Историјски Исус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јамес Тиссот, слика Подстицање апостола (настала између 1886. и 1894), одражава 19. вековно интересовање за историјском реалношћу Исусовог живота.

Појам историјски Исус се односи на научну реконструкцију живота Исуса из Назарета.[1] Ова реконструкција се темељи на историјским методама, укључујући критичку анализу текстова јеванђеља као примарних извора за његову биографију, заједно са разматрањем историјског и културног контекста у којем је живео.[2]

Историјски Исус (односно Јешуа[3]) је био Јеврејин из Галилеје који је предузео најмање једно ходочашће у Јерусалим, тада део Римске Јудеје, у време месијанских и апокалиптичних очекивања јудаизма другог храма.[4][5] Крстио га је Јован Крститељ, чији је узор вероватно следио, да би касније, пошто је Јован погубљен, започео сопствену проповед по Галилеји, око две или три године пре смрти. Научници виде Исуса као духовног учитеља који је учио људе принципима спасења, вечног живота и царства божјег.[6] Био је есхатолошки пророк и аутономни етички учитељ који је промовисао једноставан живот и одбацивање материјалног богатства.[7] Причао је изненађујуће и оригиналне параболе, многе од њих о доласку небеског царства.[8] Неки научници Исусове апокалиптичне прогласе из Новог завета сматрају веродостојним, док други описују његово небеско царство као морално, а не апокалиптично.[9]

Исус је слао ученике да лече и проповедају владавину неба.[10] Касније је са ученицима отпутовао у Јерусалим, где је изазвао нереде у Храму.[4] Било је то за време пасхе, када су политичке и верске прилике биле напете Јерусалиму.[4] Јеванђеља преносе да су га стражари храма (вероватно садукеји) ухапсили и предали римском гувернеру Понтију Пилату на погубљење. Покрет који је Исус започео је преживео његову смрт. Наставили су га његов брат Јаков Праведни и апостоли који су прогласили Исусово ускрснуће.[11] Након разлаза са рабинским јудаизмом, покрет се развио у рано хришћанство.

Потрага за историјским Исусом је започела у доба просветитељства и почива на претпоставци да Нови завет не преноси нужно реалне историјске податке о Исусовом животу, већ митологизовану слику. Насупрот историјског Исуса, такав библијски опис се често назива "Христом вере". Поред Новог завета, подаци о Исусовом животу се темеље и на другим старим записима. Тако се слика о историјском Исусу надопуњава са сваким открићем нових материјала (попут великог открића библиотеке Наг Хамади у 20. веку). Сврха истраживања је прикупљање грађе из различитих извора и њихово критичко слагање у јединствену слику Исуса.[12][13] Употреба појма историјски Исус имплицира да ће се особа реконструисана на тај начин разликовати од оне приказане у закључцима васељенских сабора (тзв. „догматски Христ“).[14]

Потрага за историјским Исусом[уреди]

Улица у Назарету.

Традиционално, западни научници су држали наводе јеванђеља ауторитативним и богонадахнутим. Током хришћанске епохе средњег века, свако другачије мишљење је представљало јерес и било је кажњиво. Са епохом просветитељства, крајем 18. века, научници су почели да преиспитују наводе јеванђеља. Између 1744. и 1767, Херманн Самуел Реимарус је написао трактат којим одбацује чуда и оптужује ауторе Библије за превару, али га није објавио.[15][16] Немачки критичар Готтхолд Епхраим Лессинг је убрзо по Реимарусовој смрти објавио његове закључке.[14]

Године 1835, немачки теолог Давид Штраус скандализује хришћанску Европу својим делом "Дас Лебен Јесу, критисцх беарбеитет" ("Исусов живот, критички испитан"). Ова Штраусова биографија Исуса је утрла пут модерном јеванђеоском критицизму.[14] Штраус објашњава чуда као природне догађаје који су погрешно схваћени или интерпретирани.[17] Француски филозоф Ернест Ренан је 1863. објавио реконструкцију Исусовог живота у којој је Исус први пут приказан једноставно као људска особа.[14] Историјски Исус је имао утицаја на либерални протестантизам у Немачкој и на покрет друштвеног јеванђеља у Америци.[14] Немачки теолог Wиллиам Wреде (1859—1906) је критички преиспитивао историјску поузданост Марка и тражио објашњење месијанске тајне.[14] Француско-немачки филозоф Алберт Швајцер је 1906. године објавио своју чувену књигу „Потрага за историјским Исусом“, којом критикује и историјско истраживање Исуса његовог времена, и традиционалне хришћанске погледе. 1945. је откривена коптска библиотека Наг Хамади, чија су дела 1970-их постала доступна јавности, што је донело много новог материјала научницима. 1980-их је основан амерички Јесус Семинар, који окупља критичке проучаваоце Библије.[18]

Данас је историјско изучавање Исусовог живота веома развијено, захваљујући бољем познавању првовековног јудаизма, препороду римокатоличких критичких истраживања, прихватању историјских метода међу хришћанским деноминацијама, литерарној анализи Исусових изрека и социолошким увидима.[14]

Научна методологија[уреди]

Исуса као историјску личност треба разумети у контексту живота у Римској Јудеји првог столећа, а не у контексту хрићанске доктрине каснијих векова.[19]

Историчари и проучаваоци Библије анализирају канонска јеванђеља, гностичка јеванђеља, Талмуд, Јеванђеље по Хебрејима, свитке са мртвог мора, Јосифа Флавија и друге ране изворе у покушају да нађу историјског Исуса.[20][21][22]

Бројни методи су развијени ради критичке анализе тих извора:

Фрагмент Јеванђеља по Јовану из 2. века.
  • Старост. Историчари дају предност старијим изворима о Исусу, и углавном се не обазиру на изворе настале више од века након Исусове смрти.[23] На пример, јеванђеље по Марку је најстарије канонско јеванђеље и примарни извор информација о Исусу.
  • Вишеструка потврда. Када више независних извора пренесу сличне наводе, онда је готово сигурно традиција старија од извора. На пример, чињеница да је Исус имао групу ближих ученика је потврђена и код Марка и код Јована. Међутим, вишеструка потврда није исто што и независна потврда; на пример Матеј и Лука користе Марково јеванђеље као извор, па је прича коју преносе та три јеванђеља потврђена само у једном независном извору.[23]
  • Историјски контекст. Извор је поузданији ако наводи имају смисла у оквиру културе у којој се радња одвија.[24] Нпр, неки наводи из гностичких јеванђеља имају смисла у контексту каснијих гностичких веровања, али не у контексту јудаизма или раног хришћанства из 1. века.
  • Језичка анализа. Одређени закључци се могу извући из језичке анализе јеванђеља. На пример, ако разговор има смисла само на језику писаног извора врло је вероватно да аутор извештава о нечем различитом од оригиналне историјске чињенице. Нпр, разговор између Исуса и Никодима (из 3. главе Јовановог јеванђеља) има смисла једино на грчком (језику писаног извора), али не и на арамејском, језику на ком су вероватно разговарали.[24]
  • Критеријум неугодности или критеријум различитости. Тврдње различите од ауторове агенде су вероватно поузданије. На пример, ако је распеће било понижење за ране хрићане, вероватно не би тврдили да је Исус распет осим ако заиста није.[25]
  • Ауторова агенда. Овај критеријум је обрнут критеријуму разлике. Када презентовани материјал служи претпостављеним намерама аутора или уредника, тада је сумњив.[26] На пример, разни делови јеванђеља, попут покоља невиних, осликавају Исусов живот као испуњење пророчанства, и стога пре приказују агенду аутора него историјски догађај.

Већина савремених истраживања узима критеријум веродостојности за темељ историјског истраживања, пре него критеријум различитости.[27]

Исусов живот[уреди]

Историјска позадина[уреди]

Делимично хеленизована јеврејска територија је била под влашћу римског царства, али међу Јеврејима је постојала јака нада повратка независности. Иако је период Исусовог живота углавном био миран (посебно између 7. и 26. године[28]), постојала је стална могућност избијања побуна, нереда и насилног отпора (види о зилотима). Ирод Велики, Идумејац кога је римски сенат поставио за краља Идумеје, Галилеје, Јудеје и Самарије, је владао од 37 до 4 пре Христа.[29] Након његове смрти, Римљани су поделили краљевство између његових синова, те је Херод Антипа владао Галилејом али не и Јудејом, која је постала засебна провинција.[29] Исусова постојбина је Галилеја, северно од Јудеје на другој страни Самарије (која је била непријатељска према Јудејцима). Јудејци ниси нарочито ценили Галилејце јер су они често били мешане крви и отворени страним утицајима.[30][31] Галилејски дијалекат се јасно разликовао од јудејског дијалекта.[32]

У јудаистичкој религији Исусовог времена је постојало неколико праваца. Фарисеји су били значајна странка, и веровали су у васкрсење мртвих, божанску правду у следећем животу, анђеле, људску слободу и божије провиђење.[33] Садукеји су били конзервативнији, држали су власт у Храму и нису веровали у васкрсење и вечност душе. Есени су били аскетска заједница која је очекивала скору апокалипсу. Према мишљењу неких научника, мађу којима су Геза Вермес и Е.П. Сандерс, Исус није припадао ни једном постојећем правцу или покрету.

Детињство и породица[уреди]

Исус је вероватно рођен последњих година Херодове владавине која је трајала до 4. године пне,[34][35] у галилејском селу Назарет.[36][37][38][39] Британски научник Геза Вермес оцењује да су другачији прикази у јеванђељима по Луки и Матеју "побожне измишљотине".[40] Е. П. Сандерс их описује као "најочитији пример уметања у јеванђељима.”[41] Раyмонд Едwард Броwн каже “мало је вероватно да су оба приказа потпуно историјска”[42], и сугерише да је Матејев приказ заснован на старијој јеврејској традицији рођења Мојсија.[43] Причу о Исусовом детињству критички изучаваоци сматрају проблематичном, због присуства митологије преузете из претходних веровања, али верују да се неки подаци ипак могу извући, попут места рођења и имена родитеља.[44][45]

Исусово наводно краљевско порекло. {{паге1|лоцатион=од краља Давида) је сагласно са намерама аутора јеванђеља да га прикажу као месију и краља Јевреја. Неки сматрају да је Исусов отац био Јосиф, а неки да је он оженио Марију која је већ била трудна.[46] Име Исосове мајке је Марија (хебрејски: Марyāм),[34] што је уобичајено женско име тог времена. Осим навода из јеванђеља и неколико раних хришћанских извора,[47] не постоје независни или проверљиви подаци о животу Исусових родитеља.

Исус је имао браћу и сестре, што преносе Марко (6:3) и Матеј (13:55-56).[34] Јеванђеља преносе имена Исусове четворице браће: Јаков, Јосија, Јуда и Симон. Једино се поуздано зна идентитет Јакова Праведног, „брата Господњег“[48], који је након Исусове смрти постао поглавар цркве у Јерусалиму.[34] Други Исусов брат, Јуда, се традиционално поистовећује са Јудом Тадејом, а понекад и са Јудом Томом (арамејски: тома - близанац).[49] Роберт Функ подсећа да је хришћанска догма о Маријином трајном девичанству дуго засењивала податак да Исус има браћу и сестре.[50]

Посао „дрводеље“[уреди]

Јохн Еверетт Миллаис, Христ у родитељском дому (1850), слика која је изазвала буру скандала када се појавила, због своје реалистичности.

Синоптичка јеванђеља се слажу да је Исус одрастао у Назарету. Исус је вероватно у родитељском дому обучен за породични занат, као и многи други људи тога времена. Марко преноси да је Исус био тектон (гр. τεκτων),[51] док Матеј преноси да је син тектона.[52] Реч „тектон“ се традиционално преводи као „дрводеља“, али има много шире значење (из истог корена су „техника“ и „технологија") које обухвата разне производне и грађевинске вештине.[53] Већ у раном хришћанству се Исус углавном повезује са обрадом дрвета.[54]

Јохн Доминиц Цроссан сматра да је Исус у историјском контексту пре био тектон као путујући радник него као установљени занатлија, истичући његову маргиналност у друштву.[55] С. Ј. Цасе и други научници примећују да је Назарет био само 6 километара од града Ципори (антички Сефорис), који су Римљани уништили 4 године п.н.е. и који је у Исусово време интензивно обнављан. Они нагађају да су Јосиф и Исус могли свакодневно путовати да раде на изградњи.[56] Други научници виде Јосифа и Исуса као сеоске занатлије који обављају широк спектар послова са дрветом, каменом и металом.[57]

Језик и писменост[уреди]

Исусов језик је готово сигурно био арамејски.[58] Јеванђеља бележе да је користио метафоре непознате хебрејком и грчком али уобичајене у арамејском. Неки научници доказују да је Исус такође морао знати бар нешто коине грчког језика, који је био лингуа франца под римском окупацијом.[59]

У Исусово време, веома мало људи је знало да чита и још мање да пише (углавном писари и свештеници).[60] О Исусовој писмености се прилично расправљало међу научницима. Из много места у јеванђељу се види да је Исус у најмању руку знао читати.[61] Неки сматрају да наводи у јеванђељу могу бити фикција и да галилејски сељак попут Исуса вероватно није био писмен.[30][62][63] Други насупрот томе истичу важност читања Торе у јеврејској култури, па је галилејски сељак тога времена могао знати да чита.[64] Неки, као Јохн Паул Меиер, сматрају да је Исусова писменост била толика да је могао да чита и коментарише софистицирана теолошка дела.[65]

Крштење код Јована[уреди]

Исус је око тридесете године отишао да се крсти код Јована Крститеља (односно Јоханана купача[3]), који је вршио обредна купања на реци Јордан. Обредним купањем су се очишћавали за очекивани долазак Божјег царства и подсећали на прелазак реке Јордан након егзодуса. Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља.[66] Исус је очито био следбеник Јоханана, аскетског проповедника који је позивао Јевреје на појакање очекујући божанско ослобођење домовине од Римљана.[67] Јован је био важна религијска личност, чији је покрет вероватно био масовнији од Исусовог.[68] Истакнута улога Јована Крститеља у хришћанским јеванђељима и код историчара Јосифа Флавија наговештава да је он за живота вероватно био утицајнији од Исуса. Историчари сматрају да је краљ Херод Антипа ликвидирао Јована јер је у њему видео јасну политичку претњу.[68][69] Јованово погубљење, као и касније Исусово, је забележено и код Јосифа Флавија.[70]

Након Јовановог погубљења Исус је наставио да јавно велича његов лик и дело (види нпр Матеј 11:7-15).[67] Покрет Јованових следбеника је и након његове смрти наставио да постоји упоредо са Исусовим покретом.[68] Јованови следбеници су веровали да је Јован устао из мртвих,[71] што је вероватно имало утицаја на очекивања Исусових следбеника након његовог погубљења.[68] Неки Исусови следбеници су бивши следбеници Јована Крститеља.[68] Пост и крштење, суштински елементи Јовановог покрета, су вероватно ушли у рано хришћанство заједно са Јовановим следбеницима.[68]

Фредриксен оцењује да је Исус тек након смрти постао утицајнији од Јована те да јеванђеља у Исусов живот пројектују његову каснију важност.[72]

Проповедање[уреди]

Убрзо након крштења Исус је почео да врши исцељења и проповеда сељацима и рибарима у околини Галилејског језера. Исус је проповедао углавном у Галилеји (данашњи Израел и Палестина), у првој половини 1. века.[73] Иако је било и разних нејеврејских (феничанских, хеленистичких и римских) градова у близини (као Гадара, Сидон, Тир, Сефорис и Тиберијада), Исус се углавном обраћао Јеврејима;[74][75] његова обраћања нејеврејима (гентилес) нису забележена.[76] Средиште његовог деловања је био Капернаум, градић са око 1.500-2.000 становника. Неке од његових проповеди у синагоги у Капернауму су сачуване у јеванђељима. Исус је окупио следбенике и стекао знатну славу широм Галилеје.

Не зна се тачно колико је трајало Исусово проповедање. Синоптичка јеванђеља наговештавају да је трајало око једну годину,[77] док Јованово јеванђеље помиње три пасхе.[78][79]

Хришћански свети списи Исусу приписују извођење разних чуда, укључујући истеривање демона, дизање из мртвих, ходање по води, претварање воде у вино итд. Научници третирају наводе о чудима на различите начине: или их рационализују (као Хеинрицх Паулус) или их сматрају митовима и алегоријама (као Давид Штраус) или их признају неком врстом натприродних збивања.

Исусова заједница[уреди]

Традиционално се сматра да је Исусов унутрашњи круг чинило дванаест ученика, иако неки научници ово одбацују као фикцију.[34] Исусову дружину су углавном чинили галилејски сељаци и рибари.[80] У заједници је било и убирача пореза, који су у народу сматрани тлачитељима.[81]

Исус је често држао јавна предавања, која су привлачила гомилу људи (гр. оцхлои). Неки од њих су временом постајали Исусови следбеници или ученици (гр. матхетес). Између ових следбеника Исус је одабрао дванаест најпосвећенијих ученика, апостола (гр. апостолос), са којима је проводио највише времена и којима је детаљно излагао своје учење (Симон Петар, Андреј, Јаков Зеведејев, Јован, Филип, Вартоломеј, Матеј, Јаков Алфејев, Симон Кананит, Јуда Тадеј, Јуда Тома и Јуда Искариотски), од којих су му бар двојица били браћа. Јеванђеља помињу и жене које су ишле са Исусовом дружином. Јеванђеље по Луки преноси да је Исус путовао по градовима и селима преносећи “добре вести”, заједно са дванаесторицом и женама које су им служиле својим имањем (помињу се Марија Магдалена, Салома Јована, Сусана “и многе друге”[82]). Многи верују да је био у љубавном односу са Маријом Магдаленом,[83] иако има и оних који одбацују такве тврдње.[84]

Исус је често подучавао за трпезом, што је било уобичајено за симпозијуме.[34] Он је обедовао са друштвеним маргиналцима, што је било противно обичајима јеврејског друштва.[10] Вероватно је пио вино и није строго постио,[85] због чега је био изложен критикама јеврејског свештенства. Његово понашање је изазивало доста скандала па је био озлоглашен као изјелица и пијаница.[34] Овај обичај је временом прерастао у евхаристију (причест), хришћански обред дељења хлеба и вина.[34] Важност заједничке трпезе се огледа у великом броју гозбених сцена у раној хришћанској уметности.[10]

Иако је Исус уопштено говорио о односима у заједници, он није оставио упутства о оснивању религије (цркве), нити је икад говорио о некој посебној организацији поста, канона, светих дана, свештенства, и томе слично.[86]

Нереди у Храму[уреди]

Макета Херодовог храма у Јерусалиму.

Исус и његови следбеници су напустили Галилеју и кренули на пасху у некадашњу престоницу Давидовог царства, град Јерусалим у Јудеји. Они су можда путовали кроз Самарију, као што преноси Јован, а можда и заобилазећи Самарију, као што преноси Лука, јер су Јевреји и Самарићани били су непријатељству. Јерусалим је у време празника пасхе био крцат ходочасницима, којих је према неким проценама било између 300,000 и 400,000.[87] Исус је симболично на магарцу ушао у Јерусалим, могуће као контраст тријумфалном уласку римског цара, или као испуњење Захаријиног пророчанства. Пошто се хришћански списи експлицитно позивају на Захарију, неки мисле да су ти детаљи уметнути.[34]

Исус је проповедао у Јерусалиму, и изазвао немире у храму.[34] Он је говорио да ће храм бити уништен и да од њега неће остати “камен на камену”.[60] Догађаји у храму су привукли пажњу власти, јер су проценили да Исус апокалиптичним говорима може лако загрејати масу окупљену за празнике.[60] Исус је ухапшен убрзо након тога. Уочи хапшења га је издао један од његових ученика, Јуда Искариотски, што је потврђено у многим изворима и сматра се веродостојним догађајем.[60] Није сасвим јасно какве је информације Јуда мого пружити властима.[60] Барт Ехрман сматра да је Јуда властима пренео оно што им је Исус насамо говорио, да ће постати краљ долазећег краљевства.[88] Јеванђеља преносе да су се мушки ученици разбежали услед хапшења, те су Исусовом погубљењу присуствовале само жене.

Погубљење[уреди]

Исус је разапет на крст по наређењу Понтија Пилата, префекта провинције Јудеје (од 26. до 36. године). Распеће је било римска смртна казна за криминалце, пљачкаше, издајнике и политичке побуњенике. Хришћанска традиција приказује да је Исус погубљен на захтев јеврејских старешина, који су његово учење сматрали богохулним. Историјски, изгледа да је Исус погубљен као потенцијални узрок нереда.[9][25][34] Одржавање реда је био један од примарних задатака јеврејског Првосвештеника, постављеног од римских власти, којима је за сваки већи изгред лично одговарао. Научници сматрају да је он ухапсио Исуса због изазивања побуне и нереда, и предао га римским властима.[89][90] Његови садукејски стражари храма су ухапсили Исуса и предали Римљанима да га казне.[25] Научници закључују да је Пилат погубио Исуса као јавну сметњу, вероватно у сарадњи са локалним јеврејским властима.[34] Јохн Доминиц Цроссан истиче да је учестала употреба речи “краљевство”, односно “царство”, сама по себи на Исуса скренула позорност римских власти. Сваки говор о обнови јеврејске монархије је сматран побуњеничким под римском окупацијом.

Антонио Цисери, Исус пред Пилатом (Ецце хомо).

Сва четири канонска јеванђеља преносе да је Исус погубљен на захтев санхедрина, а по наређењу Понтија Пилата. Марко и Матеја помињу два одвојена суђења, Лука једно а Јован ниједно. Неки научници сматрају да је суђење Исусу измишљено,[34] или да су бар дијалози измишљени јер нико од Исусових следбеника није присуствовао суђењу да би га могао пренети.[60] Фредриксен и Цатцхполе доказују да се многи наводи из јеванђеља нису могли догодити: према јеврејском праву, суд није могао заседати ноћу нити на главне празнике; Исусова тврдња да је месија није чинила богохуљење; оптужбе против Исуса које јеванђеља наводе нису повлачиле смртну казну према јеврејском праву; чак и да је Исус осуђен на смрт од санхедрина, казна би била смрт каменовањем (као у случају Стефана Првомученика и Јакова Праведног) а не распеће.[91]

Хришћанска традиција преноси да је Исус неколико дана након погубљења устао из мрвих. Историчари покушавају да утврде шта се највероватније догодило и свако иоле вероватно објашњење има предност над објашњењем да је Исус устао из мртвих, што са становишта науке представља немогућност.[60] Једно од објашњења пружа хипотеза визије, према којој су неки следбеници доживели визију Исуса након његове смрти, па се прича раширила по хришћанској заједници.[92] Друго објашњење је хипотеза украденог тела, према којој су Исусово тело однели његови ученици или непознате особе.[93][94] Постоји и објашњење је да су наводи о ускрснућу само легенде убачене деценијама након Исусове смрти. Најстарије јеванђеље по Марку помиње само празан гроб, док Матеј, Лука и Јован помињу и приказе ускрснућа, који се у неких наводима не поклапају.

Исусово учење[уреди]

Параболе и афоризми[уреди]

Исус је излагао своје учење у параболама (сликовитим причама) и афоризмима (сажетим изрекама), који су често звучали парадоксално. Неке од вероватно аутентичних парабола су прича о добром Самарићанину и прича о радницима у винограду, док међу веродостојне афоризме спадају “окрени други образ”, “воли свог непријатеља” и слично. Исусове параболе и афоризми су деценијама кружили од уста до уста пре него што су записани и укључени у јеванђеља, те представљају најранију хришћанску традицију о Исусу.[34]

Иако је у разговорима са свештеницима и својим ученицима употребљавао и апстракне теолошке изразе, Исус је сеоском становништву Палестине говорио у сликама из њихове свакодневнице, користећи поређења као метод подучавања.[95] Исус његовим слушаоцима указује на заједничке везе између свакодневнице и духовне стварности краљевства Божјег. Такође, многе приче су критика свештеника и богаташа, у прилог одбачених и презрених људи из нижих слојева, као на пример: прича о фарисеју и царинику, прича о богатој будали, прича о богаташу и убогом Лазару итд.

Царство небеско[уреди]

Исус је понајвише проповедао о царству небеском, односно владавини неба.[96] Према Исусу, владавина неба је у човеку,[97] достиже се путем разумевања,[98] духовног препорода,[99] постајањем налик детету[100] и вршењем Божје воље.[101]

Научници су подељени по питању да ли је Исус под "доласком царства" мислио на предстојећи апокалиптични догађај или на преображај свакодневног живота. Према првима, Исус је веровао да крај историје наступа за његова живота или живота његових савременика,[102] што поткрепљују бројним цитатима (Марко 8:38-9:1, Лука 21:35-36, Марко 13:24-27, 30). Овако схваћена ехтатолошка предвиђања се нису испунила, што је представљало “озбиљно понижење за рану цркву”[103], јер је испало да је Исус погрешио.[104] Други одбацују тумачење да је Исусова порука есхтолошка, истичући да небеско царство није будуће стање већ садашње мистично присуство,[105] што поткрепљују разним цитатима (Лука 17:20-21, Лука 11:20, Тома 113).

Научници окупљени око Јесус Семинара закључују да есхатолошке изјаве приписане Исусу потичу од раних хришћана, код којих су апокалиптичне идеје биле уобичајене, а да изјаве о присутном царству Божјем стоје насупрот уобичајених схватања и вероватно потичу од Исуса лично.[105]

Исусово самоодређење[уреди]

Сматра се да је Исус за себе користио три важна појма: месија, син човечји и син Божји, који откривају његово поимање сопствене улоге.[9][106]

Појам "месије" је у Исусово време употребљаван на разне начине те не можемо бити сигурни шта је значио Исусу, чак иако га је прихватао.[106] Према хебрејској библији, три врсте људи се помињу као “помазани” односно месије: пророци, свештеници и краљеви.[107] Јевреји Исусовог времена су очекивали долазак божанског ослободиоца који ће обновити Израел, подељен под римском владавином. Хришћански списи тврде да је Исус тај очекивани “месија” (помазаник, односно христ). Неки научници заступају хипотезу “месијанске тајне”, према којој је црква касније уметнула дијалоге у којима Исус налаже ученицима да не откривају његов идентитет месије, јер Исус у ствари није ни тврдио да је месија.[108]

Израз “син човечји” дословно значи “син човечанства” или “људско биће” и не мора имати никакве божанске претензије. Израз је у теолошком смислу првобитно употребљен у хебрејској Књизи Даниловој, где се тврди да ће “син човечји” доћи на земљу да суди људима према њиховим делима. Исус овим изразом некада означава себе, некад људе уопште, а некада божанску фигуру која ће доћи да суди, а чији идентитет није сасвим јасан.[106]

Израз “син Божји” у јеванђељима одговара представи типичног хасидејца из Галилеје, побожног светог човека који уз Божју помоћ врши чуда и егзорцизам.[109][110] Неки научници, попут Сандерса, доказују да се изразом "божји син" (или "божје дете") у Исусово време није мислило на буквалан пород, већ пре на посебну блискост с Богом.[106] Без обзира, касније хрићанске догме тај израз узимају дословно.

Проучаваоци Новог завета се нашироко слажу да Исус за себе није тврдио да је Бог.[111] Првобитни хришћани такође нису звали Исуса “Бог”.[112]

Теорије о историјском Исусу[уреди]

Јамес Тиссот, Распеће из првог лица.

Научници виде историјског Исуса као зачетника покрета обнове унутар јудаизма, који је временом прерастао у хришћанску цркву. Спор постоји око тога да ли је Исусово царство небеско предстојећи апокалиптични догађај или нешто унутарње, достижно верницима.

Неки научници виде Исуса као апокалиптичног пророка који се залаже за обнову Израела.[9] Исус лично би владао будућим божјим краљевством дванаест племена Израела, заједно са дванаесторицом апостола.[106] Други сматрају да Исус није прорицао будућу апокалипсу, већ је његово “краљевство” било присутно овде и сада и доступно свим Јеврејима.[9] Исусова есхатологија је била личне и социјалне природе, као Гандијева, пре него апокалиптична.[10] Ови научници апокалиптичне изјаве које се приписују Исусу сматрају каснијим додацима, настале можда под утицајем следбеника Јована Крститеља који су се прикључили хришћанском покрету.[113] Постоје и научници који прихватају слику Исуса из Библије такву каква јесте, тврдећи да се натприродни догађаји и чуда, попут васкрсења, не могу проверавати историјским методама.[114]

Неки марксисти, попут Кауцког, виде Исуса као претечу комунизма, јер је, према Делима апостола (2:44 и 4:32-5:12), засновао комунистичку заједницу.[115] Лав Толстој је Исусово учење сматрао веома блиским хришћанском анархизму.[116]

Британски научник јеврејског порекла Хyам Маццобy сматра да је Исус био фарисеј, доказујући да су многа његова схватања блиска фарисејским.[117] Он доказује да су приче у јеванђељима уређиване у антијеврејском смеру, под утицајем павлијанизма.[117] I амерички научник Роберт Еисенман дели мишљење да су многе приче у јеванђељима дело проримске пропаганде Павла Тарског и његове фракције.[118]

Критике[уреди]

Покушаји историјске реконструкције Исуса наилазе на разне критике - од критике због априори одбацивања свих елемената натприродног, до критике због приписивања историјског статуса измишљеном лику.

Рудолф Бултман сматра да историјска истраживања откривају веома мало о историјском Исусу. Џон Паул Мејер (Јохн Паул Меиер), професор теологије на Универзитету Нотр Дам, сматра да је потрага за историјским Исусом често била више мотивисана жељом за производњом алтернативне христологије него истинском историјском потрагом.[19] Мејер закључује: "Мислим да доста конфузије произлази из чињенице што људи тврде да се баве потрагом за историјским Исусом, иако се де фацто баве теологијом".[119]

Неки сматрају да су модерне библијске стипендије недовољно критичке и да фаворизују апологете.[120][121] Професор историје Доналд Акенсон напомиње да је огромна већина библијских научника запослена у институцијама чији су корени у верским уверењима. Због тога су, више него било која друга академска група, библијски историчари под огромним притиском да теологизују свој историјски рад.[122] Библијске научнике такође оптужују да су ненаклони саопштавању јавности ствари које ће бити узнемирујуће за хришћанске вернике.[123]

Историчар религије Џозеф Хофман сматра да никада није било правог "методолошког агностичког приступа питању историјског постојања Исуса."[124] Неки аутори, као Еарл Дохертy, Георге Алберт Wеллс и Роберт M. Прице доводе у питање Исусово постојање, и сматрају да покушаји да се из јеванђеља реконструише његов живот дају јеванђељима превише кредибилитета.[125] Неки аутори сматрају да је мит о Христу настао на основу неких старијих религија, попут грчке и египатске. Филозоф Бертранд Расел је такође сумњао у постојање Исуса.[126]

Потрагу за историјским Исусом такође критикују као превише западну, превише белу, превише буржоаску и превише мушку.[127][128]

Референце[уреди]

  1. ^ D. Г.Дунн, Јесус Ремемберед, Волуме 1 оф Цхристианитy ин тхе Макинг. Еердманс Публисхинг.2003. стр. 125-127.
  2. ^ Ехрман, Барт. Тхе Неw Тестамент: А Хисторицал Интродуцтион то тхе Еарлy Цхристиан Wритингс. Неw Yорк. Оxфорд Университy Пресс.2003. ISBN 978-0-19-515462-7.., chapters 13, 15
  3. 3,0 3,1 Prvi prevod Jevandjelja po Mateju sa hebrejskog jezika
  4. 4,0 4,1 4,2 Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993.
  5. ^ John Dickson, Jesus: A Short Life. Lion Hudson 2009. pp. 138–9.
  6. ^ Theissen 1998, стр. 11.
  7. ^ "Jesus Christ." Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Online. Encyclopædia Britannica, 2011. Web. 11 Jan. 2011. [1].
  8. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993. "Introduction," p 1-30.
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. Fortress Press.1998.. translated from German (1996 edition)
  10. 10,0 10,1 10,2 10,3 Crossan, John Dominic. The essential Jesus. Edison: Castle Books. 1998.
  11. ^ E.P. Sanders, The Historical Figure of Jesus., pp. 280
  12. ^ Gary R. Habermas, The historical Jesus. College Press.1996. ISBN 978-0-89900-732-8. стр. 219.
  13. ^ I. Howard Marshall, I Believe in the Historical Jesus. Regent College Publishing.2004. ISBN 978-1-57383-019-5. стр. 214.
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 14,5 14,6 "Хисторицал Јесус, Qуест оф тхе." Оxфорд Дицтионарy оф тхе Цхристиан Цхурцх.
  15. ^ "Реимарус, Херманн Самуел." Цросс, Ф. L., ед. Тхе Оxфорд дицтионарy оф тхе Цхристиан цхурцх. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 2005
  16. ^ МцКнигхт, Сцот (1996). „Wхо ис Јесус? Ан Интродуцтион то Јесус Студиес”. Ур.: Мицхаел Ј Wилкинс, Ј П Мореланд. Јесус Ундер Фире. Зондерван. стр. 53. ИСБН 978-0-310-21139-6. 
  17. ^ "мирацле." Цросс, Ф. L., ед. Тхе Оxфорд дицтионарy оф тхе Цхристиан цхурцх. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 2005
  18. ^ Гарy Р. Хабермас, Тхе хисторицал Јесус: анциент евиденце фор тхе лифе оф Цхрист. Цоллеге Пресс.1996. стр. 121-143.
  19. 19,0 19,1 Меиер 2010, стр. 14
  20. ^ Меyер, Кассер & Wурст 2008, стр. 107
  21. ^ А., Маркус Н. Боцкмуехл (2001). Тхе Цамбридге цомпанион то Јесус. Цамбридге Университy Пресс. стр. 160. ИСБН 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  22. ^ Вермèс 1981, стр. 12
  23. 23,0 23,1 Барт D. Ехрман, МДив, ПхД. Хисторицал Јесус. 'Хисторицал Цритериа.'[мртва веза] Тхе Теацхинг Цомпанy, 2000, Лецтуре 9.
  24. 24,0 24,1 Барт D. Ехрман, МДив, ПхД. Хисторицал Јесус. 'Море Хисторицал Цритериа.'[мртва веза] Тхе Теацхинг Цомпанy, 2000, Лецтуре 10.
  25. 25,0 25,1 25,2 "Јесус Цхрист." Цросс, Ф. L., ед. Тхе Оxфорд дицтионарy оф тхе Цхристиан цхурцх. Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. 2005
  26. ^ Функ, Роберт W., Роy W. Хоовер, анд тхе Јесус Семинар. Тхе фиве Госпелс. Харпер СанФранцисцо. 1993. стр. 21.
  27. ^ Тхеиссен, Герд анд Аннетте Мерз. Тхе хисторицал Јесус: а цомпрехенсиве гуиде. Фортресс Пресс. транслатед фром Герман (1996 едитион). 1998. стр. 11.
  28. ^ Јохн П. МеиерА Маргинал Јеw, в. 1, цх. 11; алсо Х.Х. Бен-Сассон, А Хисторy оф тхе Јеwисх Пеопле. Харвард Университy Пресс.1976. ISBN 978-0-674-39731-6. стр. 251.: "But after the first agitation (which occurred in the wake of the first Roman census) had faded out, we no longer hear of bloodshed in Judea until the days of Pilate."
  29. 29,0 29,1 "Herod family." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  30. 30,0 30,1 Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "What do we really know about Jesus", pp. 527–534.
  31. ^ Fiensy, стр. 30-50 discusses the society of Galilee, and the reputation of Galileans among other Jews.
  32. ^ Jewish Encyclopedia: Galilee: Characteristics of Galileans: "But it is for their faulty pronunciation that the Galileans are especially remembered: 'ayin and alef, and the gutturals generally, were confounded, no distinction being made between words like '"amar" (= "ḥamor," uss), "ḥamar" (wine), "'amar" (a garment), "emar" (a lamb: 'Er. 53b); therefore Galileans were not permitted to act as readers of public prayers (Meg. 24b)."
  33. ^ "Pharisees." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  34. 34,00 34,01 34,02 34,03 34,04 34,05 34,06 34,07 34,08 34,09 34,10 34,11 34,12 34,13 Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998.
  35. ^ E. P. Sanders, The Historical Figure of Jesus. Penguin Books.1993. стр. 10-11.; Historians and Biblical scholars who place the birth of Jesus on April 17, within the range 7 - 2 BCE include [[Michael Grant. author): An Historian's Review of the Gospels, Scribner's 1977 стр 71; John P Meier, A Marginal Jew, Doubleday, 1991–, vol 1:214;, and Ben Witherington III, "Primary Sources," Christian History 17 No 3:12–20
  36. ^ John P Meier, A Marginal Jew: Rethinking the Historical Jesus: The Roots of the Problem and the Person, Vol 1 Doubleday1991 стр 216
  37. ^ Bart D Ehrman, Jesus: Apocalyptic Prophet of the New Millennium Oxford University Press1999 стр 97
  38. ^ E P Sanders, The Historical Figure of Jesus, Penguin 1993 стр 85
  39. ^ "Our conclusion must be that Jesus came from Nazareth" Theissen, Gerd; and Merz, Annette The historical Jesus: A comprehensive guide Minneapolis: Fortress Press Tr from German (1996 edition.1998. ISBN 978-0-8006-3123-9. стр. 165.
  40. ^ Geza Vermes, The Nativity: History and Legend, London, Penguin, 2006. 1998. стр. 22.
  41. ^ E. P. Sanders, The Historical Figure of Jesus. 1993. стр. 85.
  42. ^ Brown 1977, стр. 36.
  43. ^ Brown 1977, стр. 104–121.
  44. ^ The New Interpreter's Dictionary of the Bible (NIDB): Volume 3 Abingdon Press. 2008. стр. 269-270.
  45. ^ The Oxford Guide to People & Places of the Bible. Oxford University Press Upp. 2004. стр. 137.
  46. ^ Also see|publisher=Schaberg, Jane. Illegitimacy of Jesus: A Feminist Theological Interpretation of the Infancy Narratives (Biblical Seminar Series, No 28|year=|isbn=978-1-85075-533-3|pages=}}
  47. ^ i.e., The Infancy Gospel of James
  48. ^ Galatians 1:19
  49. ^ Dr. Bruce F. MacDonald, 2010, The Thomas Book. ISBN 978-1-60860-819-5. and. ISBN 978-1-60860-819-5.
  50. ^ Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "Mark,", pp. 51–161
  51. ^ Mark 6:3
  52. ^ Matthew 13:55
  53. ^ Dickson, стр. 47.
  54. ^ Fiensy, стр. 68–69.
  55. ^ Fiensy, especially in, pp. 30–59, describes our knowledge of Galilean society at the time from archaeological and literary, as well as Biblical, sources. He does not share Crossan's conclusions.
  56. ^ Borgen, Peder Johan; Ulrichsen, Jarl Henning; Seland, Torrey (2003). Neotestamentica Et Philonica: Studies in Honour of Peder Borgen. BRILL. стр. 63—77. ISBN 978-90-04-12610-7. 
  57. ^ For example, Dickson, 47
  58. ^ Allen C. Myers, ур. (1987). „Aramaic”. The Eerdmans Bible Dictionary. Grand Rapids, Michigan: William B. Eerdmans. стр. 72. ISBN 978-0-8028-2402-8. »It is generally agreed that Aramaic was the common language of Palestine in the first century A.D. Jesus and his disciples spoke the Galilean dialect, which was distinguished from that of Jerusalem (Matt. 26:73).« 
  59. ^ Fitzmyer, Joseph (1992). „Did Jesus Speak Greek?”. Biblical Archaeology Review. Biblical Archaeology Society (USA). 18 (5): 58—63. 
  60. 60,0 60,1 60,2 60,3 60,4 60,5 60,6 Ehrman, Bart D.. Jesus, Interrupted, HarperCollins. 2009. ISBN 978-0-06-117393-6.
  61. ^ Theissen and Merz 1998. pp. 354 (for example, Mark 1.39, 2.25, 12.10; Matt. 12.5, 19.4, 21.16; Luke 4.16; and John 7.15)
  62. ^ Craffert and Botha 2005
  63. ^ Crossan, John Dominic. The essential Jesus. Edison. Castle Books.1998. стр. 147.
  64. ^ Dunn 2003, стр. 313–314.
  65. ^ Meier 1991, стр. 278.
  66. ^ Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985. "The Historical Jesus", pp. 255–260
  67. 67,0 67,1 Crossan, John Dominic. The essential Jesus. Edison. Castle Books.1998. стр. 146.
  68. 68,0 68,1 68,2 68,3 68,4 68,5 Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. John the Baptist cameo. pp. 268
  69. ^ following the conclusion of Josephus' Antiquities 18.5: "Herod, who feared lest the great influence John had over the people might put it into his power and inclination to raise a rebellion, (for they seemed ready to do any thing he should advise,) thought it best, by putting him to death, to prevent any mischief he might cause, and not bring himself into difficulties, by sparing a man who might make him repent of it when it would be too late."
  70. ^ Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "John the Baptist" cameo, pp. 268
  71. ^ Mark 6:14, 16, 8:28
  72. ^ Paula Fredriksen . From Jesus to Christ: the origins of the New Testament images of Christ. Yale University Press.2000. ISBN 978-0-300-08457-3.
  73. ^ Каспер 1977, стр. 66
  74. ^ Кеенер, Цраиг (1999). А цомментарy он тхе Госпел оф Маттхеw. Мицхиган: Wм. Б. Еардманс Публисхинг. стр. 263. ИСБН 978-0-8028-3821-6. Приступљено 28. 1. 2011. »Тхе Гентиле миссион wас ат мост перипхерал то Јесус' еартхлy министрy....« 
  75. ^ БУРКЕТТ, ДЕЛБЕРТ (2011). „Јесус ин Луке - Ацтс”. Ур.: Делберт Буркетт. Тхе Блацкwелл Цомпанион то Јесус. Блацкwелл Публисхинг Лтд. стр. 59, 60. ИСБН 978-1-4051-9362-7. »Афтер хис ресуррецтион, Јесус цоммиссионс хис дисциплес то преацх то “ алл тхе натионс, ” и.е., Гентилес (Луке 24:7), бут ин Ацтс тхе дисциплес ацт ас тхоугх тхеy хад невер хеард суцх а тхинг. Ит такес а специал висион фром Год то Петер то гет тхем то реализе тхат хе wантс тхем то преацх то Гентилес (Ацтс 10:1 – 11:18). Хоwевер, ит ис нот унтил Паул цомес алонг тхат тхе Гентиле миссион гетс инто фулл сwинг,« 
  76. ^ Броwн, Раyмонд Е. (1988). „Тхе Бегиннингс оф тхе Цхурцх” (ПДФ). Лумен Цхристи Цатхолиц Сцхоол, Wелцоме Рецордингс. Архивирано из оригинала (ПДФ) на датум 27. 7. 2011. Приступљено 10. 2. 2011. »Хе маде но статементс абоут Гентилес (нон-Јеwс.)Јесус ис тхинкинг оф Исраел, со хе доесн'т хаве то план оут анy струцтурес. Хе дид оне сееминглy струцтурал тхинг бy цаллинг тхе 12 апостлес, wхицх wас а сyмболиц бодy. Јесус цхосе тхе 12 то "сит он тхе 12 тхронес то јудге тхе трибес оф Исраел," а сyмболиц роле ас тхе јудгес оф тхе хоусе оф Исраел.« 
  77. ^ Интродуцтион. Функ, Роберт W., Роy W. Хоовер, анд тхе Јесус Семинар. Тхе фиве госпелс. ХарперСанФранцисцо. 1993.
  78. ^ Фирст, стр. 152.
  79. ^ Бромилеy, Геоффреy W. (1979). Интернатионал Стандард Библе Енцyцлопедиа: А-D. Wм. Б. Еердманс Публисхинг. стр. 682. ИСБН 978-0-8028-3781-3. 
  80. ^ Ехрман, Барт. Петер, Паул, анд Марy Магдалене: Тхе Фоллоwерс оф Јесус ин Хисторy анд Легенд. Оxфорд Университy Пресс, УСА. 2006. ISBN 978-0-19-530013-0.
  81. ^ Мурпхy, Цатхерине M. (2011). Тхе Хисторицал Јесус Фор Думмиес. Јохн Wилеy & Сонс. стр. 23. ИСБН 978-1-118-05176-4. 
  82. ^ Јеванђеље по Луки 8:1-3
  83. ^ Функ, Роберт W., Роy W. Хоовер, анд тхе Јесус Семинар. Тхе фиве госпелс. ХарперСанФранцисцо. 1993. стр. 221.
  84. ^ Барт D. Ехрман, Фацт анд Фицтион ин тхе Да Винци Цоде, пп. 144
  85. ^ Функ, Роберт W., Роy W. Хоовер, анд тхе Јесус Семинар. Тхе фиве госпелс. ХарперСанФранцисцо. 1993. стр. 221.
  86. ^ Броwн, Раyмонд Е. (1988). „Тхе Бегиннингс оф тхе Цхурцх” (ПДФ). Лумен Цхристи Цатхолиц Сцхоол, Wелцоме Рецордингс. Архивирано из оригинала (ПДФ) на датум 27. 7. 2011. Приступљено 10. 2. 2011. »Јесус доесн'т леаве анy wритингс/ инструцтионс он фоундинг а цхурцх. Хе доесн'т талк дирецтлy абоут анy оф тхесе фоундатионал цонцернс ор организатионал маттерс (естаблисхинг феастс, приестс, холy даyс, етц.) Wхy? Бецаусе хе дидн'т хаве то. Исраел алреадy хад Јесус ин плаце струцтурес анд тхе организатион оф лифе: феастс, приестхоод, етц. Јесус саид, "I цоме фор тхе лост схееп оф тхе хоусе оф Исраел." Хис wхоле министрy wас ин Исраел.« 
  87. ^ Сандерс, Е. П. Тхе хисторицал фигуре оф Јесус. Пенгуин. 1993. стр. 249.
  88. ^ Ехрман дифферентиатес тхис хунцх оф хис фром тхе стандард, цоммонлy хелд хисторицал опинионс тхат цомпосе тхе рест оф хис боок. Ехрман, Барт D. Јесус, Интерруптед, ХарперЦоллинс. 2009. ISBN 978-0-06-117393-6.
  89. ^ 'Both the gospel accounts and [the] Pauline interpolation [found at 1 Thes 2:14-16] were composed in the period immediately following the terrible war of 66-73. The Church had every reason to assure prospective Gentile audiences that the Christian movement neither threatened nor challenged imperial sovereignty, despite the fact that their founder had himself been crucified, that is, executed as a rebel.' Fredriksen, Paula. . From Jesus to Christ: The Origins of the New Testament Images of Christ. Second Edition. Yale University Press.2000. ISBN 978-0-300-08457-3. стр. 122.
  90. ^ NIDB, стр. 290.
  91. ^ Fredriksen 2000.
  92. ^ Funk, Robert W. (1998). The Acts of Jesus: The Search for the Authentic Deeds of Jesus. A Polebridge Press Book from Harper San Francisco. ISBN 978-0-06-062978-6. 
  93. ^ „Is there historical evidence for the resurrection of Jesus? A debate between William Lane Craig and Bart D. Ehrman.” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 5. 3. 2009. Приступљено 12. 3. 2011. 
  94. ^ Carrier. "The Plausibility of Theft", pp. 352.
  95. ^ Harris, Stephen L., Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985.
  96. ^ Dodd, C.H., "The Parables of the Kingdom," (Fontana 1961), pp. 29. (public domain)
  97. ^ Luka 17:20-21
  98. ^ Marko 12:34
  99. ^ Ivan/Jovan 3:5
  100. ^ Marko 10:15
  101. ^ Matej 7:21
  102. ^ Ehrman, Bart. Jesus: Apocalyptic Prophet of the New Millennium. Oxford. 1999. стр. 127.
  103. ^ Geza Vermes. The Authentic Gospels of Jesus. Penguin. 2003. стр. 381.
  104. ^ E. P. Sanders. The Historical Figure of Jesus. Penguin. 1993. стр. 178.
  105. 105,0 105,1 Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993. "God's Imperial Rule: Present or Future," p 136-137.
  106. 106,0 106,1 106,2 106,3 106,4 Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993. Chapter 15, Jesus' view of his role in God's plan.
  107. ^ Sanders, стр. 15.
  108. ^ Mack 1988, стр. 289–90.
  109. ^ Vermes, Geza Jesus the Jew. New York: Fortress Press.1981. стр. 209.
  110. ^ Paolo Flores d'Arcais, MicroMega 3/2007. pp. 43
  111. ^ John Hick, The Metaphor of God Incarnate, pp. 27: "A further point of broad agreement among New Testament scholars ... is that the historical Jesus did not make the claim to deity that later Christian thought was to make for him: he did not understand himself to be God, or God the Son, incarnate... such evidence as there is has led the historians of the period to conclude, with an impressive degree of unanimity, that Jesus did not claim to be God incarnate."; Gerd Lüdemann, "An Embarrassing Misrepresentation", Free Inquiry, October / November 2007: "the broad consensus of modern New Testament scholars that the proclamation of Jesus' exalted nature was in large measure the creation of the earliest Christian communities."
  112. ^ "[T]here is no reason to think that Jesus was called God in the earliest layers of New Testament tradition." Raymond E. Brown in "Does the New Testament call Jesus God?" in Theological Studies, 26, (1965), pp. 545–73
  113. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993.
  114. ^ Meier 1994 v.2 ch. 17; Ehrman 1999. pp. 227–8
  115. ^ K. Kautsky (1908) Foundations of Christianity, IV.II. 'Jesus as a rebel', Marxists.org.
  116. ^ William Thomas Stead, ур. (1894). The review of reviews, Volume 9, 1894. стр. 306. Приступљено 20. 4. 2010. 
  117. 117,0 117,1 „Hyam Maccoby, Jesus the Pharisee (London: SCM Press, 2003) Reviewed by Robert M. Price”. 
  118. ^ James the Brother of Jesus, Penguin, 1997-98, pp. 51–153 and 647-816.
  119. ^ Meier, John. „Finding the Historical Jesus: An Interview With John P. Meier”. St. Anthony Messenger. Приступљено 2011-Jan-06. »...I think a lot of the confusion comes from the fact that people claim they are doing a quest for the historical Jesus when de facto they’re doing theology, albeit a theology that is indeed historically informed. Go all the way back to Reimarus, through Schleiermacher, all the way down the line through Bultmann, Kasemann, Bornkamm. These are basically people who are theologians, doing a more modern type of Christology [a faith-based study of Jesus Christ]...«  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  120. ^ „Introducing the Journal of Higher Criticism”. 
  121. ^ Hendel, Ronald (јун 2010). „Knowledge and Power in Biblical Scholarship”. Приступљено 6. 1. 2011. »...The problem at hand is how to preserve the critical study of the Bible in a professional society that has lowered its standards to the degree that apologetics passes as scholarship...« 
  122. ^ Akenson, Donald (1998). Surpassing wonder: the invention of the Bible and the Talmuds. University of Chicago Press. стр. 539—555. Приступљено 8. 1. 2011. »...The point I shall argue below is that, the agreed evidentiary practices of the historians of Yeshua, despite their best efforts, have not been those of sound historical practice...« 
  123. ^ Miller, Robert (July 2003). „THE JESUS SEMINAR AND THE PUBLIC”. Архивирано из оригинала на датум 18. 5. 2011. Приступљено 2011-Jan-11. »...There seems to be a widespread assumption that academics who speak publicly about religion should keep their views to themselves if they might be unsettling to the beliefs of mainstream Christians...«  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  124. ^ Csillag, Ron. "For scholars, a combustible question: Was Christ real?", The Toronto Star, December 27, 2008. See the project's website at The Jesus Project Архивирано на сајту Wayback Machine (фебруар 25, 2011) (на језику: енглески), Центер фор Инqуирy, аццессед Аугуст 6, 2010.
  125. ^ Роберт M. Прице, Децонструцтинг Јесус, пп. 9, 16-17, qуотед ин Мицхаел Јамес МцЦлyмонд, Фамилиар Странгер: Ан Интродуцтион то Јесус оф Назаретх, Еердрманс (2004), пп. 163: 'Прице ... цаллс хис поситион "агностицисм" ратхер тхан "атхеисм" он тхе qуестион оф Јесус' еxистенце'.
  126. ^ Бертранд Русселл анд Цхристианитy, Парт 2 : ЦхристианЦоуриер.цом, Приступљено 5. 4. 2013.
  127. ^ БОНД, ХЕЛЕН (2011). „Тхе Qуест фор тхе Хисторицал Јесус: Ан Аппраисал”. Ур.: Делберт Буркетт. Тхе Блацкwелл Цомпанион то Јесус. Wест Суссеx, Унитед Кингдом: Блацкwелл Публисхинг Лтд. стр. 346. ИСБН 978-1-4051-9362-7. »Ит ис офтен саид то бе тоо wестерн, тоо wхите, тоо боургеоис (Георги 1992 ), анд тоо мале (асиде фром Сцх ü сслер Фиоренза, Фредриксен, анд Цорлеy 2002, верy феw wомен wрите “ Јесус боокс ” ).« 
  128. ^ Сцхаберг, Јане (1997). „А Феминист Еxпериенце оф Хисторицал·Јесус Сцхоларсхип”. Ур.: Wиллиам Е. Арнал; Мицхел Десјардинс. WХОСЕ ХИСТОРИЦАЛ ЈЕСУС?. Онтарио: Wилфрид Лауриер Университy Пресс. стр. 146. ИСБН 978-0-88920-295-5. »...I wантед алсо то аддресс тхе иссуе оф wхат сеемс то ме итс пресент инеффецтуалитy, итс лацк оф цонтрибутион: тхат ис, тхе игноринг, ценсоринг, дисмиссинг, силенцинг анд тривиализинг оф феминист сцхоларсхип, ас wелл ас итс аппроприатион wитхоут аттрибутион, wхицх ис а форм оф силенцинг...« 

Литература[уреди]

  • Бромилеy, Геоффреy W. (1979). Интернатионал Стандард Библе Енцyцлопедиа: А-D. Wм. Б. Еердманс Публисхинг. стр. 682. ИСБН 978-0-8028-3781-3. 
  • Борген, Педер Јохан; Улрицхсен, Јарл Хеннинг; Селанд, Торреy (2003). Неотестаментица Ет Пхилоница: Студиес ин Хоноур оф Педер Борген. БРИЛЛ. стр. 63—77. ИСБН 978-90-04-12610-7. 
  • Сцхаберг, Јане (1997). „А Феминист Еxпериенце оф Хисторицал·Јесус Сцхоларсхип”. Ур.: Wиллиам Е. Арнал; Мицхел Десјардинс. WХОСЕ ХИСТОРИЦАЛ ЈЕСУС?. Онтарио: Wилфрид Лауриер Университy Пресс. стр. 146. ИСБН 978-0-88920-295-5. »...I wантед алсо то аддресс тхе иссуе оф wхат сеемс то ме итс пресент инеффецтуалитy, итс лацк оф цонтрибутион: тхат ис, тхе игноринг, ценсоринг, дисмиссинг, силенцинг анд тривиализинг оф феминист сцхоларсхип, ас wелл ас итс аппроприатион wитхоут аттрибутион, wхицх ис а форм оф силенцинг...« 
  • БОНД, ХЕЛЕН (2011). „Тхе Qуест фор тхе Хисторицал Јесус: Ан Аппраисал”. Ур.: Делберт Буркетт. Тхе Блацкwелл Цомпанион то Јесус. Wест Суссеx, Унитед Кингдом: Блацкwелл Публисхинг Лтд. стр. 346. ИСБН 978-1-4051-9362-7. »Ит ис офтен саид то бе тоо wестерн, тоо wхите, тоо боургеоис (Георги 1992 ), анд тоо мале (асиде фром Сцх ü сслер Фиоренза, Фредриксен, анд Цорлеy 2002, верy феw wомен wрите “ Јесус боокс ” ).« 
  • Акенсон, Доналд (1998). Сурпассинг wондер: тхе инвентион оф тхе Библе анд тхе Талмудс. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 539—555. Приступљено 8. 1. 2011. »...Тхе поинт I схалл аргуе белоw ис тхат, тхе агреед евидентиарy працтицес оф тхе хисторианс оф Yесхуа, деспите тхеир бест еффортс, хаве нот беен тхосе оф соунд хисторицал працтице...« 
  • БУРКЕТТ, ДЕЛБЕРТ (2011). „Јесус ин Луке - Ацтс”. Ур.: Делберт Буркетт. Тхе Блацкwелл Цомпанион то Јесус. Блацкwелл Публисхинг Лтд. стр. 59, 60. ИСБН 978-1-4051-9362-7. »Афтер хис ресуррецтион, Јесус цоммиссионс хис дисциплес то преацх то “ алл тхе натионс, ” и.е., Гентилес (Луке 24:7), бут ин Ацтс тхе дисциплес ацт ас тхоугх тхеy хад невер хеард суцх а тхинг. Ит такес а специал висион фром Год то Петер то гет тхем то реализе тхат хе wантс тхем то преацх то Гентилес (Ацтс 10:1 – 11:18). Хоwевер, ит ис нот унтил Паул цомес алонг тхат тхе Гентиле миссион гетс инто фулл сwинг,« 
  • Кеенер, Цраиг (1999). А цомментарy он тхе Госпел оф Маттхеw. Мицхиган: Wм. Б. Еардманс Публисхинг. стр. 263. ИСБН 978-0-8028-3821-6. Приступљено 28. 1. 2011. »Тхе Гентиле миссион wас ат мост перипхерал то Јесус' еартхлy министрy....« 
  • Вермèс, Гéза (1981). Јесус тхе Јеw: а хисториан'с реадинг оф тхе Госпелс. Фортресс Пресс. стр. 12. ИСБН 978-0-8006-1443-0. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • А., Маркус Н. Боцкмуехл (2001). Тхе Цамбридге цомпанион то Јесус. Цамбридге Университy Пресс. стр. 160. ИСБН 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Меyер, Марвин; Кассер, Родолпхе; Wурст, Грегор (2008). Тхе Госпел оф Јудас. Натионал Геограпхиц Боокс. стр. 107. ИСБН 978-1-4262-0048-9. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Каспер, Wалтер (1977). Јесус тхе Цхрист. Паулист Пресс. стр. 66. ИСБН 978-0-8091-2081-9. Приступљено 28. 7. 2010. 

Спољашње везе[уреди]