Марко Фабије Квинтилијан

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Kvintilijan)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Увод[уреди]

У I веку н. е. тј. у другој половини класичног периода римске књижевности почињу да се истичу и писци римских провинција. Најбрже и најснажније су се осетили резултати романизације на западу Империје, у тадашњој римској провинцији Хиспанији, данашњој Шпанији. Ширење романизације на Иберском Полуострву започели су Квинт Серторије, један од ранијих римских намесника, и његови наследници, тако да су већ у Августово доба постојале разне школе широм полуострва. Основне школе су биле изграђене чак и у малим рударским центрима јужне Луситаније, а у сваком мало значајнијем граду могли су се видети грчки и латински граматичари и ретори. Из тог времена су потекли чувени шпански књижевници: Сенека Ретор, Сенека Философ, Лукан, Марцијал, Колумела и Марко Фабије Квинтилијан.

Curriculum vitae[уреди]

Марко Фабије Квинтилијан (лат. Marcus Fabius Quintilianus) рођен око 35. г. н. е. у Калигурису, градићу на реци Ебру у Хиспанији, провео је већи део живота у Риму, где се и школовао и где му је отац, изгледа, имао реторску школу. Учитељи су му били чувени римски филолог Ремије Палемон, писац прве значајније римске граматике и ретор Домиције Афер, који су били верни традицији књижевности Августовог доба, што је и условило његов класицистички цицеронијанизам. Као адвокат, са непуних тридесет година, вратио се у родни град у намери да отвори школу реторике и тамо упознао проконзула Сервија Сулпиција Галбу, кога је сенат касније прогласио за цара. 68. г. н. е. Квинтилијан се заједно са Галбом враћа у Рим и Веспазијан га као прослављеног адвоката и учитеља реторике поставља за првог од државе плаћеног професора реторике са годишњом платом од сто хиљада сестерција. Наставничким радом се бавио све време за владавине Тита и Домицијана. После двадесетогодишњег успешног рада у школи, око 90. г. н. е, као веома цењен и поштован педагог, хваљен са свих страна за стечене заслуге у васпитању и образовању омладине, напушта професорски посао и коначно се посвећује писању обимног реторског приручника- Образовању говорника (Институтио ораториа), свог последњег, главног и јединог сачуваног дела. У то време му је Домицијан поверио одгој своје двојице нећака, будућих претендената на царски престо и одликовао га конзулском чашћу. Тада се отприлике и оженио младом девојком, која му рађа два сина и умире у деветнаестој години живота. Убрзо после тога му умиру и синови- старији у петој, а млађи у десетој години живота. Али он и поред све своје трагедије остаје трезвен, поштен и савестан и налази спас у раду. Тада саставља своја главна дела о узроцима пропадања беседништва и о васпитању беседника. Умро је између 95. и 100. г. н. е.

Изгубљена дела[уреди]

Током своје дуге беседничке каријере и дугогодишњег наставничког рада писао је многе беседе и теоријске списе, можда само у практичне школске сврхе, јер је мало објављивао. Сам признаје да је објавио само судски говор За Невија Палемена Арпинија (Про Наевио Палемено Арпиниано), док су два друга судска говора објављена без његовог одобрења, као и два списа његових предавања из области реторике у облику студентских белешки, изгледа, под насловом Приручник за беседнике (Арс рхеторица). Сам Квинтилијан помиње те списе које није ауторизовао као артес рхеторицае (Инст. I, 7). Под Квинтилијановим именом сачуване су и две збирке реторских вежби тзв. Децламатионес Маиорес и Децламатионес Минорес, које су му се почеле приписивати тек од IV в. н. е, али су то у ствари фалсификати, што се види по садржају и стилу. D. Маиорес представљају потпуно разрађене реторске вежбе са фиктивним темама, а D. Минорес само скице таквих декламација. Сам Квинтилијан није имао добро мишљење о тој врсти декламација и њиховој вредности за реторско образовање.

Изгледа да је од свих Квинтилијанових изгубљених дела најзначајнији био реторски спис О узроцима пропадања беседништва (Де цаусис цоруптае елоqуентиае). Тај спис је Квинтилијан саставио неколико година пре него што је започео са писањем свог главног дела О образовању говорника, које нам и пружа податке о садржини те расправе, у коме Квинтилијан каже да је ту расправу писао после смрти свог петогодишњег сина да би у раду нашао утеху. У овој расправи је давао одговор на питање које је узнемиравало многе грчке и римске писце у I веку нове ере, између осталих, анонимног писца дела О узвишеноме и историчара Тацита, који му је посветио Дијалог о беседницима, за кога су неки старији научници неосновано сматрали да је то дело у ствари ова Квинтилијанова изгубљена расправа. У њој је Квинтилијан, задржавајући се на техничким и стилским проблемима, напао савремену праксу реторских школа у којима су одржаване декламације са фиктивним темама, које су се потпуно удаљавале од животне стварности. Највише је расправљао о природи стилских мана које настају гомилањем ефеката и критиковао је Сенекин „нови стил“ (антитетични, поентиран, исецкан и пун сентенци, настао као варијанта азијанизма грчких ретора пренетог у Рим и представља сушту супротност Цицероновом атицистичком стилу). Дакле, главна тема овог дела биле су, негативне стилске и језичке појаве у настави реторских школа и у савременом говорништву. Међутим, много су потпуније и тачније од Квинтилијана, дворског човека- државног професора реторике и васпитача царевих нећака- објаснили узроке пропадања беседништва писац дела О узвишеноме и Тацит, који је за време Домицијанове деспотске владавине ћутао, а потом саставио историју пуну страшних слика царске самовоље. Они су сматрали да је беседништво почело да опада после пада Републике царским апсолутизмом и ограничавањем слободе говора.

Антички извори хвале Квинтилијанов карактер, а на основу његовог сачуваног дела, види се да је био одмерен, осетљив и пажљив човек, рођени педагог и психолог који са нежношћу, али и по одређеним принципима васпитава и едукује своје ученике.

Образовање беседника[уреди]

Institutio oratoria, главно и једино сачувано Квинтилијаново дело, написано је после ауторовог дугог опирања и захваљујући упорним молбама његовог пријатеља Трифона, једног од најпознатијих издавача из тог времена. Дело је посвећено Квинтилијановом искреном и оданом пријатељу Марцелу Викторију, љубитељу науке. Како сам каже, састављао га је нешто више од две године. Дело садржи дванаест књига, а пронађено је у Швајцарској у манастиру Сент Гален 1416. године. Образовање беседника је најважнији и уједно најобимнији документ о античкој настави реторике. Представља критички приказ целокупног дотадашњег реторичког искуства.

Извори којима се Квинтилијан служио, да би створио слику античке реторске теорије нису нам довољно познати и углавном нису ни сачувани. Такође се не може са сигурношћу утврдити где је своје претходнике користио непосредно, а где посредно. Он помиње латински превод једног реторског приручника кога је саставио Горгија из Атине, учитељ Цицероновог сина Марка. А тај превод је саставио непознати Публије Рутилије Лупус, од кога су нам сачуване само две књиге о фигурама речи, док су остале две о фигурама мисли изгубљене.

При састављању овог дела придржавао се устаљеног распореда дужности ретора (оффициа ораторис): изналажење теме и убедљивих аргумената (инвентио), њихово распоређивање у беседи (диспоситио), израз (елоцутио), памћење (мемориа) и начин казивања (пронунтиатио).

Концепција Квинтилијановог дела одступа од сувопарног техничког излагања уобичајеног за већину античких приручника. Он читаоца води кроз ступњеве васпитања ретора до сагледавања лика идеалног беседника, док већина аутора познатих античких реторских приручника, па и нововековних, као нпр. Ј. Стерија Поповић, на почетку дају дефиницију реторике и слику идеалног говорника, па тек онда доносе теоријска упутства за постизање највишег циља реторике. А што се тиче самог излагања говорничке вештине, ту Квинтилијан следи традицију осталих античких приручника и даје систематски приказ реторике од III до XI књиге. Квинтилијанов приручник представља и најважнији документ о непрекидном присуству античког школског предања у области реторике.

I књига говори о елементарном реторском образовању из граматике, музике и геометрије; II о првим говорничким вежбама и о основама и границама реторске теорије; III доноси увид у целокупни систем реторике; IV, V и VI баве се расправама о деловима говора укључујући податке о патосу, етосу и досеткама; VI говори о осмишљавању и редоследу излагања материје; VIII, IX, X и XI представљају озбиљну студију о стилу, памћењу и излагању, при чему се у десетој књизи даје преглед историје античке књижевности тј. грчких и римских књижевника до пишчевог времена; XII је посвећена идеалу савршеног говорника, његовом карактеру и општем знању.

У првим књигама се налази најпотпунија педагошка расправа из грчко-римске старине, у којој се огледа Квинтилијанова свестраност. Образовање беседника обухвата све оно што се односи на живу реч: граматику са фонетиком, ортографију, ортоепију, стилистику, историју језика, алоглотију, психологију вица и смешног, реторску технику, историју реторских школа и, као што је већ речено, у десетој књизи историју античке- грчке и римске- књижевности.

Квинтилијан сам каже да се његово дело разликује од свих претходних реторских приручника, чији су писци полазили од претпоставке да њихови читаоци поседују знање о свим другим образовним предметима и да је њихов једини задатак да дају последње потезе говорничком образовању. Квинтилијан сматра да говорник треба да се изграђује већ од детињства и зато је његов циљ да одгоји идеалног говорника, а први битан услов за то је да он буде поштен и честити човек. Квинтилијан је као основу узео Катонову дефиницију беседника као морално доброг човека вичног говорењу: вир бонус диценди перитус. Дакле, његов говорник мора бити мудар човек, непорочног карактера, који треба да овлада говорничком вештином и зато га је потребно узети под своје окриље већ од колевке (аб инцунабулис), од самих почетака говора и провести га кроз све образовне степене који на било који начин могу допринети формирању говора, како би што боље изградио његов морални лик и довео до савршенства његове говорничке способности.

Квинтилијанов васпитни систем и његови педагошки принципи[уреди]

Квинтилијан захтева од својих васпитаника најширу културу сматрајући да нема ниједне научне гране из које се не може извући нешто корисно. Он је свестан да настава треба да се одвија поступно и примењујући одређене методе и зато исмева савремену праксу брзог прелажења наставног програма у основној школи, док школама вишег степена замера што задржавају ученике да оседе учећи и практикујући декламације.

Он упорно инсистира, како од родитеља, тако и од учитеља, да детету пруже добар пример. Захтева строге моралне и интелектуалне квалификације дојкиња, педагога и других лица која долазе у додир са дететом. Телесне казне осуђује и сматра неефикасним и понижавајућим васпитним средством. Тражи да се васпитаникова личност поштује, а за стимулисање ученикове активности уводи такмичење, похвалу и друга хуманија средства од телесне казне. Уочава да у настави и васпитању важну улогу имају игра и одмор. Настава треба да буде прилагођена менталном узрасту и способностима ученика, а учитељ мора да увиди индивидуалне карактеристике темперамента и интелектуалних способности сваког појединог ученика. За почетну наставу треба одабати најбољег учитеља, а то значи да он мора да буде строго моралан човек и да поседује највише стручне квалификације. Што се тиче саме наставе, Квинтилијан претпоставља колективну разредну наставу приватном кућном васпитању са једним учитељем. Његов васпитни систем био је замишљен као лек против постојећег стања ствари у римском школском систему у којем су говорништво и друге научне дисциплине изгубиле стару славу и у коме су ђаци били незаинтересовани, родитељи немарни, а учитељи нестручни и нису марили за старе обичаје. Квинтилијан је мислио да ће бар донекле повратити стару честитост на којој се заснивала снага римског републиканског друштва. Његови педагошки принципи, иако су били намењени омладини Римске Империје, имају трајну вредност и могу се применити у сваком добу и у свакој земљи, тако да су многе од њих постале заједничка баштина човечанства.

Римски школски систем[уреди]

Квинтилијан није увео никакве новине у већ уходани грчко-римски школски систем. Он је прихватио савремену праксу и задржао уоквирено, целокупно образовање (енцyцлиос паидеиа). Тај систем је обухватао седам тзв. слободних уметности (артес либералес): граматику, реторику, дијалектику, геометрију, аритметику, астрономију и теорију музике, од којих су у средњем веку прве три чиниле тзв. тривиум, а остале четири qуадривиум. Римски школски ситем се одвијао у тростепеној настави, слично нашој основној, средњој и вишој настави. Прво образовање ученици су добијали од учитеља који се звао граматиста или литератор, а затим би одлазили у школу грамматицус-а и на крају рхетор-а. У основној настави се учило писање и читање слова и бројева и основни појмови рачунања. Квинтилијан сматра да је за овај узраст јако важно читање лектире и као најприкладнију сматра басне и лаке кратке приче, при чему даје предност грчким писцима, јер ће дечаци добити већи подстицај јачом литературом, а латински ће захваљујући својој околини свакако научити.

Садржај и програм граматичке наставе био је много сложенији од данашњег. Основни предмет у граматичкој школи била је, како само име каже, граматика, којој су биле подређене музика, математика, гимнастика и вежбање гласа. Она је подразумевала изучавање нормативне граматике (рецте лоqуенди сциентиа) и читање и коментарисање песника (поетарум енарратио). Први део наставе се звао метходице, а други хисторице. У првој су се проучавале врсте речи, њихова промена, метрика са просодијом, неправилне употребе речи, идиоматика, фонетика, ортографија, ортоепија, итд. Главни задатак друге се састојао у свестраном објашњавању песничког дела, за шта је било потребно познавање помоћних дисциплина- музике (која је важна због осећаја ритма, који је сродан метрици, као и тоналитет, јер говорник тоном и модулацијом гласа изазива ефекте код слушалаца), геометрије и астрономије (које су беседнику потребна за развој оштроумља), физике и философије. Циљ ове наставе састојао се у подстрекивању ученика на самостално расуђивање, развијању његове маште, буђењу његових интелектуалних способности за самостално усмено и писмено изражавање.

Ту долазимо до највишег степена образовања у римском школском систему, до реторске школе, где су се примењивали други методи у изучавању језика и књижевности. За своју школу Квинтилијан је израдио посебан програм, који је обухватао теоретска предавања из реторике и читање и критичку обраду одабраних одломака из дела говорника и историчара и писмене вежбе, у којима су ученици имали задатак да обраде поједине теме, од лакших ка тежим, помоћу којих су постепено стизали до свог највишег реторског циља, до декламације, беседе одржане у школи ради вежбе, која се звала оратио магна. Те вежбе су укључивале препричавање Езопових басни, парафразирање изрека (сентентиае), цитате етичког садржаја (цхриае), описе карактера (сермоцинатионес), кратке приче (нарратиунцулае) итд.

Дакле, Квинтилијан је, као и Цицерон и Тацит, од говорника захтевао да зна о сваком предмету да говори лепо, бирано и уверљиво, а то је могао учинити ако је био свестрано образован.

Квинтилијанов став према гимнастици, философији и историји и њиховој улози у образовању беседника[уреди]

Квинтилијан се нигде није толико удаљио од грчког васпитног метода као у питању физичког васпитања, које је у Грчкој играло једну од главних улога не само у образовању, него уопште у животу. Римљани су сматрали да је грчка атлетика корисна ради војничких, хигијенских и рекреативних циљева и нису јој придавали толики значај у образовању. Квинтилијан није имао негативан став према оним гранама спорта које поспешују елеганцију говорникових покрета, него против оних учитеља који много времена троше на мазање тела уљем и на прекомерна уживања у вину и који у себи убијају дух због велике бриге о телу.

О значају философског образовања за беседнике Квинтилијан не говори изричито као Цицерон. На више места спомиње вишевековну свађу између учитеља реторике и философа, у којој су обе стране присвајале себи првенство у педагошкој пракси. Иако философе презире због њихове дрскости, покварености и бежања од јавног и политичког живота, држи да философија мора да буде саставни део образовања паметног, слободног и практичног човека. Он сматра да је философско образовање део реторског васпитања, над којим је због немарности неких реторских школа реторика давно изгубила контролу, иако је у почетку спадало у њен домен.

Историју је сматрао погодном ризницом примера за састављање говора, али није захтевао њено методичко изучавање. У историји Квинтилијан види више део књижевности, него чињенично бављење прошлошћу.

О реторици, њеном циљу и предмету[уреди]

За саму реч рхеторике Квинтилијан не налази адекватан појам у латинском језику. Он реторику дели на три дела: уметност, уметника и уметничко дело. Уметност је наука о добром говору, уметник – говорник чији је циљ да добро говори, а дело је добар говор. Дакле, за Квинтилијана је реторика арс бене диценди, а њен циљ је правилно говорити и мислити. Он сматра да се говорничка вештина може постићи само неуморним радом, истрајним учењем, разноврсним вежбама, честим пробама, удубљивањем у предмет и особитом присутношћу духа. Предметом реторике сматра све оно што може бити садржај говора.

О стилу[уреди]

Теорија стила заузима једно од значајнијих места у овом Квинтилијановом приручнику. Оно што је чини оригиналним је одсуство сваког догматизма. Квинтилијан нема намеру да излаже општа и важећа правила за сва времена. Квинтилијанова теорија стила се темељи на учењима ранијих теоретичара. Он је од њих преузео оно што је по његовом мишљењу било најбоље и исправио и допунио их на основу свог искуства. Он спада у оне античке теоретичаре који су своју теорију стила примењивали подједнако и на писмени и на усмени говор.

Предмет његових стилских разматрања чине избор речи, њихово правилно распоређивање у реченици и стилски украси. Од те три ствари зависи лепота стила. Квинтилијан на неколико места истиче да је основни принцип доброг стила употреба речи из свакодневног говора, јер оне стварају најјачи утисак непосредности, неизвештачености и стварности. Али он притом не подразумева говор већине који је пун варваризама, солецизама и архаизама. Слаже се са умереном употребом архаизама, који често језик чине узвишеним и достојанственим. Квинтилијан је свестан да јасноћа и правилност нису довољни елементи за лепоту стила. Он најпре указује на грешке које нарушавају лепоту стила, а то су: употреба простих речи у достојанственом говору, екстравагантих у безначајним стварима, гомилање непотребних и сувишних речи, бомбастичне и сладуњаве речи, које чине говор неискреним, мешање грандиозних и отрцаних, старих и нових, песничких и свакодневних речи, које производе неприродан ефекат. А као карактеристике доброг стила поред коришћења јасних, граматички исправних речи које адекватно изражавају мисао и њиховог правилног реда у реченици, наводи још и одмерену дужину реченице, избегавање неприкладних израза, двосмислених речи, осим ако није у питању постизање ефекта шале и досетке, непотребно гомилање речи истог значења и претераног китњастог говора. Квинтилијан је свестан чињенице да није довољно само правилно и јасно писати и говорити. Да би говорење и писање било ефектније потребан је уметнички елемент (орнатус), који мора остати дискретан, чак и скривен. Као први уметнички елемент препоручује живо сликовито представљање ствари сматрајући да ово уметничко средство подстиче читаоце и слушаоце на већу пажњу. У уметничка средства ове врсте убраја још емфазу, амплификацију и сентенцију.

Квинтилијан прихвата традиционалну поделу стила на једноставан (генус субтиле), узвишен (г. гранде) и умерен (г. медиум).

Стилске фигуре[уреди]

Квинтилијаново учење о стилским фигурама је једно од најпознатијих и најсистематичнијих у античкој стилској традицији.

Квинтилијан прави разлику између тропа и фигура, коју објашњава на почетку IX књиге. Истиче да је сличност међу њима толико велика, да су многи писци сматрали фигуре тропима и признаје да је тешко подвући оштру границу међу њима.

Квинтилијан под тропом подразумева промену првобитног значења речи у друго значење ради стилског украшавања. При дефинисању тропа, он није дао ништа ново, већ прихвата дефиниција већине граматичара, по којима је троп преношење речи из властитог значења у неко друго, које њима не припада.

Најстарију дефиницију тропа дао је александријски граматичар Трифон из I века ст. ере по коме је троп реч настала променом основне речи, што одговара Цицероновој дефиницији верборум иммутатио. Квинтилијан у дефиницији тропа употребљава два термина: сермо транслатус и вербум транслатус. Такав начин обележавања тропа следи Аристотелову ознаку метапхора.

У категорију тропа Квинтилијан сврстава: метафору, коју сматра најобичнијим и најлепшим тропом, синегдоху, метонимију, антономазију, ономатопеју, катахрезу, металепсу, епитет у оном случају кад је у комбинацији са антономазијом, иронију, перифразу, хипербатон и хиперболу. О њима подробно говори у VI поглављу VIII књиге поткрепљујући објашњења разним примерима.

Што се тиче фигуре (гр. схема), Квинтилијан је дефинише као говорни облик који се удаљава од обичног и директног начина изражавања и прихвата постојећу поделу на фигуре мисли и фигуре речи. Фигура не повлачи за собом ни промену реда речи, ни промену њиховог основног значења, као што је случај са тропом. Квинтилијан говор без украса пореди са укоченим вајарским облицима, а фигуративни говор са делима новијих вајара у чијим се облицима наслућује покрет и осећање (мотус и аффецтус). Да би појачао своју аргуменацију Квинтилијан даје пример Миронове статуе Дискобола.

Квинтилијаново поређење фигуративног израза са покретима и афектима у вези је са античком категоризацијом начина подвргавања језичког израза. Та подела се код Квинтилијана заснива на следећим деловима: адиецтио, детрацтио, трансмутатио, иммутатио.

Прва три се односе на фигуре, а четврти на троп. Док у прве три категорије нема уклањања једног елемента и замењивања другим узетим споља, четврта означава замену једног или више саставних делова у датој целини спољашњим елементима. Адиецтио подразумева додавање једног или више елемената узетих споља ономе већ постојећем, детрацтио одузимање једног или више елемената из постојеће целине, а трансмутатио промену у редоследу постојећих саставних делова.

Тако се проблем поделе тропа и фигура заоштрава око две ствари. Једна је схватање да троп представља замену елемената различите семантичке вредности, а да је фигурама својствен мотус и аффецтус. Друга је категоризација фигура која функционише у складу са поделом на фигуре речи и фигуре мисли, а гледа да у систем унесе све четири категорије промена. Дакле, суштински проблем је у томе што су антички реторичари промене пер иммутатионем сврставали делом у тропе, делом у фигуре.

О композицији и ритму[уреди]

Књиге које говоре о стилу завршавају се дугим расправљањем о композицији тј. оном стилском фактору који даје говору виталност и чини га лепшим и снажнијим. Овај део његове расправе сматра се најуспешнијим и најрасветљенијим. Он признаје уобичајена три вида разврставања речи: ред речи, реченичну структуру и ритам, коме посвећује највише пажње. Истиче да слабије изразе треба стављати напред, како би постепено растао емоционални ефекат, да постоји традиционални ред у извесним фразама и да глагол треба да стоји на крају реченице, мада нема граматичких правила од којих се не може одступити када смисао и снага реченице то захтевају.

Квинтилијан признаје две врсте реченичне структуре: тесно повезану и лабавију, у чему се препознаје Аристотелов периодични и непериодични стил. Сударе вокала, нарочито дугих, треба избегавати, премда је неоправдано претерано укидање хијата. Стил чини досадним и замарајућим употреба истог ритма у више узастопних реченица. Интензитет реченице треба да расте што се више приближава крају. Квинтилијан строго разликује прозни ритам од песничког наглашавајући да прозни ритам није ограђен и затворен систем стопа и да дозвољава много више слободе у одморима. У питању ритма углавном се слаже са Цицероном и Дионисијем Халикарнашанином, једино одбацује стопе са више од три слога.

Суштина Квинтилијанове теорије о стилу темељи се углавномм на захтеву да се употебљавају најефектније и најприкладније речи и да им се у реченици пронађе најефектније место да би се постигла језичка јасноћа, лепота, ритмичност и музикалност. Стил треба да је у складу са карактером говорника, приликама и околностима под којим се говор одржава, јер сваки украс дугује свој учинак колико природним својствима, толико и околностима под којима је употребљен.

Квинтилијанов узор[уреди]

Квинтилијанов идеал је Цицерон, кога је прогласио главним и јединим узором сваког беседника, јер их је надмашио у свим својствима која се код сваког појединог хвале. Међу прозним писцима он заузима прво место. Код Квинтијана су најчешћи цитати и примери из Цицерона. Квинтилијан је теоријски образложио и у неку руку створио цицеронијанизам у доба када се Сенекина уситњена реченица такмичила са Цицероновом дугачком, ритмички уравнотеженом периодом. Међутим, Квинтилијан није у пракси потпуно одбацио тековине „новог стила“, чије је екстремне облике осуђивао.

Квинтилијанов лични стил[уреди]

Иако му је Цицерон био идол, а Сенека представник свега онога чега се треба клонити, ипак је временски период од једног и по века учинио да се он није могао потпуно да се ослободи тенденција савременог стила. У Квинтилијановом стилу се запажа неколико маркантних црта које га одвајају од његовог учитеља не само по употреби речи, него и у реченичној конструкцији. Он је, како сам каже, морао да се повинује захтевима и укусу својих савременика. Његов стил се одликује, иако не у оној мери као код других писаца тзв. сребрног латинитета, антитетичним, поентираним, исецканим и сентенциозним изразом.

Епилог[уреди]

Иако је Квинтилијан, први професионални учитељ реторике, био дворски човек за време Домицијановог крвавог апсолутизма, у коме су гоњени не само хришћани него и философи, нарочито стоичари и популарни путујући учитељи – киничари, он није био политичар, нити борац за републиканске идеале. Није био ни философ у грчком смислу. Оно по чему човечанство треба да га памти, изузимајући његове огромне заслуге на пољу реторике, јесу његови хумани педагошки принципи, који и данас налазе примену широм света.

Литература[уреди]

  • M. Будимир, M. Флашар, Преглед римске књижевности: де ауцторибус Романис, V издање, Универзитет у Београду, 1996.
  • Марко Фабије Квинтилијан, Образовање говорника, II издање, Веселин Маслеша, Сарајево, 1985.
  • V. Јелић, Стерија и Квинтилијан, Матица српска, Нови Сад, 1988.
  • Виолета Јелачић-Србуљ, Реторика и Прогyмнасмата- уџбеник за IV разред филолошких и класичних гимназија, III допуњено издање, Филолошка гимназија, Београд, 2001.

Спољашње везе[уреди]