ЈАXА

С Википедије, слободне енциклопедије

Јапанска агенција за аерокосмичко истраживање
Лого Јапанске агенције за аерокосмичко истраживање
Пуно имеНационална истраживачка и развојна агенција за аерокосмичко истраживање и развој
АкронимЈАXА
ВласникМинистарство образовања, културе, спорта, науке и технологије Јапана
Оснивање1. октобра 2003.
СедиштеЧофу,
 Јапан
Примарни
космодром
Тангашима
МотоОне ЈАXА
УправаХироши Јамакава
Буџет¥211 милијарди ($2,3 милијарди)[1]
Веб-сајтwww.jaxa.jp
Први јапански вештачки сателит Охсуми, који је лансиран 1970.
Јапанске ракете H-IIA & H-IIB.
Хајабуса сонда.[2][3][4]
Свемирски центар Танегашима.

Јапанска агенција за аерокосмичко истраживање, скраћено ЈАXА (енгл. Japan Aerospace eXploration Agency; јап. 国立研究開発法人宇宙航空研究開発機構 — досл. „Национална истраживачка и развојна агенција за аерокосмичко истраживање и развој”), јапанска је државна агенција одговорна за истраживање у ваздухопловству и свемиру. Настала је 1. октобра 2003. спајањем Националне агенције за развој свемира (енгл. National Space Development Agency, НАСДА); Националне аерокосмичке лабораторије (енгл. National Aerospace Laboratory of Japan, НАЛ) и Института за свемирску и аеронаутичку науку (енгл. Institute of Space and Aeronautical Science, ИСАС).[5] Мото агенције је једна JAXA[6] а њен корпоративни слоган је Истражити да би се резумело (раније Посезање за небом, истраживање свемира).[7]

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Јапански свемирски програм

Јапан је током Другог светског рата ограничено користио ракете. Биле су то углавном ракете изведене из америчке базуке, против-ваздушне ракете, авијационе ракете, те самоубилачки клизни авион са помоћним ракетним моторима „Охка”. До мировног споразума из Сан Франциска 1952, Јапану је било забрањено да предузима истраживања у подручју авијације, те су прве студије ракета започеле тек након тога.[8]

Токијски универзитет је 1955. почео да израђује прве лагане атмосферске ракете (Пенсил, Бејби) како би могао да учествује у Међународној геофизичкој години (IGY), да би потом наставио с развојем све јачих таквих ракета (Капа, Ламбда), те 1962. основао свој свемирски (лансирни) центар "Кагошима". Међутим, развој лансирних возила унутар универзитета убрзо је постао врло контроверзан. У питању су била велика улагања и било је потребно остварити понеке ненаучне апликације и финансијске поврате од свемирских активности, док је питање примене по правилу било далеко од компетенције академског света. Због тога је од самог почетка било противљења од стране Агенције за науку и технологију (СТА) и Министарства финансија.

То је 1964. довело до оснивања Уреда за развој промоције свемира (претеча НАСДА-е), и проширења Националне аеронаутичке лабораторије (НАЛ), под надзором Агенције за науку и технологију (СТА). Са друге стране, снажна научна настојања довела су до истовременог оснивања, при Токијском универзитету, Института за свемирску и астронаутичку науку (ИСАС), који је 1981. постао релативно аутономни део Министарства образовања. Међутим, аутономији ИСАС-а постављена су јасна ограничења, будући да му је било забрањено да развија лансирна возила пречника већег од 1,4 метра.

У контексту снажног економског раста, Јапан је био врло заинтересиран да се презентира као потпуно равноправни и зрели члан ексклузивног клуба високо индустријализираних земаља, а будући да су свемирске активности посебно симболичне у том контексту је 1969. основао Националну свемирску развојну агенцију (НАСДА).[9] Та агенција је била одговорна за индустријске и технолошке примене. Истовремено је основан и НАСДА-ин свемирски (лансирни) центар Танегашима, као и њено седиште, помоћни центри и станице за праћење. Уз развој домаћег „знати како”, посебан однос са САД-ом довео је у исто време и до политичког споразума о технолошкој помоћи у развоју лансирних система.

Вештачки сателит Охсуми[уреди | уреди извор]

ИСАС-ова лансирна возила биле су тростепенске или четверостепенске ракете на чврсто гориво изграђене у Нисану, произишле из Капа и Ламбда суборбиталних (соундинг) ракета. ИСАС-ово лансирно возило „Ламбда 4С-5” лансирано је 1970. први јапански вештачки сателит (Охсуми) у Земљину орбиту, чинећи Јапан четвртом земљом у историји којој је то пошло за руком. Након тога, у службу су уведена нова лансирна возила „Му” (M) серије, усавршавана све до данас. Најновије и најснажније лансирно возило које је ИСАС икад развила је ракета „М 5”, која је 1998. лансирала Нозоми Марс сонду.

НАСДА је своје прво лансирно возило „Н-1” развила из првог степена америчке ракете Тхор (грађеног у Митсубишију, под лиценцом Маконел-Дагласа), другог степена направљеног у Јапану с једним америчким мотором (такође на текуће гориво), те трећим степеном на чврсто гориво и трима помоћним боостерима, такође базираним на америчкој технологији. У периоду од 1975. до 1982. успешно је лансирано седам сателита. Снажнија верзија „Н-2”, са протегнутим другим степеном и девет помоћних бустера, уведена је 1981. и до 1989. провела осам лансирања.

Развијајући властити други криогенички степен за ново лансирно возило „Х-1”, Јапан се почео ослобађати америчке технологије. Друга два степена преузета су (уз мање измене) с ракете Н-2, а девет је бустера производио Нисан. Од када је уведено у службу, 1986. до 1992. успешно је провело свих девет лансирања. У 1994. у службу је ушло лансирно возило „Х-2”, које је означило појаву потпуно новог јапанског лансирног возила и јапанске технолошке самодостатности. Састоји се од два криогеничка степена грађена у Митсубишију и два велика бустера на чврсто гориво произведена у Нисану. Лансирно возило „Х-2” замишљено је као основа за модуларну серију лансирних возила, с циљем постизања веће флексибилности и смањења трошкова.

Због учесталих неуспелих лансирања 2001, уведена је модификована верзија „Х-2А”, која укључује моделе са два, четири или шест бустера (202), те моделе са два или три прва степена (212 и 222). Ту је такође и верзија „Х-2А” ракете без другог степена, дизајнирана за лансирање беспилотног мини схатла „Хопе” (у развоју) без људске посаде (Х-2 Орбитинг Спаце План Е). Када буде комплетиран, програм би требао бити у стању да понесе 8 тона терета у ГТО орбиту.

Будући да је Х-2 ракета најскупљи лансирни уређај на тржишту, шансе за комерцијализацију Х-2А породице зависе од знатног смањења лансирних трошкова. Циљ НАСДА-е је да смањи те трошкове за чак 55%. Користећи један боостер Х-2 ракете као први степен, те други и трећи степен преузет са ИСАС-ове ракете „М-3С2”, НАСДА је развила лансирно возило „Ј-1”, намењено лансирању малих сателита, те га већ планира заменити са већим и јефтинијим лансирним возилом „Ј-2”, чији ће први степен користити технологију Атлас 3 ракете и руског НК-33 мотора, док ће други степен имати потпуно нови мотор погоњен течним кисеоником и течним метаном.

Национална ваздухопловна и астронаутичка лабораторија Јапана или НАЛ (енгл. National Aerospace Laboratory) основана 1955. као Национална аеронаутичка лабораторија (енгл. National Aeronautical Laboratory), своје данашње име добила је 1963, додавањем свемирског и астронаутичког одела. Од свог почетка бавила се истраживањем ваздухопловних, ракетних и других аеронаутичких транспортних система, те развојем великих тестних постројења за потребе одговарајућих организација.

Оснивање[уреди | уреди извор]

Дана 1. октобра 2003, све три до тада независне институције одговорне за свемирска питања (ISAS, NASDA, NAL) уједињене су у нову јединствену организацију, названу Јапанска аеронаутичка и свемирска истраживачка агенција или JAXA (енгл. Japan Aerospace Exploration Agency). JAXA је до данас већ лансирала неколико сателита и учествује у мисијама попут истраживања астероида и планирању мисија на Месец. За лансирање технолошких, метеоролошких, навигацијских, телекомуникацијских и сличних сателита JAXA користи NASDA-ину „H-2A” ракету, док за научне мисије (попут рендгенска астрономије) користи ISAS-ову „М-5” ракету на чврсто гориво. Осим тога, у кооперацији с иностраним партнерима, „ЈАXА” развија прву светску ракету (GX) погоњену течним природним гасом (LNG).[10]

Јапански свемирски програм је у оквиру ISAS-а највеће успехе остварио у подручју рендгенске астрономије, дугобазичне интерферометрије (VLBI), посматрању Сунца и истраживању магнетосфере (балони, суборбиталне ракете, сателити, сонде). У мају 2003. ISAS је лансирао сонду „Хајабуса”, с циљем прикупљања (2005) и повратка на Земљу узорака са једног астероида (2007). Аугуста 2004. ISAS је уз помоћ суборбиталне ракете лансирао на висину од 122 и 169 км два прототипа сунчевих једрилица. NASDA је била најактивнија у подручју телекомуникацијских и технолошко-истраживачких сателита, те у подручју проматрања планете Земље. NASDA је такође развила и Јапански експериментални модул за међународну свемирску станицу (ISS), те била одговорна за увежбавање јапанских астронаута и припреме свемирских мисија са људском посадом (STS, Sojuz, ISS).

Прва успешна свемирска мисија под JAXA-ином управом, постављање сателита у орбиту, изведена је почетком 2005. из свемирског центра Танегашима, уз помоћ Х-2А ракете, а након тога је успешно лансирано још неколико мисија у подручју рендгенске астрономије, експерименталних сателита и посматрању планете Земље (ASTRO-EII, OICETS / INDEX, ALOS, MTSAT-2). До 2008. JAXA намерава да у службу уведе своје нову „Х-2Б” ракету, да лансира дуго одгађану аутоматску мисију на Месец (Селен), да лансира неколико астрономских мисија (Астро-Ф, Солар Б), телекомуникацијских сателита (ETS VIII, LDREX 2), један од три навигацијска сателита (QZSS, подсистем ГПС-а), неколико сателита за прикупљање информација (IGS), те да лансира сателлите за мерење и надзор стакленичких гасова (GOSAT) и падавина (GPM / DPR, у сарадњи са НАСА-ом и другим земљама. Неке мисије биће допуњене додатним теретом, па ће тако „Астро-Ф” бити лансиран у друштву једне тестне сунчеве једрилице и експерименталног сателита.

Постоје планови сложених летелица у подручју рендгенске астрономије (NeXT), инфрацрвене астрономије (SPICA) и интерферометрије (VSOP-2). Такође, у плану је још једна мисија на Месец (Selene-2), затим мисија лансирања сунчеве једрилице према Јупитеру, те 2010. слање сонде на Венеру (Planet-C). У кооперацији са ЕСА-ом, негде након 2015, JAXA planira da razvije novi rendgenski teleskop (XEUS), те лансирати заједничку сонду према Меркуру (BepiColombo). У исто време, наставиће се мисије везане за Међународну свемирску станицу (ISS) и истраживања поновно употребљивих лансирних возила (попут HOPE), те разматрати будуће мисије на Месец с људском посадом.

Уз развој ракета и осталих свемирских система, JAXA такође развија и технологију за надзвучни транспорт идуће генерације, с циљем развоја авијације који би могао превозити 300 путника при двострукој брзини звука, те тако постао комерцијална замена за Конкорд. Међутим, јапанске аеронаутичке компаније, попут Мицубиши Хеви Индустриес, за сада су показале само ограничен интерес.

Планови[уреди | уреди извор]

  • Селене-2, мисија на Месец
  • Хајабуса 2, план лансирања за 2014–2015, циљано на 1999ЈУ3
  • Хајабуса Мк2/Марко Поло
  • Људски лунарни системи, концептуални систем који се проучава за будуће летове људске посаде до станице на Месецу
  • АЛОС 2, надгледање Земље
  • СПИЦА, 3,5 метра широк инфрацрвени телескоп, постављен на Л2
  • ЈАСМИНЕ, инфрацрвени телескоп за мерење свемира
  • ДИОС, мали посматрач x-зрака
  • ССПС (енгл. Space Solar Power System), u svemiru bazirani, sistem napajanja solarnom energijom, planiran za 2020, sa namerom punog energetskog sistema 2030.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Transition of Number of Staff and Budget”. JAXA. Приступљено 17. 7. 2019. 
  2. ^ Fujiwara, A.; et al. (2006). „Hayabusa at Asteroid Itokawa (Special Issue)”. Science. 312 (5778): 1327—1353. PMID 16741105. doi:10.1126/science.312.5778.1327 Слободан приступ. 
  3. ^ Hiroi, T., Abe., M., Kitazato, K., Abe, S., Clark, B.E., Sasaki, S., Ishiguro, M., and Barnouin-Jha, O.S. (2006). „Developing space weathering on the asteroid 25143 Itokawa”. Nature. 443 (7107): 56—58. Bibcode:2006Natur.443...56H. PMID 16957724. S2CID 4353389. doi:10.1038/nature05073. 
  4. ^ Normile, D. (30. 4. 2010). „Spunky Hayabusa Heads Home With Possible Payload”. Science. 328 (5978): 565. Bibcode:2010Sci...328..565N. PMID 20430991. doi:10.1126/science.328.5978.565. 
  5. ^ McCurry, Justin (15. 9. 2007). „Japan launches biggest moon mission since Apollo landings”. guardian.co.uk/science. London. Приступљено 16. 9. 2007. 
  6. ^ „JAXA - Keiji Tachikawa - JAXA in 2006 -”. Архивирано из оригинала 17. 05. 2011. г. Приступљено 12. 6. 2015. 
  7. ^ „JAXA - New JAXA Philosophy and Corporate Slogan”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 12. 6. 2015. 
  8. ^ Pol Negri (2011). „Povijest rakete” (PDF). www.csa.hr (на језику: хрватски). Архивирано из оригинала 24. 03. 2012. г. Приступљено 20. 02. 2021. 
  9. ^ Kamiya, Setsuko, "Japan a low-key player in space race Архивирано 3 август 2009 на сајту Wayback Machine", Јапан Тимес, 30 Јуне 2009, п. 3.
  10. ^ „Лаw Цонцернинг Јапан Аероспаце Еxплоратион Агенцy” (ПДФ) (на језику: енглески). ЈАXА. 2010. Приступљено 26. 9. 2018. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

ЈАXА на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=JAXA&oldid=27549699”