Иронија судбине
Иронија судбине (ру. Ирония судьбы) је совјетски филм снимљен 1975. Филм се приказује за сваку нову годину већ 45 година. Многи га сматрају најпопуларнијим совјетским филмом. У децембру 2007. је у биоскопима приказан наставак филма, Иронија судбине - наставак.
Радња[уреди | уреди извор]
Основ заплета је готово униформност архиктетуре стамбених блокова широм СССР-а за време Брежњева. Филм започиње кратким анимираним сегментом који приказује земљу испуњену истим безличним зградама.
Група пријатеља по устаљеном обичају одлази 31. децембра у сауну, баш као што раде пред сваку нову годину. Током боравка у сауни Жења их обавештава да је баш тог дана одлучио да се ожени, а пријатељи одлучују да то прославе и убрзо су сви пијани. После сауне одлазе на аеродром да испрате Павлика у Лењинград, али грешком стављају потпуно пијаног Жењу на лет за Лењинград уместо Павлика. Жења по слетању није приметио да више није на Московском аеродрому, узима такси, који га одводи у Лењинградску улицу која се зове баш као и његова у Москви, у којој је иста зграда, а чак и кључ откључава стан са истим бројем. Жења леже у кревет, где га затиче Нађа, којој управо треба да стигне дечко за кога је она намерна да се уда. За то време Жањина вереница седи у стану у Москви потпуно сама чекајући га.
Музика[уреди | уреди извор]
Након читања сценарија, композитор Микаел Таривердиев био је збуњен његовом жанровском разноликошћу. Као резултат тога, дефинисао га је за себе као божићну причу, а за музичку пратњу одабрао је осам романси - о „љубави, срећи, љубомори, љубазности, жељи да се разуме” - које у почетку звуче као оштар контрапункт ономе што се догађа на екрану, али онда су се „маказе између звука и слике спојиле”.[1]
Албум музике за Иронију судбине је делимично објављен на плочи Мицхаела Таривердиева 1976.године, од издавачке куће Мелоди.[2] Цео албум је издат у Русији 2009. године од стране издавача Bomba Music.[3], а 2016. године у Великој Британији.[4]
Мушки вокал углавном изводи Сергеј Никитин, а женски Ала Пугачова.
Културне напомене важне за схватање филма[уреди | уреди извор]
Филм прилично верно осликава реалност живота у совјетским микродистриктима (пандан новобеоградским блоковима) у којима је уобичајено живело од 8 до 12.000 становника. Микродистрикти су рађени по релативно малом броју шема и планова те у већини совјетских градова постоје потпуно исти микордистрикти. 1981 године, на конгресу КПСУ, Леонид Брежњев је у свом извјештају споменуо филм: "Нема потребе да објашњавате колико је важно да све што нас окружује носи печат лепоте, доброг укуса. Олимпијски објекти и неке стамбене четврти Москве, оживљени драгуљи прошлости и нови архитектонски ансамбли Лењинграда, новоградње Алма Ата, Вилниус, Навои, други градови-то је наш понос. Ипак, урбанистичком планирању уопште је потребна већа уметничка изражајност и разноликост. Да не би успело, као у причи са јунаком филма који, након што је иронично ушао у други град, тамо није успео да разликује ни кућу ни стан од свог."[5]
Критика[уреди | уреди извор]
Научник и публициста с. Кара-Мурза у својој књизи "Проблеми у Руском дому" објавио је критички чланак у којем је Рјазанов замерио "антисовјетскости" његових јунака, као и формирању и култивацији слика "унутрашњих емиграната". По његовом мишљењу, ликови у филму "Иронија судбине" су "типични интелектуалци тих година са блиским друштвеним особинама", који, међутим, у тридесетим годинама немају породицу и децу, али постоје енергичне мајке које брину о удобности и материјалном благостању. Скромни знаци" измишљеног елитизма, аристократије "јунака филма су ухваћени и интернализовани од стране веома значајног дела интелигенције, на крају"са одушевљењем прихватајући перестројку и аплаудирајући Сахарову".[6]
У децембру 2018. године митрополит Рјазански Марко критиковао је традицију годишњег приказивања овог филма на телевизији 31. децембра. По његовом мишљењу, идеја филма - "Да би се чудо догодило, није потребан рад, можете се само срести, седети, напити се" — подрива темеље хришћанства као неуморног рада над собом, а проналазак нове љубави од стране јунака изграђен је на издаји.[7]
Види још[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Иронy оф Фате на сајту IMDb (језик: енглески)
- Scene iz filma
- Scene iz filma i Scene iz filma
- ^ Ирония судьбы или С лёгким паром! BoMB033-907 LP на сајту Discogs (језик: енглески)
- ^ Музыка из кинофильмов «Ольга Сергеевна», «Ирония судьбы» (мастер) на сајту Discogs (језик: енглески)
- ^ Ирония судьбы или С лёгким паром! на сајту Discogs (језик: енглески)
- ^ Таривердиев – Тхе Иронy Оф Фате (Оригинал Сцоре) на сајту Discogs (језик: енглески)
- ^ 26-й съезд КПСС (23 февраля — 3 марта 1981 года): Стенографический отчёт. Т. 1. — М.: Политиздат, 1981. — С. 81. Na ruskom
- ^ Кара-Мурза С. Г., Телегин С. А. Неполадки в русском доме Шаблон:Web archive. — М.: Алгоритм. — Серия «Горячая линия». — 443 с. — 3000 экз. — ISBN 5-699-09616-7. Na ruskom
- ^ „Митрополит Рязанский раскритиковал фильм «Ирония судьбы»”. Архивирано из оригинала 2021-12-23. г. Приступљено 2021-12-23. Na ruskom