Малацостраца

С Википедије, слободне енциклопедије

Малацостраца
Временски распон: 540–0 Ма Камбријум - холоцен
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Артхропода
Подтип: Црустацеа
Наткласа: Мултицрустацеа
Класа: Малацостраца
Latreille, 1802
Поткласе

Види текст

Виши ракови или Malacostraca[1] је највећа од шест класа ракова. Садржи око 40.000 врста. Виши ракови живе у морима и слатким водама, имају чланковито тело и дишу шкргама.[2][3]

Виши ракови су најбројнији и најуспешнији од четири главна разреда ракова. Њихови чланови чине више од две трећине свих живућих врста ракова. Они имају највећи распон величина. Поједини примерци мањи су од једног милиметра док неки имају удове веће од три [[метар|метра) и највећу разноликост облика тела.[4] Виших ракова има у свим сталним водама света, у морима од тропа до полова, и од плићака до екстемних дубина од 10,633 метара.[5] У слатководним и подземним водама свих континената и острваа осим Антарктика (где су некад живели).[4]

Виши ракови свој еволуцијски успех захваљују прилагођавању на ново настале услове, те се знатно разликују од својих палеозоиских предака, који су живли пре 542 милиона до 251 милиона година. Они су током еволуције повећали своја тела, решили проблем размножавања јајима и слободно пливајућим ларвама. Током тог процеса развили су удове специјализоване за живот на дну, помакли су кракове за прикупљање хране од главе на прсни кош, као и удове за пливање и респираторне органе од главе према прсном кошу и коначно код абдомена. Овај помак према назад омогућио је антенама на глави развитак специјализираних органела осетљивих на мирисе, звукове, вибрације и физички контакт, уз још неке у подручју уста. Такве промене омогућиле су копненим вишим раковима да ефикасно користе нове ресурсе хране, појавом нових биљака од палеозоика до данас.[4]

Грађа[уреди | уреди извор]

Понеке крабе десетоношци имају удове веће од три метра, а неке су теже од 10 килограма. Поједине врсте ракова из реда зглавкара, једнаконожаца и устоножаца имају по 25-30 цм, ипак их највећа већина има од 1 до 3 цм. Палеозоиски и примитивни постојећи таксони ретко имају више 10 цм, а неке врсте паразитских и пећинских ракова имају мање од 1 мм.[4]

Виши ракови имају главу, прсни кош и абдомен спојен у једно тело. Глава им се састоји од пет сегмената, прсни кош од осам, а абдомен најчешће од шест (ретко седам) неусклађених сегмената. На глави имају 2 упарена ока, два пара антена и три пара кратких жвачних уста.[4]

Имају по осам пара трбушних ногу, од којих је један (или више њих) специјализован за храњење, а остали за пливање. Код напреднијих врста, нарочито код оних које живе на дну, један или више парова ногу имају клешта.[4]

За више ракове, као и све зглавкаре карактеристичан је екдизис, одбацивање старог егзоскелета који им је премален. Након тог излучују нову кутикулу које се накнадно стврдњава. Овај процес може потрајати неколико дана (код неких тврдо оклопљених ракова са дубина). За то време животиња остају сакривена у некој дупљи, док јој нови егзоскелет не очврсне.[4]

Распросрањеност и важност[уреди | уреди извор]

У разреду виших ракова има више од 29.000 живућих врста, што представља око половину свих познатих врста ракова. То је појединачно највећа група не само морских, већ и свих зглавкара који живе у води. Унутар виших ракова десетоношци су највећи ред са више од 10.000 документованих врста, следи их ред једнаконожаца (10.000 врста), а након њих амфиподи (6.200 врста). Остали редови имају мање од 1.000 врста.[4]

Већина виших ракова живи у мору.[4] Виши ракови су најчешће предатори и стрвинари, због тог су еколошки важни као чистачи морског дна и обала.[4]

Животни циклус и репродукција[уреди | уреди извор]

Животни циклус виших ракова обично се састоји од стадијума јаја, након чег постају слободно пливајуће ларве (са више стадијума) кад се хране планктоном, све док не постану одрасли полно зрели (репродуктивно способни). Неке врсте (једнаконошци / исопода) су хермафродити. Код примитивнијих врста мужјаци почну тражити женке у отвореним водама, то се најчешће поклапа са лунарним циклусом, температуром воде или са количином хране. Парење је врло кратко, често завршава у неколико секунди и обично се поклапа са митарењем женке, кад је њезин егзоскелет још мекан. Оплођена јаја се након тог истисују из јајовода. Код многих врста се мужјаци након парења више не хране и не живе дуго. Оплођена јаја женка слободно пролије по мору, где се излегу у ларве.[4]

Код напреднијих врста, нарочито оних које живе на дну, парење се обично одвија при или на дну. Мужјаци често живе са женком неко време пре парења и чувају је, а само парење траје по неколико сати.[4]

Виши ракови су првенствено пливачи а тек након тог пешаци и копачи. Пливају још од стадија ларви кад немају удове већ готово само главу.[4]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Виши ракови једу све врсте органских материја, од биљака до животиња, живих или мртвих. Мали и средњи ракови првенствено једу стрељу и планктон, а неки паразитирају друге водене организме. Већи ракови углавном су карнивори и стрвинари, мали рачићи подземних вода хране се микроорганизмима и бактеријама из седимената. Копнени једнаконошци (исопода) и амфиподи (ампхипода) једу шумско лишће и алге које нанесе плима.[4]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Нервни систем[уреди | уреди извор]

Централни нервни систем виших ракова састоји се од нервне струне и ганглиона унутар сваког сегмента тела. Ганглион изнад једњака (мозак зглавкара) прима подражаје од очију и антена, а ганглион испод једњака из устију и главе. У амфифима и аномуранским. Код неких зглавкара ганглиони абдоменалних сегмената су различито спојени. Код десетоножаца абдоменални и прсни ганглиони су спојени у један централни прсни ганглионски центар.[4]

Готово сви чланови који живе близу површине имају очи, али врсте које живе по пећинама и великим дубинама имају или знатно мање или их уопште немају. Виши ракови имају комплексне очи (као инсекти) које се могу састојати и од хиљаду појединачних фасета или оматидија. Комплексне очи већине виших ракова, као и код њихових ларви напредних стадија леже на помичној подлози, па се укупна слика формира комбинацијом слика из бројних појединачних оматидија. Њихово око је нарочито осетљиво на кретање, јер има широко видно поље, често и веће од 180 °.[4] То им даје предност пред другим предаторима.[4]

Олфакторни систем помаже им за лоцирање хране и препознавање других ракова и њихових сексуалних стања. Соматосензорни систем се састоји од антена опремљених органелама којих има и по удовима и устима.[4]

Неки десетероношци и зглавкари су осетљиви на промену притиска, а могу чути и производити звукове.[4]

Дигестивни систем[уреди | уреди извор]

Дигестивни тракт виших ракова састоји се од уста, једњака, органа налик на желудац са две коморе, хепатопанкреаса и ректума.[4]

Респираторни систем[уреди | уреди извор]

Већина већих виших ракова дише помоћу шкрга, које су еволуцијом развијене од органа на прсним удовима (епиподалне шкрге). Шкрге десетероножаца налазе се у комори испод оклопа, до које допире вода. Копнени ракови имају веће коморе од водених ракова, чак и додатне коморе за воду помоћу које одржавају шкрге влажним.[4]

Неке врсте имају шкрге незаштићене оклопом, а неке врло примитивне налик на врећице.[4]

Ендокрини систем[уреди | уреди извор]

Виши ракови имају комплициранији Отворени кардиоваскуларни систем од других ракова. Једнокоморно срце затворено перикардијалним синусом смештено је изнад црева. Издужено је и цевасто са неколико отвора за повратак крви код неких примитивнијих врста, а коцкастије и краће код напреднијих десетоножаца. Крв или хемолимф, пумпа се до главе кроз аорту а до шкрга и локомоторних органа кроз артерије. Како немају вене, крв им се до срца враћа преко серије синуса.[4]

Палеонтологија[уреди | уреди извор]

Најстарији фосилни налаз Вишег рака датиран је у рани палеозоик (рани ордовицијум) 488 - 472 милиона година.[6]

Систематика[уреди | уреди извор]

Гамаруси (Gammarus), reka Vrelo.

razred Viši rakovi, Latreille, 1802

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Malacostrachi” (на језику: talijanski). Treccani. Приступљено 12. 12. 2017. 
  2. ^ Little, Colin (1983). „Crustaceans and the evolution of the arthropods”. The Colonisation of Land: Origins and Adaptations of Terrestrial Animals. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-25218-8. 
  3. ^ „malacostracan”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ „Malacostracan” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 10. 12. 2017. 
  5. ^ „Malacostraca” (на језику: engleski). OBIS Ocean Biogeographic Information System. Приступљено 12. 12. 2017. 
  6. ^ „Malacostracan” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 12. 12. 2017. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Malacostraca na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Malacostraca.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Malacostraca&oldid=26321849”