Муонијум

С Википедије, слободне енциклопедије

Муонијум је егзотични атом изграђен од једног антимиона и једног електрона,[1] откривена 1960[2] и додељен јој је хемијски симбол Му. Мион живи свега 2.2µс, и за то време може да изгради једињења као што су муониум хлорид (МуЦл) или натријум муониде (НаМу).[3] Услед разлике у маси између електрона и антимиона, муониум (μ+е−) је сличнији атому водоника (п+е−) него позитрону (е+е−). Његов Боров радиус и енергија јонизације је у 0.5% од водоника, деутеријума, и трицијума.[4]

Иако муонијум има кратак животни век, физички хемичари га користе у модификованом облику електронске парамагнетне резонантне спектроскопије за анализу хемијских трансформација и структуре једињења која испољавају нова и потенцијално значајна електронска својства. (Овај облик електронске парамагнетне резонанце (еСР) се назива мионска парамагнетна резонанца (μСР).) Постоје варијације μСР, нпр. мионска парамагнетна ротација, на коју утиче присуство магнетног поља примењеног попречно на правац мионског зрака (Пошто се миони обично добијају у спин-поларизованом стању распадом пиона).

Пошто је мион лептон, атомска енергија нивоа муонијума може да се израчуна јако прецизно помоћу квантне електродинамике (QЕД), за разлику од водоника, где је прецизност ограничена неизвесношћу везаном за унутрашњу структуру протона. Отуда муонијум представља идеалан систем за проучавање везаног стања QЕД као и за истраживање физике изван стандардног модела.[5]

Прави муонијум[уреди | уреди извор]

Под појмом правог муонијума се подразумева QЕД везано стање миона и антимиона, и то је теоретски еxотични атом, који никад није потврђен. Требало би да се добије сударом зрака електрона и позитрона, али га научници још нису тражили у материјалу заосталом након судара.[6][7]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ИУПАЦ (1997). „Муониум”. Ур.: А.D. МцНаугхт, А. Wилкинсон. Цомпендиум оф Цхемицал Терминологy (2нд изд.). Блацкwелл Сциентифиц Публицатионс. ИСБН 0-86542-684-8. дои:10.1351/голдбоок.М04069. 
  2. ^ V.W Хугхес; et al. (1960). „Formation of Muonium and Observation of its Larmor Precession”. Physical Review Letters. 5 (2): 63—65. Bibcode:1960PhRvL...5...63H. doi:10.1103/PhysRevLett.5.63. 
  3. ^ W.H. Koppenol (IUPAC) (2001). „Names for muonium and hydrogen atoms and their ions” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 73 (2): 377—380. doi:10.1351/pac200173020377. 
  4. ^ Walker, David C (8. 9. 1983). Muon and Muonium Chemistry. стр. 4. ISBN 978-0-521-24241-7. 
  5. ^ K.P. Jungmann (2004). „Past, Present and Future of Muonium”. Proc. of Memorial Symp. in Honor of V. W. Hughes, New Haven, Connecticut, 14–15 Nov 2003: 134. Bibcode:2004shvw.conf..134J. ISBN 978-981-256-050-6. arXiv:nucl-ex/0404013 Слободан приступ. doi:10.1142/9789812702425_0009. 
  6. ^ S.J. Brodsky, R.F. Lebed (2009). „Production of the smallest QED atom: True muonium (µ⁺µ⁻)”. Physical Review Letters. 102 (21): 213401. Bibcode:2009PhRvL.102u3401B. arXiv:0904.2225 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevLett.102.213401. 
  7. ^ H. Lamm, R.F. Lebed (2013). „True Muonium (µ⁺µ⁻) on the Light Front: A Toy Model”. arXiv:1311.3245 Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Muonijum&oldid=26763627”