Меланопсин

С Википедије, слободне енциклопедије
Опсин 4 (меланопсин)
Идентификатори
Симболи ОПН4; МГЦ142118; МОП
Вањски ИД ОМИМ606665 МГИ1353425 ХомолоГене69152 ГенеЦардс: ОПН4 Гене
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 94233 30044
Енсембл ЕНСГ00000122375 ЕНСМУСГ00000021799
УниПрот Q9УХМ6 Q9QXЗ9
РефСеq (мРНА) НМ_001030015 НМ_013887
РефСеq (протеин) НП_001025186 НП_038915
Локација (УЦСЦ) Цхр 10:
88.4 - 88.42 Мб
Цхр 14:
33.42 - 33.43 Мб
ПубМед претрага [2] [3]

[1][4][2]Меланопсин је фотопигмент нађен у специјализованим фотосензитивним ганглионим ћелијама мрежњаче, који учествују у регулацији циркадијалних ритмова, рефлекса зенице на светло, и других не-визуелних респонса на светлост. Структурно, меланопсин је опсин, члан фамилије Г протеин спрегнутих рецептора. За меланопсин се сматра да посредује везу између сензитивности на светло и мигренског бола.[3]

Меланопсин се разликује од других опсинских фотопигмента кичмењака. Он наликује бескичмењачким опсинима у више погледа, укључујући његову аминокиселинску секвенцу и низводну сигналну каскаду. Попут бескичмењачких опсина, меланопсин је бистабилни фотопигмент, са интринсичном фотоизомеразном активношћу,[4]. Он преноси сигнал путем Гq фамилије Г-протеина.

Откриће и функција[уреди | уреди извор]

Меланопсин је открио Игнацио Провенцио ет ал. 1998 у специјализованим на светлост сензитивним ћелијама коже жабе фрог скин.[5] Расел Фостер је 1999. показао да ова класа фоторецептора постоји у очима сисара. Провенцио је 2000. показао да сисари такође производе меланопсин и да се он може наћи само у једном ретком типу ретиналних ганглионих ћелија.

Прва мерења светлостних респонса ганглионих ћелија које садрже меланопсин је урадио Давид Берсон et al. са Броун универзитета.[6]

Они су такође показали да су ти респонси персистентни кад фармаколошким агенсима блокира синаптичка комуникација у мрежњачи, и кад се ганглионска ћелија која садржи меланопсин физички изолује. Ти налази су показали да су ћелије које садрже меланопсин интринзично фотосензитивне[7], и стога су назване: фотосензитивне ретиналне ганглионске ћелије (ipRGC). Оне сачињавају трећу класу фоторецепторских ћелија у мрежњачи сисара, поред штапићастих и купастих фоторецептора.

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Меланопсин-Цонтаининг ор Нон-Меланопсин-Цонтаининг Ретинал Ганглион Целлс Респонсе то Ацуте Оцулар Хyпертенсион Wитх ор Wитхоут Браин-Деривед Неуротропхиц Фацтор Неуропротецтион. Ровере Г1, Надал-Ницолáс ФМ2, Wанг Ј3, Бернал-Гарро ЈМ2, Гарцíа-Царрилло Н4, Виллегас-Пéрез МП2, Агудо-Барриусо М2, Видал-Санз М2.[1]
  2. ^ https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/27930778
  3. ^ Јеннифер Цоузин-Франкел (2010). „Wхy Лигхт Макес Миграинес Wорсе - СциенцеНОW”. Архивирано из оригинала 14. 08. 2011. г. Приступљено 03. 04. 2011. 
  4. ^ Панда С, Наyак СК, Цампо Б, Wалкер ЈР, Хогенесцх ЈБ, Јегла Т (2005). „Иллуминатион оф тхе меланопсин сигналинг патхwаy”. Сциенце. 307 (5709): 600—4. ПМИД 15681390. дои:10.1126/сциенце.1105121. 
  5. ^ Провенцио I, Јианг Г, Де Грип WЈ, Хаyес WП, Роллаг MD (1998). „Меланопсин: Ан опсин ин меланопхорес, браин, анд еyе”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 95 (1): 340—5. ПМЦ 18217Слободан приступ. ПМИД 9419377. дои:10.1073/пнас.95.1.340. 
  6. ^ Берсон ДМ, Дунн ФА, Такао M (2002). „Пхототрансдуцтион бy ретинал ганглион целлс тхат сет тхе цирцадиан цлоцк”. Сциенце. 295 (5557): 1070—3. ПМИД 11834835. дои:10.1126/сциенце.1067262. 
  7. ^ Qиу X; Кумбаласири Т; Царлсон СМ; et al. (2005). „Индуцтион оф пхотосенситивитy бy хетерологоус еxпрессион оф меланопсин”. Натуре. 433 (7027): 745—9. ПМИД 15674243. дои:10.1038/натуре03345.