Ксантин

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ксантин
Xантхин - Xантхине.свг
Xантхине-3Д-баллс.пнг
Називи
ИУПАЦ назив
3,7-Дихyдропурине-2,6-дионе
Други називи
1H-Пурин-2,6-диол
Идентификација
3Д модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ДругБанк
ЕЦХА ИнфоЦард 100.000.653
КЕГГ[1]
УНИИ
Својства
C5Х4Н4О2
Моларна маса 152,11 g/mol
Агрегатно стање бели прах
Тачка топљења разлаже се
1 g/ 14,5 L @ 16 °C
1 g/1,4 L @ 100 °C
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °Ц [77 °Ф], 100 кПа).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Ксантин (ксантинска киселина, 3,7-дихидро-пурин-2,6-дион) је пуринска база која се налази у већини људских ткива и флуида као и у другим организмима. Бројни стимуланси су изведени из ксантина, нпр. кофеин и теобромин.[4]

Ксантин је производ на путу пуринске деградације.

Ксантин се накнадно конвертује у уричну киселину дејством ксантиске оксидазе.

Августа 2011, објављен је извештај базиран на НАСА испитивањима метеорита нађених на Земљи који сугерише да је ксантин и сродни органски молекули, међу којима су компоненте ДНК и РНК: аденин и гуанин, можда могу да буди формирани ектратерестријално у свемиру.[6][7]

Патологија[уреди | уреди извор]

Људима са ретким генетичким поремећајем ксантинуријом недостаје довољна количина ксантин оксидазе, те не могу да конвертују ксантин до уричне киселине.

Клинички значај деривата ксантина[уреди | уреди извор]

Деривати ксантина, познати колективно као ксантини, су група алкалоида која је у широкој употреби због њиховог дејства као благи стимуланти и бронходилатори, нпр. за лечење симптома астме. У контрасту са другим, потентнијим стимулансима, њихов главни ефекат се састоји од супротстављања дејству аденозина, што и чини у некој мери мање ефективним стимулансима од симпатомиметички амина. Последица широкодосежности њиховог дејства је да они имају веома ограничен терапеутски индеx, углавном се користе за лечење астме. Терапеутски нивои су 10-20 уг/мЛ у крви. Знаци токсичности су тремор, мучнина, нервоза, и тахикардија/аритхмија.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Еван Е. Болтон; Yанли Wанг; Паул А. Тхиессен; Степхен Х. Брyант (2008). „Цхаптер 12 ПубЦхем: Интегратед Платформ оф Смалл Молецулес анд Биологицал Ацтивитиес”. Аннуал Репортс ин Цомпутатионал Цхемистрy. 4: 217—241. дои:10.1016/С1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Спиллер, Гене А. (1998). Цаффеине. Боца Ратон: ЦРЦ Пресс. ISBN 0-8493-2647-8. 
  5. ^ Воет, Доналд; Воет, Јудитх; Пратт, Цхарлотте (2008). "Тхе Мајор Патхwаyс оф Пурине Цатаболисм ин Анималс," Фундаменталс оф Биоцхемистрy: Лифе ат тхе Молецулар Левел, пп. 840.
  6. ^ Стеигерwалд, Јохн (8. 8. 2011). „НАСА Ресеарцхерс: ДНА Буилдинг Блоцкс Цан Бе Маде ин Спаце”. НАСА. Приступљено 10. 8. 2011. 
  7. ^ СциенцеДаилy Стафф (9. 8. 2011). „ДНА Буилдинг Блоцкс Цан Бе Маде ин Спаце, НАСА Евиденце Суггестс”. СциенцеДаилy. Приступљено 9. 8. 2011. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Спиллер, Гене А. (1998). Цаффеине. Боца Ратон: ЦРЦ Пресс. ISBN 0-8493-2647-8. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]