Леонкавало

С Википедије, слободне енциклопедије

Леонкавало (итал. Leoncavallo) аутономни је социјални центар у Милану, који је најстарији и најпознатији у целој Италији.

Настанак[уреди | уреди извор]

Леонкавало, је настао 1975. када је неколико активиста сквотирало, почистило и средило напуштену фабрику, која је била затворена годинама пре тога, у сиромашном предграђу Милана у којем је владао хронични недостатак јавног простора (насеље није имало обданиште, предшколско, школу, библиотеку, нити простор за концерате).

Први сквотери су припадали радикално левом покрету који је израстао из 1968. Циљ им је био створити јавно место за свој крај и за цео град, које ће бити изван контроле државе и капиталистичке логике тржишта. Група је била доследна принципима самоорганизовања и самоуправе која је била заснована на доношењу одлука путем зборова којима сви присуствују.

Место је од самог почетка постало аутономни простор за друштвене активности, културу и пружање јавних услуга свом окружењу. Одмах је отворено саветовалиште за жене, вртић, простор за концерте и изложбе, радионица за обраду дрвета, школа шивења, позориште и много мањих просторија за заједничку употребу. Све је наравно било бесплатно.

1980-те[уреди | уреди извор]

Током 1980-их, центар су више пута погађале кризе, изазване појавом оружаних градских герила, вртоглавим растом броја корисника хероина у Милану и покушајима јапификације простора од стране локалних политичара, које су гурнуле социјални центар у позицију друштвене маргиналности. Леонкавало се одједном нашао изолован на непријатељској територији. Приватизација јавног простора је ишла руку под руку са полицијском репресијом и непоштовањем према социјалном центру и друштвеним покретима уопште. У јавности, а посебно међу локалним политичарима, је преовладавало мнјење да су самоуправни социјални центри кочнице прогреса и остаци прошлости.

Ипак, када је 1989. полиција напала и силом иселила грађевину, отпор се јавио не само од активиста. Широк покрет подршке социјалном центру, који се састојао од свих слојева становништва, је убрзо преузео улице да би повратио друштвени центар. Људи су заједно обновили оно што је полиција уништила, и поново успоставили културне и друштвене активности у центру.

1990-те[уреди | уреди извор]

1990-те су донеле повољнији став јавности о социјалним центрима, посебно о Леонкавалу, који је често навођен као пример отпора против приватизације територије и неолибералног утицаја на културу. Највећа подршка је долазила из редова студената и ученика који су се борили против приватизације јавног образовног система и интелектуалаца који су бранили јавне и бесплатне и слободне просторе у граду.

Паралелно са деградирањем социјалне државе, расли су захтеви за повећањем социјалних услуга од стране разних угрожених група. Емигранати, гастарбајтери, људи са ниском платом и незапослени су почели да откривају аутономне социјалне центре као места у којима могу слободно боравити, добити топли оброк и савет за налажење посла и добијање дозволе боравка.

Убрзо су се социјални центри нашли у центру јавног интересовања. Многи нови друштвени покрети су се окренули друштвеним центрима, зато што су били једина бесплатна и слободна места за друштвнео и уметничко изражавање у великим градовима.

Приватизација градског земљишта је ипак, узимала све више маха, и напуштене индустријске зоне су претваране у пословне и тржне центре. Градоначелник Милана, Форментини, наредио растурање социјалних центара речима: ”Од сада центри неће бити ништа друго него духови изнад града”.

1994. је Леонкавало срушен, а на том месту је изграђена банка. Овог пута није било принудног исељења нити отпора, јер је градска влада сама понудила нови простор за социјални центар. Ипак, ни након пар месеци влада није испунила обећање, тако да екипа из Леонкавала врши прво апропријацију зелене површине, затим трга и на крају велике напуштене зграде која је некад била штампарија, а њихов чин налази на јавно одобравање. Убрзо избијају масовне демонстрације за одбрану друштвених центара, на којима су се “бели духови” тј. активисти обучени у бела одела, појавили. Умотани у сунђере и мадраце и заштићени дебелим слојем изолације, катапултирали су сопствена тела на барикаде, и наоружани старим гумама су пробијали кордоне полиције. Политичари овај пут ни не покушавају да иселе простор и сквотери остају унутра.

Леонкавало је током 1990-их водила хип-хоп екипа и Публиц Енемy, на турнеји по Италији, су изабрали да свирају тамо пре него на традиционалним концертним местима.

2000-те[уреди | уреди извор]

Огромна зграда је данас споља прекривена величанственим графитима. Многи преградни зидови су уклоњени, а улаз ка главној улици је отворен цео дан за свакога, а посебно за бескућнике и емигранте, који се ту могу склонити без страха од полиције. Унутрашње двориште служи као место за окупљање људи из краја.

Унутар социјалног центра се налазе следећи простори:

  • самоуслужна кухиња, која је сваком доступна уз малу надокнаду, а социјално угроженима (бескућницима и емигрантима) без надокнаде.
  • два кафића, за одржавање уметничких и културних дешавања (изложбе, трибине…) у којима се спроводи јасна политика против прохибиционизма лаких дрога.
  • скејт парк
  • дискотека
  • простор за коцерте и позоришне представе
  • књижара, која садржи архиву самиздат издања.
  • документациони центар за помоћ емигрантима
  • седиште за четири невладине организације које раде при центру.
  • канцеларије (у којима се уређује интернет сајт, врши саветовање емиграната, издају саопштења за јавност, итд.)

Леонкавало је данас нека врста самоуправног непрофитног предузећа, које својим нискобуџетним активностима обезбеђује плату за око 40 људи који раде при центру, од којих су многи емигранти и кроз који годишње прође око 100 000 људи.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]