Изотиоцијанат

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Општа структура изотиоцијаната

Изотиоцијанат је хемијска група –N=C=S, формирана супституцијом кисеоника у изоцијанатној групи сумпором.[1] Многи природни биљни изотиоцијнати се формирају ензимском конверзијом глукозинолата. Природини изотиоцијанати, попут алил изотиоцијаната, су такође познати као уље семфа. Вештачки изотиоцијанат, фенил изотиоцијанат, се корисити за секвенцирање аминокиселина у Едмановој деградацији.[2]

Синтеза и реакције[уреди]

Општи метод за формирање изотиоцијаната се састоји од реакције између примарног амина (е.г. анилина) и угљен дисулфида у воденом раствору амонијака. Долази до преципитације амонијум дитиокарбаматне соли, која се затим треатира олово нитратом да би се формирао изотиоцијанат.[3] Један алтернативни метод је заснован на тосил хлоридом посредованој декомпозицији дитиокарбаматних соли које се страварају у првом кораку претходног поступка.[4]

Синтеза фенил изотиоцијаната

Изотиоцијанати се такође могу формирати путем термички индукованих фрагментациних реакција 1,4,2-оксатиазола.[5] Ова синтетичка методологија је кориштена при полимерно подржаној синтези изотиоцијаната.[6]

Изотиоцијанати су слаби електрофили. Слично реакцијама угљен диоксида, нуклеофили нападају угљеник.

Реакција ацетофенон енолата са фенил изотиоцијанатом.

У овој синтези[7] ултиматни реакциони продукт је тиазолидин. Реакција је стереосективна, те се формира само Z-izomer.

Usled njihovog elektrofilnog karaktera, izotiocijanati su podložni hidrolizi.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  2. ^ Edman, P.; Högfeldt, Erik; Sillén, Lars Gunnar; Kinell, Per-Olof (1950). „Method for determination of the amino acid sequence in peptides”. Acta Chem. Scand. 4: 283—293. doi:10.3891/acta.chem.scand.04-0283. 
  3. ^ Dains FB; Brewster RQ; Olander CP (1926). „Phenyl Isothiocyanate”. Org. Synth. 6: 72. ; Coll. Vol., 1, стр. 447 
  4. ^ Wong, R; Dolman, SJ (2007). „Isothiocyanates from tosyl chloride mediated decomposition of in situ generated dithiocarbamic acid salts”. The Journal of Organic Chemistry. 72 (10): 3969—3971. PMID 17444687. doi:10.1021/jo070246n. 
  5. ^ O’Reilly, RJ; Radom, L (2009). „Ab initio investigation of the fragmentation of 5,5-diamino-substituted 1,4,2-oxathiazoles”. Organic Letters. 11 (6): 1325—1328. PMID 19245242. doi:10.1021/ol900109b. 
  6. ^ Burkett, BA; Kane-Barber, JM; O’Reilly, RJ; Shi, L (2007). „Polymer-supported thiobenzophenone : a self-indicating traceless 'catch and release' linker for the synthesis of isothiocyanates”. Tetrahedron Letters. 48 (31): 5355—5358. doi:10.1016/j.tetlet.2007.06.025. 
  7. ^ Ortega-Alfaro, M. C.; López-Cortés, J. G.; Sánchez, H. R.; Toscano, R. A.; Carrillo, G. P.; Álvarez-Toledano, C. (2005). „Improved approaches in the synthesis of new 2-(1, 3-thiazolidin-2Z-ylidene)acetophenones”. Arkivoc. 2005 (6): 356—365.