Историја Либана

С Википедије, слободне енциклопедије

Историја Либана покрива историју модерне Републике Либан и ранију појаву Великог Либана под Француским мандатом за Сирију и Либан, као и претходну историју региона, обухваћеног садашњом државом.

Праисторија[уреди | уреди извор]

Кзар Акил, 10 км северозападно од Бејрута, је велико камено склониште испод стрмог кречњачког гребена, где су ископавања показала присуство депозита са траговима насеобина који иду у дубину до 23,6 м (77 фт), што је једна од најдужих секвенци палеолитске кремене индустрије икада пронађених на Блиском истоку. Први ниво од 8 м (26 фт) садржавао је горње левалоизо-мустеријенске остатке са дугим и троугластим литичким каменим фрагментима. Ниво изнад овог показао је индустрије које су обухватиле свих шест фаза горњег палеолита. Емирански шпиц је пронађен у првој фази овог нивоа (XXIV), на око 15,2 м (50 фт) испод датума са комплетним костуром осмогодишњег Хомо сапиенса (названог Егберт, сада у Националном музеју Бејрут), након проучавања у Америци) који је откривен на 11,6 м (38 фт), цементиран у бречу. Фрагмент неандерталске максиле је такође откривен у материјалу са нивоа XXVI или XXV, на око 15 м (49 фт). Студије које је спровео Хуијер показале су да су козе и јелени били доминантни у фауни заједно са Степханорхинус у каснијим левалоизо-мустеријенским нивоима.[1]

Верује се да је то једно од најранијих познатих места која садрже технологије горњег палеолита. Артефакти пронађени на сајту укључују Кзар Акил остатке тесања камена при изради алата. То је главни тип алата који се налази на овој локацији, заједно са шкољкама са рупама и измењеним ивицама, за које се мисли да су кориштене као привјесци или перле. Ово указује на то да су становници били међу првима у западној Евроазији који су користили личне украсе. Резултати радио-угљеничног датирања указују на то да су рани људи могли да живе на том месту пре око 45.000 година или раније. Присуство личних украса код Ксара Акила сугерише понашање модерних људи. Налази орнамената на овом локалитету су истовремени са украсима пронађеним на локацијама касног каменог доба као што је Енкапуне ја Муто у Кенији.[2][3][4]

Антички Блиски исток[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Феникија, Ханан и Феникија под асирском владавином
Приближна територија Феникије (северни Ханан, Сиро-феникија) у касном бронзаном добу, пре феничанске колонизације на Медитерану

Најраније праисторијске културе Либана, као што је Караунска култура, довеле су до цивилизације хананског периода, када је овај регион био насељен древним народима, који су култивисали земљу и живели у софистицираним друштвима током другог миленијума пре нове ере. Северни Хананци су споменути у Библији, као и у другим семитским записима из тог периода.

Хананци су били творци најстарије познате абецеде са 24 слова, што је скраћивање ранијих писама са 30 слова, као што су протосинајтско и угаритско. Ханански алфабет се касније развио у феничански (са сестринским писмима хебрејским, арамејским и моабитским), који је имао утицаја на читав Медитерански регион.

Обалска равница Либана је историјски дом низа обалских трговачких градова семитске културе, које су Грци називали Феникија, чија је поморска култура тамо цветала више од хиљаду година. Древне рушевине у Библосу, Беритусу (Беирут), Сидону, Сарепти (Сарафанду) и Тиру показују цивилизовану нацију, са урбаним центрима и софистицираним уметностима. Феникија је била космополитски центар за многе нације и културе.

Њени становници су крстарили Медитеранским морем. Они су били вешти у трговини и уметности, и оснивали трговачке колоније. Њихове најпознатије колоније биле су Кадиз у данашњој Шпанији и Картагина у данашњем Тунису. Феникија је одржавала нестабилне везе са Неоасирским и Неовавилонским царствима током 9. до 6. века пре нове ере.

Класична антика[уреди | уреди извор]

За више информација погледајте: Историја древног Либана § Персијско царство, Феникија под Хеленском влашћу и Феникија под Римском влашћу

Након постепеног опадања њихове снаге, феничанске градове-државе на либанској обали је 539. године пре нове ере покорила Ахеменијска Персија под Киром Великим,[5] који их је организовао као сатрапе. Многе феничке колоније наставиле своје независно постојање. Најпознатија међу њима је била Картагина. Персијанци су присилили део становништва да се пресели у Картагину, која је остала моћна нација до Другог пунског рата.[5]

После два века персијске владавине, македонски владар Александар Велики, током свог рата против Персије, напао је и спалио Тир, најистакнутији фенички град. Он је освојио оно што је сада Либан и друге оближње регије у 332. п. н. е.[5] Након Александрове смрти регион је био апсорбован у Селеукидско царство и постао познат као Келесирија.

Хришћанство је уведено у обалску равницу Либана из суседне Галилеје, већ у 1. веку. Овај регион, као и остатак Сирије и велики део Анатолије, постао је главни центар хришћанства. У 4. веку је био инкорпориран у хришћанско Византијско царство. Планина Либан и њена обалска равница постали су део Дијецезе Исток, подељене на провинције Феникија паралија и Фоникија либаненсис (које су се простирале и на великим деловима данашње Сирије).

Крајем 4. и почетком 5. века, пустињак по имену Марон успоставио је монашку традицију, фокусирану на значај монотеизма и аскетизма, у близини планинског ланца планине Либан. Монаси који су пратили Марона ширили су његова учења међу изворним либанским хришћанима и преосталим паганима у планинама и дуж обале Либана. Ови либански хришћани су постали познати као Маронити. Они су се преселили у планине да би избегли религиозно прогонство од стране римских власти.[6] Током честих Римско-персијских ратова који су трајали много векова, Сасанидски Персијанци су окупирали оно што је сада Либан од 619 до 629. године.[7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Лорраине Цопеланд; П. Wесцомбе (1965). Инвенторy оф Стоне-Аге ситес ин Лебанон, п. 73-75 анд сее фиг. XVII он п. 163 фор драwинг бy Петер. Ј. Wесцомбе оф тхе јавелин фоунд ат Беирут VI. Импримерие Цатхолиqуе. Приступљено 21. 7. 2011. [мртва веза]
  2. ^ Кухн, Стевен; Стинер, MC; Реесе, ДС; Гüлеç, Е (2001). „Орнаментс оф тхе еарлиест Уппер Палеолитхиц: Неw инсигхтс фром тхе Левант”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 98 (13): 7641—6. Бибцоде:2001ПНАС...98.7641К. ПМЦ 34721 Слободан приступ. ПМИД 11390976. дои:10.1073/пнас.121590798 Слободан приступ. 
  3. ^ Доука, К. 2011. Ан Уппер Палаеолитхиц схелл сцрапер фром Ксар Акил (Лебанон). Јоурнал оф Арцхаеологицал Сциенце 38 (2):429-437
  4. ^ „Кухн, Стевен L., Стинер, Марy C., Реесе, Давид С., Гüлеç, Ерксин., Орнаментс оф тхе еарлиест Уппер Палеолитхиц: Неw инсигхтс фром тхе Левант, Едитед бy Хенрy C. Харпендинг, ПНАС, Јуне 5тх 2001”. Архивирано из оригинала 15. 10. 2019. г. Приступљено 19. 07. 2019. 
  5. ^ а б в Соренсон, Давид С. (12. 11. 2009). Глобал Сецуритy Wатцх—Лебанон: А Референце Хандбоок: А Референце Хандбоок. Абц-Цлио. ИСБН 9780313365799. Приступљено 25. 12. 2014. 
  6. ^ Далрyмпле 1997, стр. 305
  7. ^ Паге, Мелвин Е. & Сонненбург, Пеннy M. Цолониалисм: ан интернатионал, социал, цултурал, анд политицал енцyцлопедиа. А-M. Вол. 1, Волуме 2 АБЦ-ЦЛИО. Паге, Мелвин Е.; Сонненбург, Пеннy M. (2003). Цолониалисм: Ан Интернатионал Социал, Цултурал, анд Политицал Енцyцлопедиа [3 Волумес]. Блоомсбурy Ацадемиц. стр. 338. ИСБН 978-1576073353. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цхомскy, Ноам (1999). Тхе Фатефул Триангле. Блацк Росе Боокс. ИСБН 978-1551641607. 
  • Салиби, К. (1977). Тхе Модерн Хисторy оф Лебанон. Делмар: Цараван Боокс. ИСБН 0-88206-015-5. 
  • Схехади, Надим (1992). Лебанон: А Хисторy оф Цонфлицт. Тхе Центер фор Лебанесе Студиес. ИСБН 1-85043-119-1. 
  • Смитх, Цхарлес D. (2006). Палестине анд тхе Араб Исраели Цонфлицт. Бедфорд/Ст. Мартин'с. ИСБН 9780312437367. 
  • Wхите, Артхур С. (1899). Тхе Еxпансион оф Егyпт Ундер Англо-Егyптиан Цондоминиум. Мутхен & Цо. 
  • Абисааб, Рула Јурди, анд Малек Абисааб. Тхе Схи'итес оф Лебанон: Модернисм, Цоммунисм, анд Хизбуллах'с Исламистс (Сyрацусе Университy Пресс, 2014) ; 350 пагес; Сцхоларлy хисторy синце 1920.
  • Абу-Хусаyн, Абдул-Рахим. Провинциал Леадерсхипс ин Сyриа, 1575-1650, Беирут: Америцан Университy оф Беирут, 1985.
  • Абу-Хусаyн, А. Тхе Виеw фром Истанбул. Оттоман Лебанон анд тхе Друзе Емирате, Лондон: I.Б. Таурис ин ассоциатион wитх тхе Центре фор Лебанесе Студиес, 2002.
  • Абоу Исса, Цхадy. " Роуасса ел- јоумхориyа ал-либнаниyа ", Беирут, Алл-Принтс,2008.
  • Акарли, Енгин Дениз. Тхе Лонг Пеаце. Оттоман Лебанон, 1861-1920, Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 1993. [1]
  • Азар, Фабиола. Цонструцтион идéнтитаире ет аппартенанце цонфессионелле ау Либан, Парис: L'Харматтан, 1999.
  • Беyдоун, Ахмад. Ле Либан, уне хистоире диспутéе: идентитé ет темпс данс л'хистоире либанаисе цонтемпораине, Беyроутх: Публицатионс де л'Университé Либанаисе, 1984.
  • Цхеваллиер, Доминиqуе. Ла социéтé ду Монт-Либан à л'éпоqуе де ла рéволутион индустриелле ен Еуропе, Беyроутх: ИФАПО, 1971.
  • Цорм, Георгес. Либан: лес гуеррес де л'Еуропе ет де л'Ориент 1840-1922, Парис: Галлимард, 1992.
  • Фарах, Цаесар Е. Тхе Политицс оф Интервентионисм ин Оттоман Лебанон 1830-1861, Лондон: Тхе Центре фор Лебанесе Студиес ин ассоциатион wитх I.Б. Таурис, 2000.
  • Фаwаз Тарази, Леила. Ан Оццасион фор Wар: Цивил Цонфлицт ин Лебанон анд Дамасцус ин 1860. Лондон: I.Б. Таурис, 1994.
  • Фаwаз Тарази, L. Мерцхантс анд Мигрантс ин Нинетеентх-Центурy Беирут. Цамбридге: Харвард Университy Пресс, 1983.
  • Фирро, Каис. Инвентинг Лебанон. Натионалисм анд тхе Стате Ундер тхе Мандате, Лондон: I.Б. Таурис, 2002.
  • Гилсенан, Мицхаел. Лордс оф тхе Лебанесе Марцхес: Виоленце анд Нарративе ин ан Араб Социетy, Лондон: I.Б. Таурис, 1996.
  • Гортон, Т.Ј. Ренаиссанце Емир: а Друзе Wарлорд ат тхе Цоурт оф тхе Медици (Лондон, Qуартет Боокс, 2013); сее http://tjgorton.wordpress.com/prince-of-lebanon-a-druze-emir-at-the-court-of-the-medici/ фор тхис неw биограпхy оф Факхр ад-Дин Ма'н.
  • Харрис, Wиллиам. Лебанон: А Хисторy, 600-2011 бy (Оxфорд Университy Пресс; 2012) 360 пагес; он тхе еволутион оф тхе Мароните Цхристиан, Друзе, анд Тwелвер Схиа цоммунитиес центеред он Моунт Лебанон тхроугх Франкисх, Мамлук, анд Оттоман руле, анд цонсидерс тхе проблемс оф социал цохесион ин модерн Лебанон, фоундед ин 1920.
  • Јохнсон, Мицхаел. Алл Хоноурабле Мен. Тхе Социал Оригинс оф Wар ин Лебанон, Лондон: I.Б. Таурис, 2001.
  • Кхалаф, Самир. Персистенце анд Цханге ин 19тх Центурy Лебанон: А Социологицал Ессаy, Беирут: Америцан Университy оф Беирут, 1979.
  • Кхалиди, Тариф. Ланд Тенуре анд Социал Трансформатион ин тхе Миддле Еаст, Беирут: Америцан Университy оф Беирут, 1984.
  • Макдиси, Уссама. Тхе Цултуре оф Сецтарианисм: Цоммунитy, Хисторy, анд Виоленце ин Нинетеентх-Центурy Оттоман Лебанон, Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс, 2000.
  • Ма'оз Мосхе. Оттоман Реформс ин Сyриа анд Палестине 1840-1861: Тхе Импацт оф Танзимат он Политицс анд Социетy, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс, 1968.
  • Пицард, Елизабетх. Лебанон: А Схаттеред Цоунтрy. Мyтхс анд Реалитиес оф тхе Wарс ин Лебанон, Неw Yорк Цитy: Холмес&Меиер, 1996.
  • Салиби, Камал (1988). А Хоусе оф Манy Мансионс: Тхе Хисторy оф Лебанон Рецонсидеред. Лондон: I.Б. Таурис. ИСБН 0-520-06517-4. 
  • Салиби, К. Мароните Хисторианс оф Медиевал Лебанон, Беирут: Америцан Университy оф Беирут, 1959.
  • Схехади, Надим & Миллс Хаффар, Дана (едс.), Лебанон: А Хисторy оф Цонфлицт анд Цонсенсус, Тхе Центре фор Лебанесе Студиес ин ассоциатион wитх I.Б. Таурис, 1988.
  • Спагноло, Јохн П. Франце анд Оттоман Лебанон, 1861-1914, Лондон: Итхаца Пресс, 1977.
  • Таниелиан, Мелание Сцхулзе (2018). Цхаритy оф Wар: Фамине, Хуманитариан Аид анд Wорлд Wар I ин тхе Миддле Еаст. Станфорд Университy Пресс. ИСБН 9781503603523. 
  • Замир, Меир. Тхе Форматион оф Модерн Лебанон, Итхаца: Цорнелл Университy Пресс, 1985.
  • Лебанон'с струггле фор Индепенденце (Тхе Политицал Хисторy оф Лебанон, 1920–1950) ; в. 3-4, (1980) ISBN 0-89712-021-3
  • Тхацкстон Wхеелер, Мурдер, Маyхем, Пиллаге анд Плундер: Тхе Хисторy оф тхе Лебанон ин тхе 18тх анд 19тх Центуриес, (1988) ISBN 0-88706-714-X
  • Тхомас L. Фриедман, Фром Беирут то Јерусалем: Оне Ман'с Миддле Еастерн Одyссеy, сецонд едитион, Харперс Цоллинс, (1998) ISBN 0-00-653070-2
  • Алфред Сцхлицхт, Тхе роле оф фореигн поwерс ин тхе хисторy оф Лебанон анд Сyриа фром 1799 то 1861 Ин: Јоурнал оф Асиан Хисторy 14 (1980) пп. 97–126

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Историја Либана на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Istorija_Libana&oldid=27675640”