Мато Топаловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Мато Топаловић
Датум рођења1812.
Место рођењаБродски Зденци
Датум смрти1862.
Место смртиГрадиште

Мато Топаловић, псеудоними: Родољуб Зденчанин, Зденчанин, Р. З. Славонац, M. Т. (Зденци код Славонског Брода, 9. септембар 1812Градиште, 26. април 1862) био је српски славонски свештеник, професор, писац и члан илирског покрета.

Биографија[уреди | уреди извор]

Један од првих Славонаца који су прихватили идеје илирског покрета. Пучку школу похађа у Броду на Сави, а гимназију у Винковцима. У богословији ђаковачке бискупије упознаје Штросмајера и Јурја Тординца. Након завршеног двогодишњег течаја из филозофије у Ђакову започиње студирање у Пешти гдје упознаје Франа Курелца, Стјепана Илијашевића и Мирослава Дражића. Докторира филозофију заједно са Штросмајером 1833. године, докторат из богословља постиже 1837. године у Бечу као кандидат колегија Пазманеум. За вријеме бечког студија 1834. године упознаје Људевита Гаја с којим се послије дописује. За свештеника је постављен 17. јула 1837. године. Прву мису је служио у Канижи [1]

Свештеничку службу обављао је као војни капелан у Верони, затим као викар у Трнави, и Винковцима. 1844. године долази у Ђаково на позив бискупа Јосипа Куковића за професора филозофије. 1848. године одлази са Станком Вразом. у Праг на Свеславенски конгрес. 1. новембра 1855. године постаје жупником у Градишту. Разбољевши се од туберкулозе умире 26. априла 1862. године у педесетој години живота. Надгробни споменик му подиже дугогодишњи пријатељ Јосип Јурај Штросмајер у знак «братимског свећенства и пријатељске љубави». Пером га је овјековјечио и Петар Прерадовић у својим сонетима.

Књижевно стваралаштво[уреди | уреди извор]

Први пута се појављује својим прозним чланком «Лизт из Бецха», у Даници 1835. године Гајева Даница доноси његове пјесме у бројевима (12., 14., 25., 44., 49.). Топаловић препоручује поправак правописа као темељ за јединствену илирску књижевност. У његовом раду више се осјећа родољубиви дух него пјесништво. Поред Данице, сарађивао је са Летописом Матице српске, Сербским народним листом...

Противник хрватизације Славоније и постхумна хрватизација[уреди | уреди извор]

Гроб Мате Топаловића на гробљу у Градишту код Жупање

Заједно са Андријом Торкватом Брлићем је протествовао против покушаја хрватизације Славонаца. У дјелу "Одзив родољубног серца" је записао: Хеј! ви високомудри Хорвати, који нећете ништа да чујете о имену илирском! Којим правом можете ви и помислити само, да се наш народ јужни, наш језик, наша литература именом хорватским овјенча? Кажите ми молим вас, одкад вам се рачуна главни ваш град ЗАГРЕБ да спада на Ховатску? Ја у старини само славонско име тамо налазим. "Бани тотиус Славониае," имадиаху област од мора јадранскога тиа до Дунава. Гди је тад Хорватска била? ...А де покажите ви монету, или новац краљевства Хорватског! Видите ако ћете на то, имамо и ми доказах за наше име, и чим некоји наши несудјени родјаци и красни пријетељи настоје тога нас имена лишити, тим нам то име наше дражје и милије постаје... [2] Иако је имао такве ставове, у данашњој Хрватској се он приказује као Хрват, а и на гробу у Градишту му је иза старог споменика, постављен нови на којем је грб Хрватске. [3] Крешимир Павић Мату Топаловића назива хрватским књижевником који је први у Славонији предавао на хрватском језику.[4] Ана Марија Хећимовић у књизи Дјела славонских списатеља 19. стољећа, Топаловића назива хрватскум пучким пјесником.[5] Интернет издање хрватске енциклопедије га приказује као хрватског пучког (народног) пјесника.[6] Српски историчар Никола Жутић је 2021. објавио књигу Мато Топаловић, славонски Илир.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Игњат Алојзије Брлић у писму сину Андрији од 7. децембра 1846. између осталога пише: "Мато Топал, десивши се код мене баш кад сам твој лист примио, проштијем њему и баш пред Пароком Валентом што пишеш, а то је ово:"M. Т. долази у Тулчан на границама Влашке и Молдавије за Мисионара. Магарац! ником ни ништ казао, нег мене послао к царевом пароку..." [7] Топаловић је с Андријом Торкватом Брлићем, Јурјем Тординцем и другима настојао 1851. покренути културно-политички часопис „Звиезда славонска“. [8]

Одабрана дјела[уреди | уреди извор]

  • «Ода...qуам Домино Степхано Стратимировицс де Кулпин Ориент...» (посвећено митрополиту Стефану Стратимировићу), Неоплантае, 1831. године
  • «Растанак чобанке од стада» у Сербском народном листу, 1835. године
  • «Тужна Илирија» у Сербском народном листу, 1835. године
  • «Елегија» у Сербском народном листу, 1835. године
  • «Бог и молитва домородца илирског» из 1836. године у којем су спојени његови религиозни и патриотски осјећаји
  • «Разговор пјесника и виле Славонкиње» , * «Даница» 1836. Године
  • «Поздрав кнезу Јанку Драшковићу» у Сербском народном листу, 1837. године
  • «Господину Симеону Кларићу» сонети у Новом сербском летопису, 1837. године
  • «Ода пријатељу који на лист дуго не одговара» у Новом сербском летопису, 1837. године
  • «Растанак с пријатељом» у Новом сербском летопису, 1837. године
  • «Тамбураши Илирски» Збирка пјесама, Осијек, 1842. године
  • «Одзив родољубног срца», Збирка пјесама, Осијек, 1842. године
  • «Поздрав Његовој Краљевској висости надвојводи Стјепану» 1847. године
  • «Мисли родољубне о цесарско-краљевској војсци» 1847. године
  • «Ћути пиесникове при обнови стародавног уставног живота» Осијек, 1861. године

Збирка народних пјесама «Тамбураши Илирски» необично оштро је критикована иако добронамјерна, због стила писања од Станка Враза. Топаловић је сматрао да је свака књига у оним приликама добродошла, а да критика па била она и добронамјерна, штети народном раду. Он је у својој збирци «Одзив родољубног срца», у поговору одговорио на Вразову критику. Топаловићев покушај да изда илирски књижевни зборник «Јека од Осијека» 1841. године није се остварио због недобивања дозволе мађарских власти.

Галерија[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Брлић, Игњат; Др Игњат Брлић (1885). Успомене на стари Брод, 3.књига,. Брод на Сави. стр. 31. [мртва веза]
  2. ^ Топаловић, Мато (1842). Одзив родољубног серца. стр. 128-130. Осијек. 
  3. ^ Стручно-знанствени скуп Пригодом обиљежавања 200 година рођења и 150 година смрти Мате Топаловића. 
  4. ^ Павић, Крешимир. Илиризам у Ђакову, фуснота 12. стр. 129, 140. 
  5. ^ Хећимвић, Ана Марија (2016). Дјела славонских списатеља 19. стољећа. Осијек. 
  6. ^ Топаловић, Мато. 
  7. ^ Брлић, Игњат Алојзије (1942). ,. Загреб: Издање хрватског издавалачког библиографског завода. стр. 123. 
  8. ^ Швогер, Власта (2012). Идеали, страст и политика, живот и дјело Андрије Торквата Брлића. Загреб: Хрватски институт за повијест. стр. 57. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Жељко Батариловић, Жупа градиште, 2002.
  • Матија Павић, Бискупијско сјемениште и Дјакову 1806-1906, 1911.