Кричи
 |
| Дио серије |
| Српска племена |
|---|
 |
Кричи су племе које потиче из Старе Херцеговине, данашње Црне Горе. Кричке или Кричи су били старо Српско или Готско племе, често називано власима које је настањивало простор од Бањана на југу до Кремне на сјеверу а сједиште им је била Језерска висораван (гдје су им били катуни) и око средњег тока ријеке Таре. У смислу порјекла постоје многа нагађања прије свега да се не ради о Словенима - Србима, што суштински није тачно већ се ради о полуномадима који су прихватили и донекле примили римску културу. Њих је у средњем вијеку потиснуло племе Дробњака током 15. века (а који су углавном и ширили гласине да се не ради о Србима). За вријеме турске владавине али и раније у старој Херцеговини је постојала нахија Кричак, која је обухватала потес од данашњег села Косанице до Селца у општини Пријепоље са сједиштем нахије у утврђењу Козник Козник код Пљеваља. Сматра се такође да су Кричи су временом нестали у овим крајевима, а уствари су промијенили презимена (нпр. Бујаци у Гајевиће, и сл), док је велики број одселио у друге крајеве поготово у војну крајину. Села Кричке постоје у Далмацији (Кричке код Дрниша) и у западној Славонији (Кричке код Новске и Кричке код Пакраца). Презиме постоји још у селу Братишковци у Далмацији и Кљевци код Санског Моста у Босни.I у селу Млака у Западној Славонији.
Простирали су се на сјеверу Црне Горе, а њихово сједиште је било код данашњих Пљеваља, локализирано на данашњи Кричак између Пљеваља и Бијелог Поља, односно Вашково, Горице, Маоче, Матаруге, Козица, Камена Гора и др. Старо име Колашина је по могућности било "Кричак", те су се Колашинци звали "Кричковићи". По традицији, послије крвавих борби, око катуна и испаше Дробњаци су Криче са Језера потисли крајем XIV века. Један дио крича себе зове Матарузима.
Поријекло кричкога имена је неутврђено. Вјероватно је да су им назив дала околна племена, јер су у борбама испуштали гласне крике тј. кричали. Али је сасвим сигурно да су и по култури и по обичајима били донекле усамљени, па бо то могло да се тумачи као крик вапијућег..
Потомци словенизираних и словенских Кричана су опстали у својој домовини једино код Левертаре у општини Пљевља, гдје живе као православци и муслимани, и своју подвојеност дугују дуготрајном немијешању старинаца и досељеника. Одијелом које носе, они се видно разликују од свих Дробњака.
Успомену на ишчезло кричачко племе на Сињајевини указују Кричак и Кричачко поље и још по неки локалитет, као и презиме Кричковић које постоји у том крају. На кричачку емиграцију указују Кричина у Брибиру у Далмацији, село Кричке у Дрнишу, два села Кричке у околини Пакраца у Славонији у Бучу и Чаглићу и мјесто Кричићи у околини Јајца, које су највјеројатније оставиле добјеглице од Турака.
Сами извори о Кричима и њиховим споменима су врло оскудни. Око 1300. године се у црногорским крајевима јавља особно име Кричак, а први спомен мјеста Кричка је од Дубровчана из 1453. године, када се спомињу браћа Добрија и Ђурађ Ненадићи из тог насеља. Према турском дефтеру 1477. године се у херцеговачком санџаку јавља нахија Кричак са пет катуна (џемата) од којих је један на име домаћег кнеза Јаросава, а други на име Николе Кричкова. 1492. године записан је један Давид Кричковић из далматинских Пољица. 1528. године је Никола Грубановић Кричак из села Крушевице преписао једну православну црквену књигу, а крајем XVI. или почетком XVII. вијека се у поменику манастира Хиландара ђе се спомиње коморански прота Филип Кричак и неколико његових рођака. 1694. године се спомиње православни свештеник Радојица Кричка у Дрнишу, а 1762. године свештеник Максим Кричковић.
У которским списима постоје два спомена Крича, једно влашко и друго славенско. 1326. године Лоре Кричко је имао једну кућу у Котору коју је добио у мираз, и Криче Витомиров 1327. године који даје једну признаницу будућем православном протовестијару.