Интерферон тип II

С Википедије, слободне енциклопедије
3Д структура људског IFN-γ (1ХИГ​)

Интерферон тип II група има једног члана који се зове IFN-γ (гама).[1] Завршени IFN-γ је антипаралелни хомодимер, који се везује за IFN-γ рецепторски (IFNGR) комплекс да би побудио сигнал у циљној ћелији.[2] ИФНГР се састоји од две подјединице, IFNGR1 и IFNGR2.

Извори и функције[уреди | уреди извор]

IFN-γ има удела у регулацији имуног и инфламаторног одговора; код људи, постоји само један тип интерферона гама. Њега производе активиране Т-ћелије и природини убица ћелије. IFN-γ има одређене антивиралне и антитуморске ефекте, али су они углавном слаби. Међутим, овај цитокин потенцира ефекте тип I интерферона. IFN-γ ослобођен од стране Th1 ћелија регрутује леукоците на место инфекције, што резултује у повећаној инфламацији. Он такође стимулише макрофаге да убију бактерије које су биле обухваћене. IFN-γ ослобођен од стране Th1 ћелија је исто тако важан у регулацији Th2 респонса. Пошто је IFN-γ витално имплициран у регулацију имуног одговора, његова продукција може да доведе до аутоимуних поремећаја.[3]

Хомологни протеини интерферона -гама су нађени код птица, жаба, и телеост риба. Одатле следи да вероватно све коштане рибе/тетроподи кодирају IFN-γ. Структура IFN-γ гена је идентична са структурно повезаним цитокинима, осим што интрон између трећег и четвртог ексона не постоји.

Наиме, многе телеост рибе кодирају два различита IFN-γ протеина (звана IFN-γ1 и IFN-γ2) који изгледа да везују генетички и физички различите IFN-γR1 ланце. Код свих испитаних тетрапода, постоји један IFN-γ ген који везује јединствен IFN-γR1 ланац и (код амниота) јединствен IFN-γR2 ланац. Жабе изгледа да кодирају два различита IFN-γR2 гене чији се интрацелуларни домени значајно разликују.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). „Цхаптер 52. Иммуносуппрессантс, толерогенс, анд иммуностимулантс; Иммуностимулатион”. Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  2. ^ Вилцек, Новел интерферонс. Натуре Иммунологy, 2003, Волуме 4, пагес 8-9
  3. ^ Мире-Слуис, Антхонy Р.; Тхорпе, Робин, ур. (1998). Цyтокинес (Хандбоок оф Иммунопхармацологy). Бостон: Ацадемиц Пресс. ИСБН 0-12-498340-5. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Mediji vezani za članak Interferon tip II na Vikimedijinoj ostavi