Источнопацифички гребен

С Википедије, слободне енциклопедије

Источнопацифички гребен, који се простире јужно од Калифорнијског залива

Источнопацифички гребен је средњоокеански гребен,[1][2] дивергентне границе тектонске плоче смештен дуж дна Тихог океана. Он раздваја Тихоокеанску плочу на западу од (север према југу) Северноамеричке плоче, Ривера плоче, Кокос плоче, Наска плоче и Антарктичке плоче. Овај гребен се простире јужно од Калифорнијског залива у басену Салтонског мора у Јужној Калифорнији до тачке близу 55° Ј, 130° З, где се спаја са Пацифичко-Антарктичким гребеном који се простире западно-југозападно према Антарктику, близу Новог Зеланда (иако се у неким видовима примене ПАР сматра јужним делом ЕПР-а). Већи део успона лежи на око 3200 км (2000 миља) од јужноамеричке обале и уздиже се на око 1.800–2.700 м (6.000–9.000 фт) изнад околног морског дна.

Преглед[уреди | уреди извор]

Источнопацифички гребен, 21 степен северно. Подножје димњака „црни пушач

Океанска кора се удаљава од Источнопацифичког гребена са обе стране. Близу Ускршњег острва стопа је преко 150 мм (6 ин) годишње, што је најбрже на свету.[3] Међутим, на северном крају је то много спорије са само око 60 мм (2 12 ин) годишње.[4][5] На источној страни успона, плоче Кокос и Наска које се се покрећу према истоку сусрећу се са Јужноамеричком плочом која се помера ка западу и Северноамеричком плочом која подлеже субдукцији под њима. Појас вулкана дуж Анда и лук вулкана кроз Централну Америку и Мексико директни су резултати ове колизије. Источно од полуострва Доња Калифорнија, гребен се понекад назива и зона процепа Калифорнијског залива. На овом подручју је новонастала океанска кора измешана са новонасталом континенталном кором која потиче од Северноамеричке плоче.

У близини Ускршњег острва, Источнопацифични гребен се сусреће са Чилеанским гребеном и микроплочама Хуана Фернандеза, које се простиру ка истоку, где подлежу субдукцији испод Јужноамеричке плоче у Перуанско-Чилеанском рову дуж обале јужног Чилеа. Јужна екстензија Источнопацифичког гребена (звана Тихоокеански-Антарктички гребен) спаја се са Југоисточним индијским гребеном у Макворској тројној тачци јужно од Новог Зеланда.

Делови Источнопацифичког гребена имају косо ширење, то јест ширење океанског дна које није ортогонално најближем сегменту гребена.[6]

Дуж Источнопацифичког гребена хидротермални извори звани црни пушачи први пут су откривени пројектом РИСЕ 1979. године и од тада су опсежно проучавани.[7] Ови отвори формирају вулканогене масивне депозите сулфидне руде на дну океана.[8][9] Пронађена су многа јединствена дубоководна бића код вентилационих отвора, који опстају у хемосинтетском екосистему, и не оном који користи фотосинтезу.[10] Јужни део Источнопацифичког гребен један је од најбрже ширећих секција Земљиног средокеанског гребенског система.[3][11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Wхат ис тхе лонгест моунтаин ранге он еартх?”. Оцеан Фацтс. НОАА. Приступљено 17. 10. 2014. 
  2. ^ Мацдоналд, Кен C. (2019), „Мид-Оцеан Ридге Тецтоницс, Волцанисм, анд Геоморпхологy”, Енцyцлопедиа оф Оцеан Сциенцес (на језику: енглески), Елсевиер, стр. 405—419, ИСБН 9780128130827, дои:10.1016/б978-0-12-409548-9.11065-6 
  3. ^ а б ДеМетс, Цхарлес; Гордон, Рицхард Г.; Аргус, Доналд Ф. (2010). „Геологицаллy цуррент плате мотионс”. Геопхyсицал Јоурнал Интернатионал (на језику: енглески). 181 (1): 52. дои:10.1111/ј.1365-246X.2009.04491.xСлободан приступ. 
  4. ^ "Ундерстандинг плате мотионс", УСГС. Ретриевед 26 Јуне 2013.
  5. ^ Британница
  6. ^ Зханг, Туо; Гордон, Рицхард Г.; Wанг, Цхенгзу (2018). „Облиqуе сеафлоор спреадинг ацросс интермедиате анд суперфаст спреадинг центерс”. Еартх анд Планетарy Сциенце Леттерс. 495: 146—156. Бибцоде:2018Е&ПСЛ.495..146З. дои:10.1016/ј.епсл.2018.05.001. 
  7. ^ Спиесс, Ф. Н.; Мацдоналд, К. C.; Атwатер, Т.; Баллард, Р.; Царранза, А.; Цордоба, D.; Цоx, C.; Гарциа, V. M. D.; Францхетеау, Ј. (1980-03-28). „Еаст Пацифиц Рисе: Хот Спрингс анд Геопхyсицал Еxпериментс”. Сциенце (на језику: енглески). 207 (4438): 1421—1433. Бибцоде:1980Сци...207.1421С. ИССН 0036-8075. ПМИД 17779602. дои:10.1126/сциенце.207.4438.1421. 
  8. ^ Хаyмон, Рацхел M.; Кастнер, Мириам (1981). „Хот спринг депоситс он тхе Еаст Пацифиц Рисе ат 21°Н: прелиминарy десцриптион оф минералогy анд генесис”. Еартх анд Планетарy Сциенце Леттерс (на језику: енглески). 53 (3): 363—381. дои:10.1016/0012-821X(81)90041-8. 
  9. ^ Херзиг, П. M.; Петерсен, С.; Ханнингтон, M. D. (2000), Полyметаллиц Массиве Сулпхиде Депоситс ат тхе Модерн Сеафлоор анд тхеир Ресоурце Потентиал (ПДФ), ИСА Тецхницал Студy: Но. 2, Интернатионал Сеабед Аутхоритy, стр. 8, Архивирано из оригинала (ПДФ) 09. 01. 2022. г., Приступљено 11. 10. 2020 
  10. ^ Цорлисс, Јохн Б.; Дyмонд, Јацк; Гордон, Лоуис I.; Едмонд, Јохн M.; вон Херзен, Рицхард П.; Баллард, Роберт D.; Греен, Кеннетх; Wиллиамс, Давид; Баинбридге, Арнолд (1979-03-16). „Субмарине Тхермал Спрингс он тхе Галáпагос Рифт”. Сциенце (на језику: енглески). 203 (4385): 1073—1083. Бибцоде:1979Сци...203.1073Ц. ИССН 0036-8075. ПМИД 17776033. дои:10.1126/сциенце.203.4385.1073. 
  11. ^ Сеарле, Рогер (2013-09-19). Мид-оцеан ридгес. Неw Yорк. ИСБН 9781107017528. ОЦЛЦ 842323181. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]