Јахање

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Konjištvo)

Млади јахач на коњском шоу у Аустралији
Луситано јахачи Португалске школе коњичке уметности, једне од „Велике четири” најпрестижније јахачке академије на свету, поред Кадре ноир, Шпанске јахачке школе, и Краљевске андалузијске школе.[1].
Такмичење у вожњи запрега у Рену, 1914

Јахање обухвата различите јахачке дисциплине, вожњу запрега, као и извођење акробација на коњима. Овај опис обухвата коришћење коња за рад, транспорт, рекреативне, уметничке и културне активности, и такмичарски спорт.

Историја употребе коња[уреди | уреди извор]

Праисторијска пећинска слика с приказаним коњем и коњаником
Тренинг коња у ергели "Љубичево"
Главни чланци: Доместикација коња и Коњи у рату

Иако постоје полемике око тачног датума када су коњи били припитомљени и када су први пут јахани, најбоља процена је да су коњи први пут јахани приближно 3500. године пне. Индиректни докази говоре да су коњи јахани дуго пре него што су кориштени за вучу. Постоје докази да су око 3.000 година пне, у близини река Дњепар и Дон, људи користили узда на коњима, јер пастув који је тамо сахрањен показује истрошеност зуба конзистентну са коришћењем узда.[2] Међутим, највише недвосмислених раних археолошких доказа о копитарима који су стављени у радну употребу има о вучним коњима. Сахрањене кочије од око 2500. године пне представљају најнепосредније чврсте доказе о коњима кориштеним као радне животиње. У давним временима употреба ратних кочија је била праћена коришћењем ратних коња као лаке и тешке коњице. Коњ је играо важну улогу у људској историји широм света, како у ратним дејствима, тако и у мирнодопским потребама као што су транспорт, трговина и пољопривреда. Коњи су живели у Северној Америци, али су изумрли на крају леденог доба. Коње су европски истраживачи вратили у Северну Америку, почевши с другим путовањем Колумба 1493. године.[3] Јахање је уведено на Летње олимпијске игре 1900. године као олимпијски спорт са дисциплином прескакања.

Здравствени проблеми[уреди | уреди извор]

Руковање, јахање и вожња коња имају својствене ризике. Коњи су велике пленске животиње са добро развијеним инстинктом бежања или борбе, које се могу брзо и неочекивано кретати. Када је на коњу глава јахача може бити удаљена 4 м (13 фт) од земље, а коњ може путовати брзином до 65 км/х (40 мпх).[4] Уочене повреде крећу се од врло малих повреда до смртних случајева.

Једна студија у Немачкој утврдила је да је релативни ризик од повреда од јахања коња, у поређењу с вожњом бицикла, 9 пута већи за адолесценте и 5,6 пута већи за млађу децу, али да је јахање коња мање ризично од јахања мопедом.[5] У држави Викторији у Аустралији претрагом државних записа утврђено је да су коњички спортови имали трећу највећу учесталост озбиљних повреда, након мото спорта и натицања моторним бродовима.[6] У Грчкој је анализом националног регистра процењено да је учесталост коњаничких озледа 21 на 100.000 људи годишње за пољопривреду и коњичке спортове заједно, а да је 160 пута већа за особље коњичких трка. У другим налазима је наведено да кациге вероватно спречавају трауматичне повреде мозга.[7]

У Сједињеним Државама сваке године око 30 милиона људи јаше коње, што резултира у 50.000 посета хитне службе (1 посета на 600 јахача годишње).[8] Истраживање на 679 коњаника у Орегону, Вашингтону и Ајдаху проценило је да ће током своје коњичке каријере сваки пети коњаник бити озбиљно повређен, што ће резултирати хоспитализацијом, операцијом или дуготрајном онеспособљеношћу.[9] Међу испитаницима из анкете, јахачи почетници су имали троструку учесталост повреда у односу на интермедијарне јахаче, пет пута већу у односу на искусне коњанике и готово осам пута већу у односу на професионалце. За постизање значајног пада ризика од повреда потребно је око 100 сати искуства. Аутори анкете закључују да би се напори на спречавању коњичких озледа требали усредсредити на почетничке коњанике.

Механизми повреда[уреди | уреди извор]

Најчешћа озледа је пад са коња, након чега следе повреде услед ритања, нагазивања и уједања. Око 3 од 4 повреде су услед пада, широко дефинисаног.[10][11] Широка дефиниција пада често укључује згњечавање и бацање са коња, али и када одвојено рачунају, сваки од ових механизама може бити чешћи од ритања.[12][13]

Типови и озбиљност повреда[уреди | уреди извор]

У Канади, једно десетогодишње истраживање пацијената у траума-центрима повређеним током јахања установило је да иако је 48% њих задобило повреде главе, само 9% тих јахача је носило шлемове у тренутку несреће. Остале повреде обухватале су грудни кош (54%), трбух (22%) и екстремитете (17%).[14] Једна Немачка студија известила је да су повреде код јахања коња ретке у поређењу с другим спортовима, али када се појаве оне су тешке. Специфично, они су открили да су 40% повреда код јахања ломови, а само 15% ишчашења. Поред тога, студија је приметила да у Немачкој четвртину свих смртних случајева везаних за спорт узрокује јахање коња.[15] Већина повреда повезаних са коњима резултат је пада са коња, што је узрок 60–80% свих таквих пријављених повреда.[10][16] Други чест узрок повреда је ритање коња, што може проузроковати ломове лобање или озбиљне трауме унутрашњих органа. Неке могуће повреде услед јахања коња, при чему проценти означавају износе у односу на све повреде како је извештено новозеландском истраживањем,[17] укључују:

  • Прелом или дислокација руке (31%)
  • Повреде главе (21%)
  • Прелом или дислокација ноге (15%)
  • Озледа грудног коша (33%)

Међу 36 чланова и запослених у Џокејском клубу из Хонгконга, који су доспели у траума-центре током периода од 5 година, 24 су пала са коња, а 11 је ударио коњ. Расподела повреде по делу тела је: 18 торзо; 11 глава, лице или врат; и 11 уд.[18] Аутори ове студије препоручују да се шлемови, штитници за лице и заштитници за тело носе приликом јахања или руковања коњима.

У Новом Јужном Велсу у Аустралији, истраживање коњаника који су завршили у болници током шестогодишњег периода открило је да је 81% носило кацигу у време повреде, и да се употреба кацига с временом повећавала и била је у корелацији са нижом стопом болничког пријема.[19] У другој половини периода обухваћеног студијом, у болницу је примљено само 14% укупног броја повређених. Супротно томе, студија коњаника дечијег узраста који су доспели на одељење хитне помоћи у болници у Аделејду, известила је да је 60% задржано на лечењу.[20]

У Сједињеним Државама, анализом података Националног електронског система за надзор повреда (енгл. National Electronic Injury Surveillance System - NEISS) које је извршило Удружење за медицинску безбедност коњаника проучено је 78.279 повреда повезаних са коњима током 2007. године. Најчешће повреде укључују ломове (28,5%); контузије/абразије (28,3%); истегнућа/уганућа (14,5%); унутрашње повреда (8,1%); раздеротине (5,7%); потресе мозга (4,6%); дислокације (1,9%); хематоме (1,2%). Најчешћа места повреда су доњи труп (19,6%); глава (15,0%); горњи труп (13,4%); раме (8,2%) и зглоб (6,8%). У оквиру ове студије пацијенти су: лечени и отпуштени (86,2%), хоспитализовани (8,7%) ), пребачени у другу установу (3,6%), отишли без третмана (0,8%), задржани на посматрању (0,6%) и донети у болницу преминули (0,1%).[21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хорсе & Хоунд - 7 Тхингс Yоу Неед то Кноw абоут тхе Португуесе Сцхоол оф Еqуестриан Арт
  2. ^ Цхамберлин, Ј. Едwард Хорсе: Хоw тхе Хорсе хас Схапед Цивилизатион Неw Yорк:БлуеБридге 2006 ISBN 0-9742405-9-1.
  3. ^ Беннетт, Деб (1998) 'Цонqуерорс: Тхе Роотс оф Неw Wорлд Хорсемансхип. Амиго Публицатионс Инц; 1ст едитион. ISBN 0-9658533-0-6. стр. 151.
  4. ^ J R Silver (jun 2002). „Spinal injuries resulting from horse riding accidents”. Spinal Cord. 40 (6): 264—71. PMID 12037707. doi:10.1038/sj.sc.3101280. 
  5. ^ Schneiders W, Rollow A, Rammelt S, Grass R, Holch M, Serra A, Richter S, Gruner EM, Schlag B, Roesner D, Zwipp H (april 2007). „Risk-inducing activities leading to injuries in a child and adolescent population of Germany”. Journal of Trauma. 62 (4): 996—1003. PMID 17426559. doi:10.1097/01.ta.0000222584.48001.a0. 
  6. ^ Gabbe BJ, Finch CF, Cameron PA, Williamson OD (avgust 2005). „Incidence of serious injury and death during sport and recreation activities in Victoria, Australia”. British Journal of Sports Medicine. 39 (8): 573—77. PMC 1725286 Слободан приступ. PMID 16046347. doi:10.1136/bjsm.2004.015750. 
  7. ^ Petridou E, Kedikoglou S, Belechri M, Ntouvelis E, Dessypris N, Trichopoulos D (mart 2004). „The mosaic of equestrian-related injuries in Greece”. Journal of Trauma. 56 (3): 643—47. PMID 15128138. doi:10.1097/01.TA.0000053470.38129.F4. 
  8. ^ Carrillo EH, Varnagy D, Bragg SM, Levy J, Riordan K (2007). „Traumatic injuries associated with horseback riding”. Scandinavian Journal of Surgery. 96 (1): 79—82. PMID 17461318. doi:10.1177/145749690709600115. 
  9. ^ Mayberry JC, Pearson TE, Wiger KJ, Diggs BS, Mullins RJ (mart 2007). „Equestrian injury prevention efforts need more attention to novice riders”. Journal of Trauma. 62 (3): 735—39. PMID 17414356. doi:10.1097/ta.0b013e318031b5d4. 
  10. ^ а б "Most injuries result from falls (80%)", Horse riding during pregnancy, MS Rogers.
  11. ^ R. G. Lloyd (mart 1987). „Riding and other equestrian injuries: Considerable severity”. British Journal of Sports Medicine. 21 (1): 22—24. PMC 1478604 Слободан приступ. PMID 3580722. doi:10.1136/bjsm.21.1.22. 
  12. ^ Loder RT (avgust 2008). „The demographics of equestrian-related injuries in the United States: injury patterns, orthopedic specific injuries, and avenues for injury prevention”. Journal of Trauma. 65 (2): 447—60. PMID 18695484. doi:10.1097/TA.0b013e31817dac43. 
  13. ^ Clarke CN, Tsuei BJ, Butler KL (maj 2008). „Equine-related injury: a retrospective analysis of outcomes over a 10-year period”. American Journal of Surgery. 195 (5): 702—04. PMID 18424291. doi:10.1016/j.amjsurg.2007.11.007. 
  14. ^ Ball CG, Ball JE, Kirkpatrick AW, Mulloy RH (maj 2007). „Equestrian injuries: incidence, injury patterns, and risk factors for 10 years of major traumatic injuries”. American Journal of Surgery. 193 (5): 636—40. PMID 17434372. doi:10.1016/j.amjsurg.2007.01.016. 
  15. ^ Dittmer H (1991). „The injury pattern in horseback riding”. Langenbecks Archiv für Chirurgie. Supplement. Kongressband. Deutsche Gesellschaft für Chirurgie. Kongress: 466—69. PMID 1793946. 
  16. ^ R. G. Lloyd (mart 1987). „Riding and other equestrian injuries: Considerable severity”. British Journal of Sports Medicine. 21 (1): 22—24. PMC 1478604 Слободан приступ. PMID 3580722. doi:10.1136/bjsm.21.1.22. 
  17. ^ Northey G (septembar 2003). „Equestrian injuries in New Zealand, 1993–2001: knowledge and experience”. N. Z. Med. J. 116 (1182): U601. PMID 14581953. 
  18. ^ Yim VW, Yeung JH, Mak PS, Graham CA, Lai PB, Rainer TH (januar 2007). „Five year analysis of Jockey Club horse-related injuries presenting to a trauma centre in Hong Kong”. Injury. 38 (1): 98—103. PMID 17049524. doi:10.1016/j.injury.2006.08.026. 
  19. ^ Lim J, Puttaswamy V, Gizzi M, Christie L, Croker W, Crowe P (avgust 2003). „Pattern of equestrian injuries presenting to a Sydney teaching hospital”. ANZ Journal of Surgery. 73 (8): 567—71. PMID 12887517. doi:10.1046/j.1445-2197.2003.02707.x. 
  20. ^ Craven JA (avgust 2008). „Paediatric and adolescent horse-related injuries: does the mechanism of injury justify a trauma response?”. Emergency Medicine Australasia. 20 (4): 357—62. PMID 18782209. doi:10.1111/j.1742-6723.2008.01107.x. 
  21. ^ „Human injuries related to horses analyzed”. TheHorse.com. 5. 7. 2009. Приступљено 28. 10. 2017. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jahanje&oldid=27684143”