Комунална бука

Из Википедије, слободне енциклопедије

Комунална бука - тотални (укупни) ниво буке[1], који представља укупни ниво нежељеног звука у датој ситуацији и у датом тренутку, и који се по правилу састоји од звука из више блиских и далеких извора. Већ сама оваква дефиниција претпоставља да укупни ниво може да се разликује од ситуације до ситуације и од тренутка до тренутка, па се поставља питање и остаје да се другим прописом (стандардом) разреши како дефинисати репрезентативне услове у дефиницији описане са „у датој ситуацији и у датом тренутку“. Оцена на глобалном нивоу треба да обухвати све различитости, а мерењима да се обезбеде поновљиви и упоредиви резултати како у појединачним случајевима тако и на глобалном нивоу. Значајно је прописати методологију мерења којом би се са једне стране ефикасно добили квалитетни резултати, а са друге стране обезбедио ефикасан поступак.

Када се ради о буци у урбаној средини онда је за укупни ниво буке одомаћен термин (укупни) ниво комуналне буке, настао као не много срећан превод енглеског термина цоммунитy ноисе левел. Овакав домаћи термин семантички би више приличио буци коју стварају комуналне службе, али би га са друге стране требало тумачити као буку комуне – заједнице, коју она ствара својим (најчешће уобичајеним) активностима. У том смислу под овим термином се подразумева бука у урбаној средини која потиче од заједничког живљења и активности уопште. Комунална бука може да буде како унутрашња тако и спољашња. Такође, она може да настаје како од спољашњих и тако од унутрашњих извора. Комуналана бука постоји у унутрашњем и спољашњем простору. Истини за вољу већи значај треба придати буци у унутрашњем простору што ће вероватно изазвати (неоправдано) противљење једног броја поборника заштите животне средине. Бука је као феномен у том смислу различита од свих других елемената заштите животне средине, а велика штета струци (заштити од буке) нанета је поступцима којима је заштита од буке решавана по принципу аналогије са другим областима заштите.

Комунална бука је изразито променљива величина, а у градским срединама врло често потиче од саобраћаја као доминантног извора, али не само од њега већ и од већих или мањих локалних извора који, истини за вољу, често, могу да се означе и као специфични извори. Бука специфичног извора, по правилу, треба да буде обухваћена мерењем комуналне буке и представља њен саставни део. У првом реду овде се мисли на веће индустријске погоне, радње, занатске и услужне делатности и угоститељства, као и кућне системе и уређаје. Само у једном броју случајева бука специфочног извора представља сметњу и мора да буде искључена из резултата који се односи на комуналну буку. Одређивање буке специфичног извора је у том контексту нешто једноставнији поступак него што је то случај са одређивањем укупног нивоа комуналне буке. Са друге стране, један број специфичних извора треба и мора да буде узет у обзир код одређивања комуналне буке.

Постоји друга група специфичних извора који треба да буду елиминисани [2] [3] и који треба да се у поступку мерења и оцене буке третирају као сметња, па их треба искључити при одређивању нивоа комуналне буке. Као пример би могао да се наведе климатизер поред мерног места или птица која се оглашава, па разговор пролазника или лавеж паса у непосредној близини мерног места и сл. Утицај оваквих извора може да, због близине мерном месту, представља знатну сметњу чак иако је његова акустичка снага зрачења мала и чак безначајна са аспекта комуналне буке за дату локацију, ситуацију и временски тренутак.

Сл.1. Карактеристичан запис Леq у улици са великим саобраћајем.


Комунална бука може да се мери и опише преко различитих индикатора, а као индикатори за ову буку углавном се користе еквивалентни ниво Леq или неки од процентних нивоа ЛН. Када је у питању локација где преовлађује бука саобраћаја уобичајено је да се као референтно време користи тр = 15 мин, а правило каже да је неопходно правити барем један 15-томинутни запис у сваком сату [4]. Свако квалитетно мерење, пак, садржаће континуалне 15-томинутне записе еквивалентног нивоа (по 4 записа у сваком сату) и по потреби пратеће процентне нивое. Нажалост, супротно стандарду [4] и Правилнику [5], још увек један број овлашћених кућа редовна мерења комуналне буке по градовима у Србији обавља по принципу „3+2“, иако се ради о укупним нивоима који су врло променљиви. Ово је последица поступка од давне 1974.г. када је у Београду успостављена методологија мерења која је као таква била пионирски корак, али је касније унапређењем опреме и важећих прописа измењена, а да један број извршиоца мерења није то уочио.

Сл.2. Карактеристичан запис Леq, L5 и Л95 у улици са великим саобраћајем.


Овако одабрано референтно време за дати мерни интервал ти = 15 мин, представља добар компромис за већи број ситуација и локација. Запис начињен са тр = 15 мин је задржао карактеристике променљивог звучног поља, а опет је у довољној мери визуелно читљив и уопште информативан. Неадекватним усредњавањем по правилу губе се битне карактеристике појаве. Чак и у случајевима са великим саобраћајем видљиве су мање варијације нивоа, али се и уочава типичан дневни ток за случај саобраћајне буке.

На Сл. 1. приказан је временски ток за еквивалентни ниво, а на Сл. 2. за еквивалентни ниво и Л5 и Л95. Запис је добијен у врло бучној централној градској улици по стандардној процедури. Обрада је урађена програмом СЛЦ, вер 4.1 (2008).

Индикатори буке[уреди]

Индикатори буке су дескриптори преко којих треба изразити граничне вредности буке. Прописом или стандардом прописује се индикатор који се одређује мерењем, прорачуном или проценом. Индикатори који се користе као гранична или измерена вредност морају да буду усаглашени.

Индикатор буке може да буде свака физичка величина која на неки начин говори о јачини звука. У првом реду то би могле да буду величине као напр: еквивалентни ниво Леq, процентни нивои ЛН за различите вредности индекса Н, Лмаx, Lмин, LПмаx, LФмаx, LСмаx, LАЕ као и многе друге сличне величине. Све наведене величине могле би да се користе са сваком од пондеризација: А, Ц или ЛИН. Као индикатор буке свакако би могле да буду и величине Лдаy, Lнигхт, Lевенинг, Lден.

У стручној литератури не постоји подела индикатора на основне и додатне, примарне и секундарне, нити нека слична подела која би разврставала индикаторе по значају, па је преамбицизно да се неким законским актом неки индикатори проглашавају основним, а неки додатним.

Мерењем буке могуће је евидентирати сваки од горе наведених индикатора као и многе друге. Вредност добијена мерењем зове се измерена вредност нивоа буке ЛM. Постоје правила по којима је измерену вредност могуће кориговати и у том смислу дефинишу се корекциони чланови, могу да буду и негативни. Уобичајено је да се корекције раде простим сабирањем. Дакле,

,


где је
LМ – измерена вредност нивоа буке,
LР – меродавна вредност нивоа буке,
К – корекциони члан.
Индекс Р долази од енглеског ратед.

Државни орган граничне вредности допуштене буке изражава преко индикатора. Имајући у виду различите типове буке могуће је и потребно прописати различите индикаторе.

Референце[уреди]

  1. СРПС ИСО 1996-1:2008, Опис мерења буке животне средине, Основне величине и поступци оцењивања.
  2. Подлоге за прописе о комуналној буци – I део, мр Борислав Б. Будисављевић, дипл.инж., са сарадницима, ТЕЛФОР 2010.
  3. Подлоге за прописе о комуналној буци – II део, мр Борислав Б. Будисављевић, дипл.инж., са сарадницима, ТЕЛФОР 2010.
  4. 4,0 4,1 СРПС У.Ј6.205:2007, Акустичко зонирање простора.
  5. Правилник о дозвољеном нивоу буке у животној средини, Службени гласник РС, бр. 54/92.

Спољашње везе[уреди]