски: протеинске функције, коагулација крви, бактеријски бич, сложеност геном, метаморфоза лептира.

Најраније знани стил размишљања којем се може придодати атрибут интелигентни је књига „Мистерија порекла живота”, (1984) хемичара и креационисте Чарсла Б. Такстона (Charles B. Thaxton) са Волтером L. Бредлијем (Walter L. Bradley) и Роџером Олсеном (Roger L. Olsen).

Интелигентни дизајн свесно не покушава идентификовати име или узрок креације – само тврди да постоји један (или више њих). Иако сам интелигентни дизајн не именује дизајнера, вође покрета интелигентног дизајна вечином прихватају да је дизајнер хришћански Бог.

Несводива сложеност[уреди | уреди извор]

У контексту интелигентног дизајна, Мајкл Бихи (Michaela Behe) је несводиву сложеност дефинисао као „систем састављен од више складних делова који у интеракцији доприносе основној функцији где кретање било ког од тих делова узрокује да систем престане да сврховито функционише“.

Бихи користи аналогију мишоловке да илуструје концепт. Мишоловка се састоји од неколико делова у интеракцији, од којих сви морају бити исправни да би мишоловка радила. Уклањање било ког од тих делова прекида функцију мишоловке. Поборници интелигентног дизајна кажу да природна селекција није могла створити несводиве сложене системе јер функција је једино присутна када су сви делови уграђени. У Бихејеве оригиналне примере наводних несводивих сложених биолошких механизама спадају бактеријски бич, каскада згрушавања крви, и адаптиван имунолошки систем.

Критичари ове теорије истичу да аргумент несводиве сложености претпоставља да су нужни делови система увек били нужни и стога нису могли бити додавани постепено. Они тумаче да оно што прво даје предност може касније бити нужно како се делови мењају. Еволуција више тече мењањем већ постојећих делова или њиховим нестанком из система него њиховим додавањем у систем.

Несводива сложеност је остала популаран аргумент међу присталицама интелигентног дизајна; али у суђењу Довер суд је истакао да „тврдња проф. Бихија за несводиву сложеност је оповргнута у истраживачким часописима и одбачена од стране научне заједнице”.

Одређена сложеност[уреди | уреди извор]

Концепт у интелигентном дизајну „одређена сложеност“ је развио математичар, филозоф и теолог Виљем А. Демски. Демски тврди да када нешто показује одређену сложеност (тј. симултано сложено и одређено) може се закључити да је створено интелигентним узроком (тј. дизајнирано је) радије него да је резултат природних процеса. Даје следеће примере: „Једно слово абецеде је одређено без сложености. Дуга реченица насумично поређаних слова је сложена без одређења. Шекспиров сонет је сложен и одређен“. Он тврди да се детаљи живих бића могу слично одредити, посебно узорци молекуларних секвенци у функционалним биолошком молекулима као ДНК.

Демски дефинише сложену одређену информацију као све што има мање од 1·10150 шансе да се догоди (природним) случајем. Критичари кажу да то аргумент претвара у таутологију: сложена одређена информација (СОИ) не може се догодити природно како то дефиниче Демски стога је право питање да ли СОИ стварно постоји у природи.

Појмовна основаност Демскијеве одређене сложености/СОИ аргумента је снажно оспорена од стране научне и математичке заједнице.[4][5][6] Демскијева тврдња о широкој применљивости одређене сложеност у другим пољима још увек чека на доказ. Џон Вилкинс (John Wilkins) и Весли Елсбери (Wesley Elsberry) описују Демскијев „објашњавалачки филтер” као елиминацијски јер постепено елиминише објашњења: прво регуларност, тада случај и напокон у помањкању и дизајн. Они тврде да је таква процедура пуна рупа као модел научног закључивања, због њеног асиметричног начина третирања различитих научних објашњења те је стога склона да доведе до погрешних закључака.

Фино подешени свемир[уреди | уреди извор]

Поборници интелигентног дизајна дају и аргументе изван биологије. Најпознатији аргумент темељен је на концепту фино уређених свемирских константи које омогућавају материју и живот могућим и које се не мого објаснити случајем. У то спадају вредности фундаменталних физикалних константи, релативна снага нуклеарних сила, електромагнетизам, гравитација између елементарних честица као и размере маса тих честица. Поборник интелигентног дизајна и члан центра за науку и културу Гиљермо Гонзалес (Guillermo Gonzalez) тврди да ако би једна од тих вредности била макар мало другачија свемир би био драстично другачији и било би немогуће да настану многи хемијски елементи или неке карактеристике свемира као што су галаксије.

Критичари су одговорили да се тај аргумент не може тестирати и није научно продуктиван. Неки научници расправљају да чак и ако је узето као чиста спекулација ти аргументи су слабо подупрети постојећим доказима.

Гранвил Сјуел (Granville Sewell) тврди да еволуција сложених облика представља смањење ентропије и тиме крши други закон термодинамике те потврђује интелигентни дизајн. Критичари уверавају да је то погрешна употреба термодинамичких принципа. Виктор Џ. Стенгер (Victor J. Stenger) и остали критичари кажу да интелигентни дизајн и антропични принцип су у суштини таутологије; у његовом погледу ти аргументи се држе тврдње да је живот могућ јер је свемир у стању да одржава живот.

Тврдња о малој вероватноћи постојања свемира који подржава живот је критикована као аргумент због недостатка маште због претпостављања да сви остали облици живота нису могући. Живот као што ми знамо можда не би постојао ако би ствари биле другачије, али другачији облик живота би га можда заменио. Један број критичара предлаже да се многе од речених варијабли доимају као међуповезане, те да неки прорачуни математичара и физичара говоре како је појава свемира сличног нашем могућа. Став представника интелигентног дизајна је да би и у том случају деликатна подешеност таквог система опет потврђивала интелигентни дизајн.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Топ Qуестионс-1.Wхат ис тхе тхеорy оф интеллигент десигн?”. Дисцоверy Институте. Приступљено 13. 05. 2007. 
  2. ^ „Пример: Интеллигент Десигн Тхеорy ин а Нутсхелл” (ПДФ). Интеллигент Десигн анд Еволутион Аwаренесс Центер. 2004. Приступљено 13. 05. 2007.  Спољашња веза у |публисхер= (помоћ)
    „Интеллигент Десигн”. Интеллигент Десигн нетwорк. 2007. Приступљено 13. 05. 2007. 
  3. ^ Нумберс 2006, стр. 373, 379–380.
  4. ^ Рицх Балдwин, (2005). Информатион Тхеорy анд Цреатионисм[мртва веза]
  5. ^ Марк Перакх, (2005). Дембски "дисплацес Дарwинисм" матхематицаллy -- ор доес хе?
  6. ^ Јасон Росенхоусе, (2001). Хоw Анти-Еволутионистс Абусе Матхематицс Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2005) (ПДФ) Тхе Матхематицал Интеллигенцер, (ПДФ). 23 (4) http://www.math.jmu.edu/~rosenhjd/sewell.pdf.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), Fall (2001). стр. 3.–8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Literatura[уреди | уреди извор]

  1. Рицхард Wеин (2002): "Нот а Фрее Лунцх Бут а Боx оф Цхоцолатес: А цритиqуе оф Wиллиам Дембски'с боок Но Фрее Лунцх" [http://www.talkorigins.org/design/faqs/nfl/ 5.
  2. Ноwак qуотед. Цлаудиа Wаллис. Тиме Магазине, издање од 15. августа 2005. године, страна 32 Еволутион Wарс Архивирано на сајту Wayback Machine (13. јун 2006)

See also: * "Without a godlike designer no designerlike God" by Jan Michl, 2006.