Међуумрежавање

С Википедије, слободне енциклопедије

Међуумрежавање је пракса повезивања рачунарске мреже са другим рачунарским мрежама уз коришћење пролаза које омогућавају рутирање (усмеравање / преусмеравање) информације пакета између мрежа. Резултујући систем међусобно повезаних мрежа назива се међумрежа или само мрежа, или једноставно интернет(са малим "и", Интернет са великим "I" подразумева глобалну мрежну повезаност).

Пример Интернета

Најзначајнији пример међуумрежавања је Интернет, мрежа свих мрежа која се заснива на мноштву основних мрежних технологија , али је обједињује стандард за мрежни протокол, обично познат као ТЦП/ИП протокол. Који је настао као упрошћена верзија ОСИ референтног модела.

Најлакши начина како би се схватио термин интернета (интернетwорк) (међумрежни систем, не Интернет као глобална рачунарска мрежа односно WWW), је да спојите две или више локалних мрежа познате као ЛАН са Рутером . Једноставним повезивањем комутатора или хуба како би се повезале две или више мрежа у једну мрежу, не имплицира међуумрежавање, то само проширује локалну мрежу(ЛАН).

Повезаност мрежа[уреди | уреди извор]

Међуумрежавање је почео као начина како би се повезале различите мрежне технологије, али је ускоро постало распрострањено развојном потребом да се више мањих ланова повеже преко неке врсте WАНа. односно регионалне рачунарске мреже.

Дефиниција међуумрежавања данас обухвата конекцију других типова рачунарских мрежа као сто су ПАН мреже или позната под називом лична рачунарска мрежа. Мрежни елементи који се користе како бих повезали индивидуалне мреже у АРПАНЕТу, претходнику Интернета, су се првобитно звали међумрежни пролази, али тај термин је застарео, због фундаменталне разлике и могуће конфузије са данашњом употребом те речи која омогућава излаз на Интернет. У данашње време користимо термин рутер, који нам омогућава међумрежну конекцију две различите мреже, самим тим и излаз на Интернет (Подразумевано да мрежа о којој је реч има омогућене услуге Интернет сервис провајдера).

Други тип повезаности мрежа често се јавља унутар слоја везе мрежног модела, нпр. на слоју мреже, односи се на слој испод ТЦП/ИП логичког интерфејса. Оваква повезаност се постиже уз помоћ мостова или свичева. Овакав тип повезаности се некада неправилно користи као међумрежа, уствари резултујући систем је просто већа индивидуална подмрежа. Међутим, једна рачунарска мрежа се може конвертовати у мање подмреже делећи већ постојећу мрежу у мање сегменте и логички делити саобраћај сегмената уз помоћ рутера. Интернет протокол је тако дизајниран да омогућава непоуздан пренос пакета преко мреже. Архитектура избегава прелазне елементе мреже одржавајући било које стање исте. Уместо тога, ова функција се додељује крајњим тачкама комуникационе сесије. Како би се подаци поуздано пребацивали, апликација мора да користи одговарајући протокол као што је трансмисони контролни протокол (ТЦП), који омогућава поуздан проток. Неке апликације користе и простији облик протокола без успостављања везе УДП (протокол), за задатке који не захтевају поуздан пренос података или који захтевају реал-тајм сервисе, као сто је видео-стреам. [1]

Мрежни модели[уреди | уреди извор]

Архитектура два модела се уобичајено користе како би се описали протоколи и методе коришћење у међусобном повезивању мрежа, односно међуумрежавању.

ОСИ модел (енг. Опен Сyстем Интерцоннецтед) је детаљнији, и задатак комуникације дели на 7 слојева, при чему је предвиђено да на сваком слоју постоје пртоколи који имплементирају функционалност која се очекује на том нивоу. Због детаљнијег опсиа, и више слојева односно протокола који су потребни, ОСИ модел је тежи за имплементацију и данас се користи само као референтни модел, односно модел за дискутовање и анализу других модела.

ТЦП/ИП модел је једноставнији и данас је у широкој употреби. ТЦП/ИП фамилија протокола представља основ за изградњу глобалне рачунарске мреже - Интернета.[2]

Види такође[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Теаре, Диане (1999). 'Десигнинг Цисцо Нетwоркс'. Индианаполис: Цисцо Пресс. 
  2. ^ Васиљевић V., Гавриловић П., Крнета Б., Илић V.,Михајловић V. (2002), „Ражунарске мреже“, Београд; стр. 89