Ледена плоча

С Википедије, слободне енциклопедије
Сателитска композитна слика Антарктика.

Ледена плоча, такође позната као континентални глечер,[1] је маса сачињена од глечерског леда који покрива околни терен и већа је од 50.000 км2 (19.000 сq ми).[2] Једине тренутне ледене плоче су на Антарктику и Гренланду; током последњег глацијалног периода на задњем глацијалном максимуму (ЛГМ), Лаурентидна ледена плоча је покривала већи део Северне Америке, Вајкселијанска ледена плоча је покривала северну Европу, а Патагонска ледена плоча је покривала јужни део Јужне Америке.

Ледене плоче су веће од ледених полица или планинских глечера. Масе леда које прекривају мање од 50.000 км² називају се леденом капом. Ледена капа типично напаја низ ледењака на њеној периферији.

Поглед из ваздуха на ледену плочу на Гренландској источној обали

Иако је површина хладна, основа ледене плоче је генерално топлија због геотермалне топлоте. На неким местима долази до топљења и растопљена вода олакшава кретање ледене плоче тако да она брже помера. Овај процес ствара брзопроточне канале у леденој плочи - то су ледени токови.

Данашњи поларни ледени слојеви су у геолошком погледу релативно млади. Антарктички ледени покривач се први пут формирао као мала ледена капа (можда неколико њих) у раном олигоцену, али се повлачио и напредовао много пута све до плиоцена, када је заузео готово цео Антарктик. Ледени плоча Гренланда уопште се није развила све до касног плиоцена, али се очигледно развијала врло брзо са првом континенталном глацијацијом. То је имало необичан ефекат омогућавајући да се фосили биљака које су некада расли на данашњем Гренланду сачувају много боље него са полако формирајућим леденим плочом Антарктика.

Антарктичка ледена плоча[уреди | уреди извор]

Антарктичка ледена плоча је највећа појединачна ледена маса на Земља. Она се простире на површини од скоро 14 милиона км² и садржи 30 милиона км³ леда. Око 90% ледене масе Земље налази се на Антарктику,[3] што би, ако би се истопило, проузроковало пораст нивоа мора за 58 метара.[4] Тренд пораста просечне површинске температуре Антарктика на целом континенту је позитиван и значајан са >0,05 °C/деценија од 1957. године.[5]

Антарктичка ледена плочаје подељена Трансантарктичким планинама у два неједнака одсека која се називају Источна антарктичка ледена плоча (EAIS) и мања Западна антарктика ледена плоча (WAIS). EAIS почива на главној копненој маси, док је корито WAIS-а на неким местима више од 2500 метара испод нивоа мора. То би било дно мора да нема ледене плоче. WAIS је класификован као на мору базирана ледена плоча, што значи да се њено корито налази испод нивоа мора, и њене ивице плутају у плутајућим леденим полицама. WAIS је ограничен Росовом леденом полицом, Роновом леденом полицом и излазним ледењацима који се сливају у Амундсеново море.

Гренландска ледена плоча[уреди | уреди извор]

Мапа Гренланда[6]

Гренландска ледена плоча заузима око 82% површине Гренланда, и уколико би се отопила, дошло би до пораста нивоа мора за 7,2 метра.[4] Процењене промене у маси гренландског леденог покривача сугеришу да се топи брзином од око 239 кубна километра (57 кубних миља) годишње.[7] Ова мерења су произашла из НАСА сателита ГРАЦЕ, лансираног 2002. године, о чему је ББЦ агенција извештавале у августу 2006. године.[8]

Динамика ледене плоче[уреди | уреди извор]

Кретањем леда доминира кретање глечера, чија активност је одређена бројним процесима.[9] Њихово кретање је резултат цикличних напрезања испреплетених са дужим периодима неактивности, како на часовним тако и на стогодишњим мерним скалама.

Предвиђени ефекти глобалног загревања[уреди | уреди извор]

Гренландска, и вероватно Антарктичка, ледена плоча су недавно губила масу, путем губитака услед аблације, укључујући прекомерну акумулацију снежних падавина излазних глечера. Према Међувладином панелу за климатске промене (ИПЦЦ), губитак ледене масе плоча на Антарктику и Геенланду допринео је респективно са око 0,21 ± 0,35 и 0,21 ± 0,07 мм/година порасту нивоа мора између 1993 и 2003.[10]

Резерве угљеника и протоци у данашњим леденим плочама (2019) и предвиђени утицај на угљен диоксид (тамо где постоје подаци).
Процењени флуксеви угљеника се мере у Tg C a−1 (мегатонима угљеника годишње), а процењене величине залиха угљеника мере се у Pg C (хиљадама мегатона угљеника). ДОЦ = растворени органски угљеник, ПОЦ = честични органски угљеник.[11]

ИПЦЦ предвиђа да ће губитак ледене масе од топљења ледене плоче Гренланда и даље надмашити нагомилавање снежних падавина. Акумулирање снежних падавина на леденом покривачу Антарктика предвиђа да ће надмашивати губитке од топљења. Међутим, према речима ИПЦЦ-а, „Динамички процеси повезани са протоком леда који нису обухваћени тренутним моделима, али су предложени недавним запажањима, могли би повећати рањивост ледених покривача на загревање, повећавајући будући пораст нивоа мора. Разумевање ових процеса је ограничено и нема консензуса о њиховој магнитуди.” Стога је потребно више истраживачког рада да би се побољшала поузданост предвиђања реакције ледене плоче на глобално загревање. Године 2018. научници су открили канале између ледених покривача Источног и Западног Антарктика који могу омогућити бржем протоку растопљеног леда до мора.[12]

Утицаји на ледене плоче услед повећања температуре могу бити убрзани, али према подацима ИПЦЦ, ефекти се не могу лако тачно пројектовати, и у случају Антарктика може доћи до покретања акумулације додатне ледене масе. Ако би се ледена плоча спустила до голог тла, мање сунчеве светлости би се одбијало у свемир и више би се апсорбовало у тлу. Гренландска ледена плоча покрива 84% острва, а Антарктичка ледена плоча покрива приближно 98% континента. Због значајне дебљине ових ледених плоча, анализа глобалног загревања обично се фокусира на губитак ледене масе ледених плоча у смислу пораста нивоа мора, а ређе у смислу смањења површине леда.

Донедавно су се ледени покривачи сматрали инертним компонентама циклуса угљеника и углавном су занемаривани у глобалним моделима. Истраживања у протеклој деценији трансформисала су ово гледиште, демонстрирајући постојање јединствено прилагођених микробних заједница, високу стопу биогеохемијског/физичког временског утицаја у леденим покривачима, и складиштење и кружење органског угљеника у количинама од преко 100 милијарди тона, као и хранљивих састојака (видети дијаграм).[11]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Америцан Метеорологицал Социетy, Глоссарy оф Метеорологy Архивирано 2012-06-23 на сајту Wayback Machine
  2. ^ „Глоссарy оф Импортант Термс ин Глациал Геологy”. Архивирано из оригинала 29. 8. 2006. г. Приступљено 22. 8. 2006. 
  3. ^ „Ице анд Глациерс -Тхе Wатер Цyцле-УСГС Wатер-Сциенце Сцхоол”. wатер.усгс.гов. 
  4. ^ а б Соме пхyсицал цхарацтеристицс оф ице он Еартх, Цлимате Цханге 2001: Wоркинг Гроуп I: Тхе Сциентифиц Басис. Интерговернментал Панел он Цлимате Цханге (ИПЦЦ)”. Архивирано из оригинала 16. 12. 2007. г. Приступљено 16. 12. 2007. 
  5. ^ Стеиг, Е. Ј.; Сцхнеидер, D. П.; Рутхерфорд, С. D.; Манн, M. Е.; Цомисо, Ј. C.; Схинделл, D. Т. (2009). „Wарминг оф тхе Антарцтиц ице-схеет сурфаце синце тхе 1957 Интернатионал Геопхyсицал Yеар”. Натуре. 457 (7228): 459—462. Бибцоде:2009Натур.457..459С. ПМИД 19158794. дои:10.1038/натуре07669. 
  6. ^ Мапа Гринланда није на истој скали као и мапа Антарктика. Површина Гринланда је око 15% Антарктика.
  7. ^ Расмус Бенестад ет ал.: Тхе Греенланд Ице. Реалцлимате.орг 2006
  8. ^ „Греенланд мелт 'спеединг уп'. 11. 8. 2006 — преко неwс.ббц.цо.ук. 
  9. ^ Греве, Р.; Блаттер, Х. (2009). Дyнамицс оф Ице Схеетс анд Глациерс. Спрингер. ИСБН 978-3-642-03414-5. дои:10.1007/978-3-642-03415-2. 
  10. ^ Рицхард Б. Аллеy ет ал.:Суммарy фор Полицyмакерс, А репорт оф Wоркинг Гроуп I оф тхе Интерговернментал Панел он Цлимате Цханге
  11. ^ а б Wадхам, Ј.L., Хаwкингс, Ј.Р., Тарасов, L., Грегоире, L.Ј., Спенцер, Р.Г.M., Гутјахр, M., Ридгwелл, А. анд Кохфелд, К.Е. (2019) "Ице схеетс маттер фор тхе глобал царбон цyцле". Натуре цоммуницатионс, 10(1): 1–17. . дои:10.1038/с41467-019-11394-4.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ). Материал wас цопиед фром тхис соурце, wхицх ис аваилабле ундер а Цреативе Цоммонс Аттрибутион 4.0 Интернатионал Лиценсе.
  12. ^ Сцхлангер, Зоë (24. 5. 2018). „Сциентистс дисцоверед массиве хидден цанyонс ин Антарцтица тхат цоулд спелл бад неwс фор тхе рест оф тхе планет”. Qуартз. Приступљено 26. 5. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]