Мирсанда Станић
| Мирсанда Станић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. јануар 1950. |
| Место рођења | Ловран, ФНРЈ |
| Научни рад | |
| Поље | Медицина, Биологија |
Проф. Др Мирсанда Станић (Ловран, 1950) српски је професор и научник у областима медицине и биологије.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођена је у Ловрану 21. јуна 1950. године. Основно и средње образовање је стекла у Омишу, а на Медицинском факултету у Београду је дипломирала 1976. године. Магистрирала је молекуларну биологију 1984. године, на смеру Неуробиологиле развића, са тезом под називом „Утицај тестостерона на андрогене рецепторе бубрега миса”.
У Великој Британији је 1985. године стекла сертификат IVF (in vitro fertilization) и ET у Bourn Hall Clinic, Cambridge, о савладаним клиничким и биолошким техникама вантелесне оплодње од оснивача метода Патриц Стептоеа и Р. Едwардса, добитника Нобелове награде.
На Медуцинском факултету у Београду је одбранила докторску тезу на тему „Сазревање и оплодјење хуманих ооцита” из области репродукције 1990. године, прве такве тезе у Србији.
Завршила је специјализацију из гинекологије и акушерства 1992. године и субспецилализацију из фертилитета и стерилитета 1996. године на Медицинском факутету у Београду.
Радна биографија[уреди | уреди извор]
Добар део научног образовања је стекла и на студијским и радним боравцима у Health Science Center, South Western Medical School, Далас, Тексас, 1980. године, где је радила експериментални део магистарске тезе. У Америци је провела укупно 7 година, од тога део времена на престижном Vanderbilt University, где је радила у области молекуларне имунолоске ендокринологије и културе органа ин витро 2003. и 2004. године као и на Veteran Affair Hospital, затим као визитинг професор на PEN State University, 1999. године и више пута на Универзитетима у Лондону, где је, између осталог, приказала прототип Мини - лабораторије - иновацију медицинске направе. У Немачкој је радила 10 година као Директор/Супервисор научне лабораторије, фармацеутске фирме Biofactor GmbH, где је осмислила и развила први хумани медијум за прање сперматозоида Спермовив-Х, који је произвођен и продаван око 10 година.
На Интернационалној конференцији о андрологији 1989. године у Марбељи, Шпанија, добила је Прву интернационалну награду за научни рад и презентацију. На основу тога добила је одобрење за организацију следеће интернационалне коференције из андрологије, која није одрзана због рата у Југославији.
Од 1995. године је била професор Неуробиологије развића Центра за мултидисциплинарне студије и од 1997. године професор Хумане генетике на Институту за хуману генетику, Медицинског факутета у Београду.
Била је Директор Института за хуману генетику Медицинског факултета Универзитета у Београду током два избора и шеф Катедре на истом Институту неколико пута. Истовремено је организовала и водила наставу из Хумане генетике на Интернационалном медицинском факултету, на енглеском језику.
Радила је у Институту за вирусе, вакцине и серуме ТОРЛАК, 2013. и 2014. године као Директор транслационе медицине и науке.
У приватној болници БЕЛМЕДИЦ је стални консултант од 2009. године као гинеколог, субспецијалиста стерилитета и ендокринологије и професор хумане клиничке генетике.
Научна остварења[уреди | уреди извор]
Има објављених више од 70 научних радова у домаћим и страним часописима. Аутор и коаутор је седам књига и уђбеника и једне монографије.
Радови у области практичних реализација и иновација:
- Патентиран први медијум за прање хуманих сперматозоида СПЕРМОВИВ -Х, који је патентирала и производила фармацеутска компанија Биофацторс ГмбХ, Немачка,
- Развој „Мини - лабораторије” који је финансирао Фонд за науку у Београду, док је прототип направила фирма за медицинске уређаје Биомедицина,
- „Дилататор цервикса” утери који није патентиран, али за који је потписан Уговор о тајни са Вандербилт Универзитетом у Нешвилу.
Научним истраживањем је остварила вакцину за лечење повишеног крвног притиска и лек за мигрену, који, иако успешни, нису реализовани, због претпостављених веома озбиљних могућих комерцијалних последица, приликом примене лекова за болести од којих болује преко 50% становништва. Оба лека застићена су од стране адвокатске патентне канцеларије у Њујорку. Рад под називом „Мигранине Хеалинг” је објавила у облику презентације на Линкедин мрежи.[2]
Прва вантелесна оплодња у Србији[уреди | уреди извор]
Мирсанда Станић је убрзо после рађања Луизе Браун, 1978. године, прве бебе зачете вантелесном оплодњом код нобеловца Р.Едвардс-а и П.Стептое-а, пренела технику оплодње у Гинеколошку болницу „Народни фронт” и у групи професора Ж. Живановића, носиоца научног програма, остварила прву успешну вантелесну оплодњу у Србији, коју је реализовала већ 1986. године. После рађања M.Т. из Врања[3], Мирсанда Станић је имала још 73 успешне вантелесне оплодње, пре него што је тежиште истраживања пренела на друге области.
Научни интерес[уреди | уреди извор]
Током дуге научне каријере, Мирсанда Станић је, обзиром на велико знање биолошких процеса у медицинским наукама, нарочити интерес и тежиште рада имала на:
- Гинеколошкој ендокринологији, ендокринологији регенеративних процеса и молекуларној ендокринологији имуних процеса,
- Ендокринологији менопаузе и андропаузе,
- Медицинском антиегинг програму,
- Транслационој науци и медицини.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Проф. др Мирсанда Станић”. Бел Медиц. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 12. 3. 2019.
- ^ „Мигранине Хеалинг”. Линкедин. Приступљено 12. 3. 2019.[мртва веза]
- ^ [Политика 28 јун 1987]