Локид Електра

С Википедије, слободне енциклопедије
Lokid Elektra

Lokid Elektra
Lokid Elektra

Општи подаци
Намена путнички, транспортни
Посада 2
Број путника 10
Порекло САД
Произвођач Локид
Пробни лет 23. фебруар 1934.
Уведен у употребу 4. августа 1934.
Број примерака 148
Димензије
Дужина 11,76 m
Висина 3,07 m
Распон крила 16,76 m
Површина крила 42,6 m²
Маса
Празан 2.927 kg
Нормална полетна 6.454 kg
Погон
Мотори клипни
Број мотора 2
Физичке особине
Клипноелисни мотор Prat & Vitni R-985-48
Снага КЕМ-а 336 kW
Снага КЕМ-а у кс 450 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 325 km/h
Економска брзина 305 km/h
Долет 1.305 km
Плафон лета 5.915 m
Брзина пењања 348 m/min
Портал Ваздухопловство

Локид Електра (енгл. Lockheed Model 10 Electra) је једнокрилни двомоторни авион металне конструкције које је развила и производила Локид Еркрафт корпорација енгл. Lockheed Aircraft Corporation [1] тридесетих година двадесетог века.

Развој[уреди | уреди извор]

Авион Локид Електра у три пројекције
Авион Локид Електра у три пројекције
Авион Локид Електра у три пројекције
Авион Локид Електра у три пројекције
Авион Локид Електра у лету
Авион Локид Електра у лету

Развој авиона Локид (варијанта 10) је почео 1932. године, главни пројектант је био Хал Хилбард (енгл. Hall Hibbard). Током аеродинамичких испитивања у аеротунелу Кели Џонсон је предложио да се уместо једног вертикалног репа уграде два, што је побољшало летне карактеристике, посебно на већим нападним угловима. То је касније постао заштитни знак Локида, а студент Кели, после завршених студија је дуго година радио у Локиду као пројектант.

Прототип авиона Локид Модел 10 је први пут полетео 23. фебруара 1934. године. Серијска производња отпочета је 4. августа 1934. године, а завршила се 18. јула 1941. године. Укупно је произведено 148 примерака у цивилној и војној варијанти. Комерцијална (цивилна) варијанта је добила назив Електра, а војна има ознаку XC-35; Y1C-36 и Y1C-37. Разлика у варијанатама је углавном због различитих мотора.

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Авион Локид Електра је један од првих путничких авиона са целом структуром од металне конструкције, аеродинамички је савремено обликован, на њему је примењен тада редак принцип увлачења стајних органа, закрилца, променљиви корак елисе, регулатор издувних гасова, радио телекомуникациони уређаји и опрема за ноћно летење. Овај авион је постао родоначелник читаве фамилије Локидових авиона за комерцијалну употребу. Постао је познат у целом свету, када је са њим Амелија Ерхарт (енгл. Amelia Earhart) покушала 1937. године да облети земаљску куглу.[2][3]

Цивилна варијанта овог авиона је коришћена у следећим земљама:[уреди | уреди извор]

Војну варијанту авиона Локид Електра су користиле земље:[уреди | уреди извор]

До данас је сачувано 8 примерака овог авиона, који служе као музејски експонати.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Опште[уреди | уреди извор]

  • Мотор 2 x Прат & Витни (енгл. Pratt & Whitney) R-985-48 Wasp Junior SB 450 KS сваки
  • Елисе двокраке
  • Размах крила 16,76 m
  • Површина крила 42,6 m²
  • Дужина авиона 11,76 m
  • Висина авиона 4,19 m
  • Тежина 7 767 kg
  • Носивост 10 путника

Перформансе[уреди | уреди извор]

  • Максимална брзина 325 km/h
  • Највећи долет 1 305 km
  • Плафон лета 5 910 m
  • Брзина уздизања 300 m/min

Zemlje korisnici[уреди | уреди извор]

Galerija[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ www.lockheedmartin.com
  2. ^ Тонковић, Радмила (октобар 2004). "Амелија Марy Еархарт". Аеромагазин 61: пп. 26—27. ИССН 1450-6068
  3. ^ Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на ((ср))). Беочин: Ефект 1

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанић, Ј.; Симишић (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ИСБН 978-86-7086-004-9. 
  • Тонковић, Радмила (октобар 2004). „Амелија Марy Еархарт”. Аеромагазин (на језику: (језик: српски)). YU-Beograd: BB Soft. 61: 26—27. ISSN 1450-6068. 
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Крунић, Чедомир (2010). Цивилно ваздухопловство Краљевине Југославије. књига 1. Београд: Ч.Крунић. стр. 394. ISBN 978-86-901623-3-8. 
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Jarrett, Philip (2000). Flugzeuge. München: Covengarden. стр. 74. ISBN 978-3-8310-9066-2. 
  • Oštrić, Šime (1991). „Transportna grupa”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. specijal: 29. ISSN 1450-6068. 
  • Babac, Dušan (2000). „Kraljevsko vazduhoplovstvo u izbeglištvu 1941-1944.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 23: 37 — 38. ISSN 1450-6068. 
  • Simons, David; Withington, Thomas. Die Geschichte der Fligerei (на језику: (језик: немачки)). Bath: Parragon Books Ltd. ISBN 978-1-4054-8950-8. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]