Калничко-билогорски Срби

Калничко-билогорски Срби или вретанијски Срби, настањују простор северозападне Хрватске од реке Илове на истоку, до горе Калника на западу, Подравине на северу и Мославине на југу. Живе у двадесетак мањих насеља, која су подељена у неколико хрватских жупанија: Копривничко-крижевачкој, Бјеловарско-билогорској, Вараждинској и Загребачкој.

Етнолошке, антрополошке и језичке карактеристике[уреди | уреди извор]

Калничко-билогорски Срби припадају, уз жумберачке и гомирске Србе, најзападнијој грани српског народа. Потомци су Срба из разних области Балканског полуострва — од Македоније и Старе Србије, преко Косова и Рашке, Црне Горе, Босне и Херцеговине, данашње Војводине, Славоније (међу њима има и стопољеног староседелачког становништва које се помиње у историографији под именом „Словинаца” или „Словенаца”) и Далмације.

Већином припадају динарском антрополошком типу.

Говоре источнохерцеговачким штокавским дијалектом с мањим обележјима хрватског кајкавског наречја (глоговничко-билогорски, подравски).

Карактеристична презимена и порекло[уреди | уреди извор]

Према истраживањима чувеног српског теолога, филозофа и правника, др Радослава M. Грујића калничко-билогорски Срби потичу из разних српских крајева. Тако су:^[1]

пореклом из уже Србије: Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи — од Темнића. Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богојевићи — од Ибра. Селаковићи/Салаковићи, Штрбци, Чавићи — од Старога Влаха. Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини — од Пољанице. Наведено потврђују старе рукописне и штампане књиге из манастира Светог Јоакима Осоговског (Сарандапора), села Петнице ниже Чачка писаних 1488. године, те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, које су се, по навођењу Др Радослава M. Грујића, налазиле у манастиру Лепавини и „другим црквама ове области”.
пореклом из Старе Србије: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи…
пореклом са Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи…
пореклом с Косова и Метохије: Корше, Горановићи, Рајнићи, Недићи…
пореклом из Македоније: Смољанци и Смољановићи, Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи, Пандовићи, Шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи…
пореклом из Херцеговине: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге — од Билећких Рудина. Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи — од Шуме, Површа, Зубаца, као и Божовићи, Вујичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вујановићи, Саболовићи, Стојнићи, Вукмирићи, Домазети и други који славе Св. Саву. Др Радослав M. Грујић написао је да је приликом свог давнашњег истраживања у билогорско-калничком крају, пронашао три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.
пореклом из Црне Горе: Бајчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, — од Бањана. Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци — од Дробњака. Басташићи, Девићи, Мургаши — од Васојевића. Коруге, Пурићи и др.- од Колашина. Брдари, Проје, Кљајићи и др.- од Бјелопавлића. Хераци, Хераковићи и др. — од Његуша. Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи — од Роваца.
пореклом из Боке Которске и Далмације: Бани, Кобасице, Олује, Карари, Јагодићи, Даниловићи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и други који славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утјешеновићи, који славе Св. Срђа. Др Радослав M. Грујић наводи да је у калничко-билогорском крају због тога наишао „поред рукописних књига (из Слатине од Бјелопавлића једна) и седам комада скадарског, а једну цетињског издања богослужбених књига”.
пореклом из Албаније: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи…
пореклом из Босне: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаја, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славујевићи од Сарајева, као и Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змијанци, Усорци, Прусци, Купрешани…
пореклом из Срема и Смедерева: Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандари, Тандарићи, и др. Они су основали село Срем (општина Соколовац) близу манастира Лепавине.

Историја и култура калничко-билогорских Срба[уреди | уреди извор]

Досељавање (15—18. век)[уреди | уреди извор]

У област данашње северозападне Хрватске, калничко-билогорски Срби долазили су током сеоба из различитих праваца — преко Срема и Славоније, Угарске, Далмације, Крањске, Штајерске и Ердеља. Веће сеобе тих Срба историчари деле у четири раздобља:

Прве сеобе десиле су се у првој половини 15. века из средњовековне Србије (Деспотовине и Херцеговине), када се српски народ сместио углавном око загребачких и калничких гора.

Поједини историчари, на основу доступних података из 12. века, сматрају да је било српских породица у тим крајевима и у време када је у Угарској и Хрватској владала краљица Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné), кћерка рашког жупана Уроша I Вукановића и супруга угарског краља Беле II Слепог. Њен брат Белош Вукановић био је тада угарски надор и дуго времена славонски бан, те је сасвим извесно да су у поједине своје градове довели и српску војничку посаду (што је било уобичајено у то време, превасходно због личне безбедности придошлог племства). Поједини историчари приметили су у записима из тадашњег времена појаву презимена карактеристичних у српском народу, попут: Релић, Раденковић, Радославић, Станичић, Станиловић, Правдић, Грдак, Јагнић/Јањић, итд.

Често су војници, посебно војводе, на нову дужност одлазили са својим породицама, као што су то доцније учинили краљ Владислав и бан Улрих гроф Цељски. Потоњи је био зет српског деспота Ђурђа Бранковића — Смедеревца. Пролећа 1434. године, српски деспот Ђурађ је своју кћерку Кантакузину Катарину Бранковић удао за поменутог хрватско-славонског бана Улриха грофа Цељског. Тада је заједно с њом и нешто доцније, дошла у горњу Славонију и знатна српска војничка посада, која је смештена у Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и у Копривницу. Катаринин кастелан у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине, племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић са својим војницима из Србије. Те војничке посаде остале су и после Улрихова убиства (1456. г.) и одласка Катарине Бранковић у Стару Србију, а највећи број их је временом примио католичку веру.

Између 1467. и 1470. године у калничко-билогорски крај пристижу српске породице из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине, Стефана Вукчића Косаче. Владислав Херцеговић је као утврде за своју посаду добио Велики и Мали Калник код Крижеваца.

Презимена која се у то време јављају у околини Калника, Крижеваца и Копривнице указују на српско порекло: Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи, Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Сербљиновићи, Симићи, итд.

У једном писму угарског краља Матије Корвина од 12. јануара 1483. помиње се да је краљ успео у протекле четири године да у јужну Угарску и Славонију „пресели око 200,000 Срба из Турске”.^[2] Та велика сеоба свакако се одразила и на пораст броја Срба у билогорско-калничком крају.

Друге сеобе, као последица дубљих турских продора на Балкан, биле су током 16. века из северних крајева данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Старе Србије, већином преко Крањске и Штајерске, Угарске и Славоније.

Нова насеља никнула су на готово опустелом земљишту, одакле су домицилни „Словинци” побегли, због турских пљачки и злостављања, пре више десетина година.

1543. године долазе у ове крајеве из Доње Славоније и Угарске још неке војводе са својим оружаницима и народом, као што су: Марко Томашевић, Петар Беседић-Прибег, Иван Маргетић-Расцианус и стриц му Плавша Маргетић, који је основао данашње село Плавшинци код Копривнице.

1555. године пристигло је 200 ускока из Жумберка, док су из Доње Славоније дошли тројица браће са 40 душа — војводе Алекса, Дојчин и Вукмир. Идуће године дошао је и војвода Ратко Прибег за 43 пешака и настанио се код села Тополовца крај Крижеваца. Негде у исто време, у овај крај су „ускочили” и Срби Морлаци, који су населили село Глоговницу под Калником.

Јачању тих сеоба допринела је „Бручка либела” из 1578. г. којом је одређено да се плаћеничка војска знатно повећа у Славонској крајини. Између 1583. и 1586. године из средње Далмације стигло је у овај крај 800 породица под вођством војводе Петра Хасановића, који се својим јунаштвом истакао у борбама против Турака код Иванић-Клоштра 1586. године.

Исте године изведене су и прве знатније сеобе под командом Михајла барона Секеља и капетана Ханса Вилхелма Глобицера, који су са својим четама продрли у Малу Влашку (Доња Славонија) и довели српског кнеза Ивана Пејашиновића са мноштвом народа. Идуће године, уз нагодбу са аустријским војним властима, кнез Иван Пејашиновић је успео да се пробије до Сирча и поведе са собом 13 задружних породица са једним свештеником, те их сместио у околину Копривнице и Крижеваца. Уз њега се помињу у истој сеоби и војводе Милак Грахољан, Милосав Каталенић и харамбаша Војин.

Потомци ових досељеника већином су очували православље, током великих борби које су водили са Загребачком надбискупијом против наметања унијатске вере. Међутим, велики део народа је током тих превирања ипак прешао у католицизам и стопио се са домицилним „Словинцима”, који су након померања хрватске границе ка Горњој Славонији и васпостављања заједничког хрватско-славонског сабора (1558), те унификације Хрватске и Славоније под заједничку краљевину — постепено прихватили хрватско народно име.

Посебно значајан догађај за придошле Србе збио се око 1550. године, када је подигнут православни манастир Лепавина, који је и данас духовни центар православних калничко-билогорских Срба.

Треће сеобе извршене су углавном од краја 16. до пред крај 17. века (1597—1683) преко Славоније и Хрватске.

Током тих сеоба насељена је и централна област на којој живе данашњи калничко-билогорски Срби (од Ровишта до Северина). У то време, први пута се код српског становништва (превасходно свештенства) као назив за овај крај употребљава име „Вретанија”. Њу ће руски владари у својим списима тога времена називати „српском земљом”.^[3]

У то време започеле су још обимније сеобе Срба у калничко-билогорске пределе, које су извели пуковник (и барон) Ханс Сигисмунд Херберштајн и његови капетани Гргур Лајбахер, Албан Грасвајн и Гашпар Глајспах, како би повећали број Срба на Славонској крајини.

Јуна 1597. г, по жељи харамбаше Милије, крижевачки капетан Гргур Лајбахер упао је у Малу Влашку и попалио села Цепидлаке, Дрежник и Кусоње, те извео Милију са 117 Срба и 1,000 грла стоке, те их населио по селима: Црквена, Св. Иван Жабно, Глоговница, Тополовац, Градец, Дубрава и Св. Петар Чврстец. Исте године пребегао је из турског дела Славоније (манастир Ораховица) и познати ”сербо-славонски” епископ Василије, те наставио са службом у манастиру Марча.

Септембра 1599. барон Херберштајн је успео да продре са 500 војника до Подравске Слатине, као и до Пожеге, коју је запалио и вратио се са 1,100 Срба и 4,000 грла стоке. Тај народ је претходно живео око Пакраца у 17 села: Богићевци, Медари, Драгалићи, Кукавице, Смртић, Боровац, Цаге, Бенковац, Бијела Стијена, Рогоље, Бршљаница, Дреновци, Пустосело, Раковчани, Расочка и Џаферагинци. Срби су при одласку запалили ова села.

Копривнички капетан Албан Грасвајн упао је 27. јануара 1600. у турски део Подравине, где је опустошио околину Вировитице и Брезовице.

Маја 1600. г. провалио је иванићки капетан Гашпар Глајспах у 8 села источно од Пакраца (Кричике, Цикоте, Пргомеље, Шуметлица, Граховљани, Бобаре, Кусоње и Дереза), одакле је у Иванић довео 828 Срба, од којих се 238 населило око Ровишћа, где су подигли ново село — Пргомеље.

Следећих година и деценија, сеобе Срба су непрестано трајале у мањим обимима, све до 1642. године када је у калничко-билогорски крај прешло много народа из Доњег Поуња и Унца, с великим бројем калуђера из манастира Рмња и Моштанице, те митрополитом босанско-личким Гаврилом Предојевићем.

Четврте сеобе догађале су се крајем 17. и почетком 18. века (1683—1718), такође из разних српских крајева, преко Славоније и Хрватске.

Највећа померања у том раздобљу догодила су се 1688. године, након поновног освајања Ужица од стране Турака, када је из ужичког краја и Поморавља у Славонију пребегло 6,000 Срба. Идуће године, дошло их је из крајева око Сарајева и Тузле још 1,500. Неки од њих доселили населили су углавном источни крај Вретаније, од Северина до реке Илове и Мославине. Тада је коначно закључено насељавање ове области Србима.

Борбе калничко-билогорских Срба крајишника под заставом Хабзбурговаца[уреди | уреди извор]

15. и 16. век[уреди | уреди извор]

Када су 1463. године Турци заузели Босну, Хрватска и словеначке земље постале су лак плен њихових смелих продора. Хрватска је требало да постане „предзиђе хришћанства” у односу на Западну Европу, али се убрзо показало да је она преслаба да самостално одговори том задатку. Већ 1469. године Османлије су провалиле преко Уне дубоко у Хрватску и преко Саве у Славонију, док је један део Турака заузео и делове Далмације. 1471. г. Турци су у својим пљачкашким походима стигли до Љубљане. Лака и брза турска коњица пустошила је земље кроз које је пролазила, становништво протеривала или одводила у робље, спаљивала села и градове, разарала феуде и тврђаве. Најтежи пораз против Турака Хрвати су претрпели 1493. године на Крбавском пољу у данашњој Лици (Крбавска битка), где је хрватско-угарска војска до ногу потучена, изгубивши 15,000 људи. Територије Хрватске и Славоније толико су се смањиле да су после Мохачке и Горјанске битке Турци допрли надомак Копривнице, Крижеваца и Загреба, а на југу до Сплита, Задра и Сења. Племство се повлачило у утврђене градове, док је народ бежао ка горњој Славонији, Мађарској, Словачкој, Чешкој и Бургенланду. У таквој ситуацији, када су Хрватска и Славонија биле на издисају, спас је ипак стигао — хабзбуршки владари и пребегли Срби. 1527. године Хабзбурзи су преузели власт над „остацима остатака” и обавезали се да ће бранити те земље. Но, Хрватска је на име ратног пореза могла да скупи једва 1,500 форинти, од потребних 200,000 за одржавање војске. Тврђаве су лако падале, јер војне посаде нису имале подршку становништва, које се разбежало. Око њих је настала пустош, а између царске и преостале хрватске племићке војске с једне стране, те Турака с друге, ширио се појас опустеле „ничије земље”. Срби који су још увек пружали отпор где су могли, у збеговима су кренули ка Хрватској и Славонији, тако да су поједини српски племићи прелазили на аустријску страну, посебно након погибије последњег српског деспота Павла Бакића, који се са својом коњицом прославио при одбрани Беча 1529. године.

Пребегли српски народ предводе од тада његове народне старешине (кнезови, војводе, сердари, барјактари, православно свештенство), и све чешће се стављају под заштиту и службу аустријских царских команданата. Зачиње се на тај начин будућа Војна крајина из два царска генералата — Вараждинског и Карловачког. Хрватско племство задржало је само одбрану на реци Купи са својом малом бандеријалном и банском војском. Срби-крајишници постају најзначајнији фактор одбране у смислу живе силе, док су финансијску снагу представљали доњоаустријски сталежи.

Ханс Унганд, којему је 1540. године била поверена организација на успостављању одбране, као врховни заповедник краљевских чета на Угарској и Хрватско-славонској крајини, написао је штајерској властели да није могуће спровести одбрану са домаћих хрватским и словинским кметовима, те да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима „…па би требало да неко и њих брани (…) Они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове.”^[4] Потом је предложио да се хитно набаве плаћеничке чете Немаца и посебно Срба, који врло успешно сузбијају провале Турака у Сењском приморју, Жумберку и Крањској. У очима Европе, „предзиђе (антемурале) хришћанства” под утицајем папе и даље је остало хрватско-католичко, иако су главну и пресудну компоненту одбране чинили православни Срби. Тако је остало вековима, јер је Хрватска као земља поистовећивана са хрватским народом, тако да су Срби и њихова историјска улога у одбрани Европе од Турака, често потпуно игнорисани.

17. и 18. век[уреди | уреди извор]

Током наредних деценија, калничко-билогорски Срби учествовали су и као крајишка војска и као војни плаћеници у свим ратовима које је водила Аустрија на тлу Европе, од којих је највећи и најкрвавији био Тридесетогодишњи рат (1618—1648).

1683. године, 12. септембра, потучена је турска војска под Бечом. Био је то последњи покушај Османлија да продру у дубину Централне и Западне Европе. Пресудну улогу одиграо је пољски краљ Јан III Собјески, и то када је Беч био пред падом, напуштен од цара Леополда I и 60,000 грађана. Од тада је турска сила почела нагло да опада и њена премоћ у Европи неповратно је изгубљена. У Славонији је букнуо устанак Срба обе вере (Шокци су у то време сматрани и пописивани као Рашани-католици, тако да је још у 16. веку на неколико европских мапа Доња Славонија (славонске области источно од реке Илове) бележена као „Расција”.

Вараждински генерал Јаков Лесли, по наређењу цара, отпочео је ослобођење остатка Славоније. Ослобођени су градови Вировитица и Слатина са око 200 села, али се привремено стало јер је морао да буде ослобођен Будим. Након турске пропасти у Будиму 1686. г. почела је да пада читава Славонија. Срби из Доње Славоније, који су до тада били турска раја, одушевљено су се под посебном командом придружили царској војсци и рат се продужио. Турци су гоњени све до Косова, што је дало подстрек и Србима у Србији да се придруже царској војсци. У томе је свесрдну улогу одиграо патријарх српски Арсеније III, који је напустио помирљиву политику, позвавши тамошње Србе на устанак. Аустријска војска доспела је чак до Скопља, али је смрт чувеног генерала Пиколоминија, као и бахато понашање аустријских војника (вршили су пљачке и над хришћанима), довела до огорчења код домаћих устаника. Насилно разоружавање Срба и Арбанаса и паљење њихових села појачало је нетрпељивост још више и војска је почела да се осипа. Турци су искористили такво стање, прегруписали се и кренули да изгоне аустријску војску из Македоније и Србије. Са војском морао је да се повлачи због турске освете и силан народ на челу са патријархом Чарнојевићем. Србија је потпуно спаљена у турској освети, посебно српске светиње — цркве и манастири, а преостали људи су убијани и мучени. Завладала је велика глад и беда. Патријарх Арсеније Чарнојевић је пред Београдом одржао велики народни збор, на којем је затражио и добио од Аустрије допуштење за прелазак и насељавање избеглих Срба у Срему и Јужној Угарској, као и привилегије, које су постале основ народних права у новој држави. У историографији је тај догађај познат као „велике сеобе Срба”, када је 1690. године из доњих српских крајева избегло 60-70,000 душа са својим патријархом. Борбе су настављене, а мир с Турцима склопљен је 26. јануара 1699. у Сремским Карловцима.

Након што је граница према Турцима померена, нестала је важност Вараждинског генералата у даљим окршајима с Турцима, размишљало се у Бечу о његовом укидању. Но, због Ракоцијевог устанка у Мађарској и непрестаних буна калничко-билогорских Срба против укидања њихових привилегија, та одлука је одгођена. Цар Леополд се 1704. године обратио Вараждинском генералату са захтевом да на бојиште против Ракоција упути 2,500 до 3,000 пешака и коњаника. Тако су у од свих крајишника, калничко-билогорски били највише ангажовани у борбама против Ракоцијевих „куруца”, почев од чишћења Међимурја, до битке код Тренчина. Првих година су доњоаустријски сталежи уредно плаћали крајишнике (исплаћујући њихово „лено” у новцу и платну), али је касније лено све више каснило, што је опет изазивало буне међу Србима, како у Вараждинском, тако и у Карловачком генералату. Калничко-билогорски Срби ће у време владавине цара Карла VI поново ратовати против Турске (1737—1739). У токо тог ратовања борили су се против босанских муслимана око Вакуф, Острошца, Бихаћа и Бања Луке, истовремено се и бранећи од њихових продора.

Након што је и тај рат окончан, доласком царице Марије Терезије на аустријски престо, Срби Вараждинског генералата учествоваће у рату Аустрије против Пруске (тзв. „Рат за аустријско наслеђе”) и њених савезника (1740—1748). Сваког пролећа, на хиљаде Срба из оба генералата одлазило је на ратишта у Чешку, Баварску, Шлезију, на Рајну и Италију.

Завршетком аустријско-пруског рата, бечки двор је почео да спроводи реформу војске, од чега није био поштеђен ни Вараждински генералат. Српски официри су тада махом били рашчињени или деградирани у знатно нижа звања, народне („влашке”) самоуправе су окрњене или сасвим погажене. Војна обавеза је постала још тежа, јер су све породице уместо једног, морале дају два или три војника, да их издржавају и набављају скупе униформе, тзв. „мундуре”. Од тада (1754. г.) се на готово сва командна места постављају углавном Немци, уместо старих крајина дошле су нове регименте, уместо сеоских општина — војне компаније, а уместо слободних крајишких баштина — царско војно лено. Све је то утицало на честе буне крајишника, које су силом гушене. Мир између Аустрије и Пруске није дуго потрајао, тако да је ускоро избио и Седмогодишњи рат (1756—1763) у којем су у великом броју опет учествовали калничко-билогорски Срби, као и сви остали граничари Срби и Хрвати из читаве Војне крајине. Пошто су у том рату крајишници поново играли кључну улогу, одгођено је њихово развојачење за читав један век. Штавише, дошло је и до проширења Војне крајине, чиме је и положај Срба у Хабзбуршком царству поново поправљен. Први српски генерал аустријске војске постао је Михајло Микашиновић, који се свестрано залагао за Српство у Хрватској.

Од 1778—1779. године билогорско-калнички Срби су се борили и у Рату за баварско наслеђе у Баварској и Чешкој.

Почеци савременог школства[уреди | уреди извор]

Почеци савременог школства код калничко-билогорских Срба сежу у 18. век. Изнурени ратовима, осиромашени, крајишници нису имали могућности да пре 18. века отварају класичне школе и издржавају учитеље. До тада се ћириличка писменост ограничавала на неколико манастира у оба генералата — Марчу, Лепавину, Гомирје и Комоговину. Прву школу Срби су отворили 1729. године у Костајници, док је у Вараждинском генералату школство започело с неколико мањих школа 1740-тих и 1750-тих, које се нису дуго одржале, јер су српске школе биле дозвољене само у чисто српским местима, а у мешанима — само католичке. Стога су српска деца Калника и Билогоре у 18. веку, милом или силом, похађала католичке школе. Забележено је да је године 1774. немачке школе Вараждинског генералата похађало 62 српске деце.^[5]

Српска школа у Бјеловару основана је почетком 1778. године, залагањима вретанијских трговаца и пакрачког епископа.