Нафтни шок 1973.

С Википедије, слободне енциклопедије

Штедња са струјом на реклами Даирy Qуенна у Америци (октобар 1973)

Нафтна криза 1973. године или нафтни шок је назив за економску кризу која је погодила, пре свега западне земље, а након њих и остатак света, у јесен 1973. године, након што су у октобру 1973. државе чланице ОАПЕЦ-а донеле одлуку о ембаргу на извоз нафте у САД, Британију, Канаду, Холандију и Јапан, због тога што су сматрале да владе тих земаља подржавају Израел у Јомкипурском рату.[1] Ембарго, који је касније проширен на Португалију, Родезију и Јужну Африку, потрајао је до марта 1974. и имао далекосежне последице по светску економију,[2] пре свега због тога што се цена нафте попела са дотадашњих 3 на 12 долара по барелу, па је, с обзиром да се светска економија темељила на нафти, довела до поремећаја у опскрби и свим другим гранама економије. Сматра се да су ти догађаји, уз тзв. Никсонов шок две године раније означили коначни крај позитивних економских трендова који су обележили светску економију у четврт века након завршетка Другог светског рата, односно започели нови период који обележавају економске кризе које ендемски трају до данашњег дана.[3] Нафтни шок се почео називати и Први нафтни шок након Другог нафтног шока који се догодио 1979. године после Иранске исламске револуције.

Залеђина[уреди | уреди извор]

Араб-Исраели цонфлицт[уреди | уреди извор]

Од када је Израел прогласио независност 1948. године дошло је до сукоба између Арапа и Израелаца на Блиском истоку, укључујући неколико ратова. Суецка криза, позната и као Други арапско-израелски рат, отпочела је у јужној израелској луци Еилат коју је блокирао Египат, који је такође национализовао Суецки канал који је припадао француским и британским инвеститорима. Као резултат рата, Суецки канал је био затворен на неколико месеци између 1956. и 1957. године.[4]

Шестодневни рат 1967. године укључивао је израелску инвазију на египатско Синајско полуострво, што је резултирало египатским затварањем Суецког канала на осам година.[5] Након Јом Кипурског рата, канал је очишћен 1974. и поново отворен 1975. године.[6][7] Земље ОАПЕЦ-а су смањиле производњу нафте и ставиле ембарго на извоз нафте у Сједињене Државе након што је Ричард Никсон затражио 2,2 милијарде долара за подршку израелским ратним напорима. Ембарго је трајао само до јануара 1974, иако је цена нафте и након тога остала висока.[8]

Пад америчке производње[уреди | уреди извор]

До 1969. америчка домаћа производња нафте није могла ићи у корак са све већом потражњом. Године 1925. нафта је чинила петину америчке употребе енергије; у време када је започео Други светски рат, једна трећина америчких енергетских потреба била је задовољена нафтом. Нафта је почела да замењује угаљ као пожељни извор горива. Она је кориштена за грејање домова и производњу електричне енергије, и била је једино гориво које се могло користити за ваздушни превоз. Године 1920. америчка нафтна поља пружала су готово две трећине светске производње нафте. Године 1945. америчка производња повећана је на нешто више од две трећине. САД су успеле да самостално задовоље своје енергетске потребе у деценији између 1945. и 1955, али су увозиле 350 милиона барела годишње до краја 1950-их, углавном из Венецуеле и Канаде. Године 1973. америчка производња је опала на 16,5% глобалне производње.[9][10]

Трошкови производње нафте на Блиском Истоку били су довољно ниски да су компаније могле да остваре профит упркос америчкој тарифи на увоз нафте. То је наштетило домаћим произвођачима нафте у местима као што су Тексас и Оклахома који су продавали нафту по тарифно-подржаним ценама и сада су морали да се надмећу са јефтином нафтом из региона Персијског залива. Прве америчке фирме које су искористиле ниске трошкове производње на Блиском Истоку биле су Гети, Стандард Оил из Индијане, Континентал Оил и Атлантик Ричфилд. Председник Двајт D. Ајзенхауер је 1959. године рекао: „Све док нафта на Блиском Истоку и даље буде јефтина као што јесте, вероватно можемо мало учинити да смањимо зависност Западне Европе од Блиског Истока.” На крају, на захтев независних америчких произвођача, Ајзенхауер је увео квоте за страну нафту које су остале на снази између 1959. и 1973.[10][11] Критичари су то назвали политиком „исуши Америку прво”. Неки научници сматрају да је та политика допринела паду домаће производње нафте у САД током раних 1970-их.[12] Док је производња нафте у САД опадала, домаћа потражња је истовремено расла, што је довело до инфлације и сталног раста индекса потрошачких цена између 1964. и 1970.[13]

Амерички вишак производног капацитета смањен је са 4 милиона бпд на око милион бпд између 1963. и 1970, повећавајући америчку зависност од страног увоза нафте.[13] Када је Ричард Никсон преузео дужност 1969. године, доделио је Џорџу Шулцу да руководи комитетом за преиспитивање програма квота Ајзенхауерове ере. Шултзов комитет препоручио је да се квоте укину и замене тарифама, али Никон је одлучио да задржи квоте због снажног политичког противљења.[14] Никон је 1971. године наметнуо горњу границу цена нафте, јер је потражња за нафтом расла, а производња опадала, што је повећало зависност од страног увоза нафте јер је потрошња била подржана ниским ценама.[13] Никон је 1973. најавио прекид система квота. Између 1970. и 1973. амерички увоз сирове нафте готово се удвостручио, достигавши 6,2 милиона барела дневно у 1973. години. До 1973. године, изобилна испорука нафте држала се тржишна цена нафте нижом од објављене цене.[14]

ОПЕЦ[уреди | уреди извор]

Организацију земаља извозница нафте (ОПЕЦ) основало је пет земаља произвођача нафте на конференцији у Багдаду 14. септембра 1960. Пет оснивачких чланова ОПЕЦ-а биле су Венецуела, Ирак, Саудијска Арабија, Иран и Кувајт.[15] ОПЕЦ је организован након што су нафтне компаније смањиле објављену цену нафте, али је објављена цијена нафте остала стално виша од тржишне цене нафте између 1961. и 1972.[16]

Године 1963. Седам сестара је контролисало 86% нафте произведене у земљама ОПЕЦ-а, али до 1970. пораст „независних нафтних компанија” смањио је њихов удео на 77%. Улазак три нова произвођача нафте - Алжира, Либије и Нигерије - значио је да су до 1970. године 81 нафтне компаније пословале на Блиском Истоку.[17][18]

Почетком 1960-их година Либија, Индонезија и Катар придружили су се ОПЕЦ-у. ОПЕЦ се генерално сматрао неефикасним све док политичке турбуленције у Либији и Ираку нису ојачале њихов положај 1970-те године. Поред тога, све већи совјетски утицај пружио је земљама произвођача нафте алтернативна средства за транспорт нафте на тржишта.[19]

На основу Техеранског споразума о ценама из 1971. године објављена цена нафте повећана је и услед пада вредности америчког долара у односу на злато, донесене су неке антиинфлаторне мере.[19][20][21]

У септембру 1973. године Ричард Никсон је изјавио: „Нафта без тржишта, како је господин Мосадик сазнао пре много, много година, не чини земљи много доброг”, говорећи о национализацији иранске нафтне индустрије из 1951. године. Међутим, између октобра 1973. и Фебруара 1974, земље ОПЕЦ-а подигле су четири пута објављену цену на готово 12 УСД.[22]

Одбројавање до Октобарског рата[уреди | уреди извор]

Арапске земље које производе нафту покушале су да искористе нафту као полугу да утичу на политичке догађаје у два претходна наврата — први је била Суецка криза 1956. године када су Уједињено Краљевство, Француска и Израел напали Египат. Током сукоба, Сиријци су саботирали Трансарапски и Ирак–Банијас нафтовод , што је пореметило снабдевање нафтом Западне Европе.[23][24] Други случај је био када је избио рат између Египта и Израела 1967. године, али упркос сталном непријатељству Египта и Сирије против Израела, ембарго је трајао само неколико месеци.[10] Већина научника се слаже да је ембарго из 1967. године био неефикасан.[25]

Иако су неке чланице Организације арапских земаља извозница нафте (ОАПЕЦ) подржавале употребу нафте као оружја за утицај на политички исход Арапско-израелског сукоба, Саудијска Арабија је традиционално била најснажнији присталица одвајања нафте од политике. Саудијци су били опрезни према тактици због доступности нафте из неарапских земаља које производе нафту, а у деценијама које су претходиле кризи, конзервативне монархије у региону постале су зависне од западне подршке како би осигурале свој даљи опстанак како је насеризам добијао на снази. С друге стране, Алжир, Ирак и Либија су снажно подржавали употребу нафте као оружја у сукобу.[23] Арапске новине као што су египатски Ал-Ахрам, либански Ан-Нахар и ирачка Ал-Тавра су историјски подржавале употребу нафте као оружја.[26]

Године 1970, умро је председник Египта Насер и наследио га је Анвар Садат, човек који је веровао у дипломатију изненађења, упуштајући се у изненадне потезе да поремети дипломатску равнотежу.[27] Садат је волео да каже да је његова омиљена игра бекгемон, игра у којој су вештина и упорност били награђени, али је најбоље добијао изненадним коцкањем, правећи аналогију између начина на који је играо бекгаммон и како је водио своју дипломатију.[27] Под Насером, Египат и Саудијска Арабија су водили оно што је било познато као Арапски хладни рат, док се Садат одлично слагао са краљем Саудијске Арабије Фејсалом, формирајући савез између најмногољудније арапске државе и најбогатије арапске државе.[27] За разлику од секуларисте Насера, Садат је био побожан муслиман и имао је јак лични однос са краљем Фејсалом, који је био подједнако побожан муслиман.[27] Човек који је у великој мери био задужен за америчку спољну политику, саветник за националну безбедност, Хенри Кисинџер, касније је признао да је био заокупљен мировним преговорима у Паризу о окончању рата у Вијетнаму, те да су он и други у Вашингтону пропустили значај египатско-саудијске алијансе.[27] У исто време када се Садат приближио Саудијској Арабији, он је такође желео зближавање са Сједињеним Државама и удаљавање Египта од савеза са Совјетским Савезом.[27] Године 1971, САД су имале информацију да су арапске државе спремне да спроведу још један ембарго.[28] У јулу 1972. Садат је протерао свих 16.000 совјетског војног особља у Египат у знак да жели боље односе са Сједињеним Државама.[27] Кисинџер је био потпуно изненађен Садатовим потезом, рекавши: „Зашто ми је учинио ову услугу? Зашто прво није захтевао све врсте уступака?“[27]

Садат је очекивао као награду да ће Сједињене Државе одговорити притиском на Израел да врати Синај Египту, али након што његов антисовјетски потез није изазвао никакав одговор Сједињених Држава, до новембра 1972. Садат се поново приближио Совјетском Савезу, купујући огромну количину совјетског оружја за рат који је планирао да покрене против Израела 1973. године.[27] За Садата, цена није била предмет пошто је новац за куповину совјетског оружја долазио из Саудијске Арабије.[29] Истовремено, Фејсал је обећао Садату да ће Саудијска Арабија, ако дође до рата, ставити ембарго на нафту Западу. Априла 1973, саудијски министар за нафту Ахмед Заки Јамани посетио је Вашингтон како би се састао са Кисинџером и рекао му да краљ Фејсал постаје све незадовољнији Сједињеним Државама, рекавши да жели да Америка изврши притисак на Израел да врати све земље заробљене у Шестодневном рату 1967.[30]

У каснијем интервјуу, Јамани је оптужио Кисинџера да његово упозорење није схватио озбиљно, рекавши да је све што је урадио било да га је замолио да више не говори о овој претњи.[31] Љут на Кисинџера, Јамани је у интервјуу Вашингтон посту 19. априла 1973. упозорио да краљ Фејсал размишља о ембаргу на нафту.[31] У то време, општи осећај у Вашингтону је био да Саудијци блефирају и да ништа неће бити од њихове претње да ће увести ембарго на нафту.[32] Чињеница да је Фејсалов безуспешни полубрат, краљ Сауд, увео осакаћујући ембарго на нафту Британији и Француској током Суецког рата 1956, није сматрана важним преседаном. Директори четири америчке нафтне компаније су након разговора са Фејсалом стигли у Вашингтон у мају 1973. са упозорењем да је Фејсал знатно чвршћи, интелигентнији и немилосрднији од свог полубрата Сауда којег је сменио 1964. године, и да су његове претње биле озбиљне.[33] Кисинџер је одбио да се састане са четири извршна директора.[34] У процени коју су Кисинџер и његово особље урадили о Блиском истоку у лето 1973. године, поновљене Садатове изјаве о вођењу џихада против Израела одбачене су као празна прича, док су упозорења краља Фејсала такође сматрана безначајним.[34] У септембру 1973, Никсон је отпустио Роџерса са места државног секретара и заменио га Кисинџером. Кисинџер је касније изјавио да му није дато довољно времена да упозна Блиски исток док се смештао у канцеларију Стејт департмента у Фоги Ботому док су Египат и Сирија напали Израел 6. октобра 1973. године.[35]

Крај Бретонвудса[уреди | уреди извор]

Дана 15. августа 1971, Сједињене Државе једнострано су се повукле из Бретонвудсовог споразума. САД су одустале од Златног стандарда размене по коме је вредност долара била повезана са ценом злата, а све остале валуте су биле везане за долар, чија је вредност остављена да „плута” (пораст и пад у складу са потражњом на тржишту).[36] Убрзо након тога, Британија је следила, дајући фунти плутајучи статус. Остале индустријализоване нације следиле су са својим валутама. Очекујући да ће вредности валута неко време непредвидиво флуктуирати, индустријализоване земље су повећале своје резерве (увећавањем залиха новца) у износима далеко већим него раније. Резултат је било обезвређење долара и валута других индустријализованих земаља. Будући да је цена нафте навођена у доларима, стварни приходи произвођача нафте су се смањили. У септембру 1971. године ОПЕЦ је објавио заједничко саопштење у коме је речено да ће од тада они одређивати цену нафте у односу на фиксну количину злата..[37]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Смитх, Цхарлес D. (2006), Палестине анд тхе Араб–Исраели Цонфлицт, Неw Yорк: Бедфорд, п. 329.
  2. ^ „ОПЕЦ Оил Ембарго 1973–1974”. У.С. Департмент оф Стате, Оффице оф тхе Хисториан. Приступљено 30. 8. 2012. 
  3. ^ „Тхе прице оф оил – ин цонтеxт”. ЦБЦ Неwс. Архивирано из оригинала 9. 6. 2007. г. Приступљено 29. 5. 2007. 
  4. ^ „Тхе 1956 Суез Wар”. 
  5. ^ „Тхе 8 Yеар Лонг Блоцкаге оф тхе Суез Цанал”. 7. 4. 2021. 
  6. ^ „Интерим Агреемент бетwеен Исраел анд Егyпт (Синаи II) | УН Пеацемакер”. 
  7. ^ „Сиx-Даy Wар”. 5. 6. 2023. 
  8. ^ „Оил Схоцк оф 1973–74 | Федерал Ресерве Хисторy”. 
  9. ^ Давид С. Паинтер. „Оил анд Геополитицс: Тхе Оил Црисес оф тхе 1970с анд тхе Цолд Wар”. Хисторицал Социал Ресеарцх / Хисторисцхе Созиалфорсцхунг. 39 (#4). ЈСТОР 24145533. 
  10. ^ а б в Литтле, Доуглас (15. 9. 2009). „2. Опенинг тхе Доор: Бусинесс, Дипломацy, анд Америца'с Стаке ин Миддле Еаст Оил”. Америцан Ориенталисм: Тхе Унитед Статес анд тхе Миддле Еаст синце 1945. Университy оф Нортх Царолина Пресс. ИСБН 978-0-8078-7761-6. 
  11. ^ Пеллетиере, Степхен C. (2001). „4. Тхе ОПЕЦ Револутион анд тхе Цласхес Бетwеен Ираq анд тхе Цартел”. Ираq анд тхе Интернатионал Оил Сyстем: Wхy Америца Wент то Wар ин тхе Гулф. Греенwоод Публисхинг Гроуп. ИСБН 978-0-275-94562-6. 
  12. ^ Прице-Смитх, Андреw Т. (29. 5. 2015). „1. Тхе Хисторy оф Оил ин Интернатионал Аффаирс”. Оил, Иллибералисм, анд Wар: Ан Аналyсис оф Енергy анд УС Фореигн Полицy. Тхе МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-02906-3. 
  13. ^ а б в Беаубоуеф, Бруце Андре (2007). „1. Тхе Енергy Црисис Бегинс 1970-1975”. Тхе Стратегиц Петролеум Ресерве: У.С. Енергy Сецуритy анд Оил Политицс, 1975-2005Неопходна слободна регистрација. Теxас А&M Университy Пресс. ИСБН 978-1-60344-464-4. 
  14. ^ а б Yергин, Даниел (11. 9. 2012). „29. Тхе Оил Wеапон”. Тхе Призе: Тхе Епиц Qуест фор Оил, Монеy & Поwер. Симон анд Сцхустер. ИСБН 978-1-4711-0475-6. 
  15. ^ Еуцлид А. Росе (2004). „ОПЕЦ'с Доминанце оф тхе Глобал Оил Маркет: Тхе Рисе оф тхе Wорлд'с Депенденцy он Оил”. Миддле Еаст Јоурнал. 58 (#3): 424—443. ЈСТОР 4330033. 
  16. ^ Куикен, Јонатхан (1. 3. 2015). „Стрикинг тхе Баланце: Интервентион версус Нон-интервентион ин Бритаин'с Оил Полицy, 1957–1970”. Бритаин анд тхе Wорлд. 8 (#1): 5—26. ИССН 2043-8567. дои:10.3366/брw.2015.0165. 
  17. ^ Алнасраwи, Аббас (2002). „1. Тхе Интернатионал Цонтеxт оф тхе Ираqи Оил Индустрy”. Ираq'с Бурденс: Оил, Санцтионс, анд Ундердевелопмент. Греенwоод Пресс. ИСБН 978-0-313-32459-8. 
  18. ^ ЈУДИТХ СТЕИН (2010). „ОПЕЦ анд тхе Траде Унионисм оф тхе Девелопинг Wорлд”. Пивотал Децаде: Хоw тхе Унитед Статес Традед Фацториес фор Финанце ин тхе Севентиес. Yале Университy Пресс. ЈСТОР ј.цтт5вкxqд.8. 
  19. ^ а б Пеело, Вицтор (9. 10. 1975). „Бехинд тхе У.С.-ОПЕЦ Цонфлицт”Неопходна новчана претплата. Цхалленге: Тхе У.С. Ецономy ин Ацтион. 18 (#4): 49. ИССН 0577-5132. Приступљено 20. 6. 2018 — преко ЕБСЦОхост. 
  20. ^ Давид Хаммес; Доуглас Wиллс (2005). „Блацк Голд: Тхе Енд оф Бреттон Wоодс анд тхе Оил-Прице Схоцкс оф тхе 1970с”. Тхе Индепендент Ревиеw. 9 (#4): 501—511. ЈСТОР 24562081. 
  21. ^ Фор а дисцуссион абоут тхе импацт оф инфлатион он тхе пурцхасинг поwер оф оил ревенуес ин тхе 1970с сее Мурпхy, Едwард Е.; Перез-Лопез, Јорге Ф. (1975). „Трендс ин У.С. еxпорт прицес анд ОПЕЦ оил прицес”Неопходна новчана претплата. Монтхлy Лабор Ревиеw. 98 (#11): 36. ИССН 0098-1818. Приступљено 20. 6. 2018 — преко ЕБСЦОхост. 
  22. ^ Диетрицх, Цхристопхер Р. W. (2015). „Моссадегх Маднесс: Оил анд Совереигнтy ин тхе Антицолониал Цоммунитy”. Хуманитy: Ан Интернатионал Јоурнал оф Хуман Ригхтс, Хуманитарианисм, анд Девелопмент. 6 (#1): 63—78. ИССН 2151-4372. дои:10.1353/хум.2015.0002. 
  23. ^ а б Ахрари, Мохаммед Е. (2015). „5. Тхе Оил Ембарго”. ОПЕЦ: Тхе Фаилинг Гиант. Университy Пресс оф Кентуцкy. ИСБН 978-0-8131-5665-1. 
  24. ^ Кандиyоти, Рафаел (2012). Пипелинес: Флоwинг Оил анд Цруде Политицс. I.Б. Таурис. стр. 66. ИСБН 978-1-84885-839-8. 
  25. ^ Даоуди, M. С.; Дајани, M. С. (јануар 1984). „Тхе 1967 Оил Ембарго Ревиситед”. Јоурнал оф Палестине Студиес. 13 (#2): 65—90. ИССН 0377-919X. ЈСТОР 2536897. дои:10.2307/2536897. 
  26. ^ Схербинy, Наием А.; Тесслер, Марк А. (1976). „3. Араб Оил Продуцтион Полициес ин тхе Цонтеxт оф Интернатионал Цонфлицтс”. Араб оил: импацт он тхе Араб цоунтриес анд глобал имплицатионс. Праегер. ИСБН 978-0-275-55810-9. 
  27. ^ а б в г д ђ е ж з Лацеy 1981, стр. 393.
  28. ^ Цохен, Јордан (2021). „Тхе Фирст Оил Схоцк? Ниxон, Цонгресс, анд тхе 1973 Петролеум Црисис”. Тхе Јоурнал оф тхе Миддле Еаст анд Африца. 12: 49—68. ИССН 2152-0844. дои:10.1080/21520844.2021.1886501. 
  29. ^ Лацеy 1981, стр. 393–394.
  30. ^ Лацеy 1981, стр. 398–399.
  31. ^ а б Лацеy 1981, стр. 399.
  32. ^ Лацеy 1981, стр. 400–401.
  33. ^ Лацеy 1981, стр. 401–402.
  34. ^ а б Лацеy 1981, стр. 402.
  35. ^ Лацеy 1981, стр. 4021.
  36. ^ Масоурос 2013, стр. 55–57.
  37. ^ Тагхизадеган, Рахим; Стöферле, Роналд; Стöферле, Марк (13. 6. 2014). Öстерреицхисцхе Сцхуле фüр Анлегер: Аустриан Инвестинг зwисцхен Инфлатион унд Дефлатион (на језику: Герман). ФинанзБуцх Верлаг. стр. 87. ИСБН 9783862485949. „Унсере Митглиедсландер wерден алле нотwендиген Сцхритте унтернехмен унд/одер Верхандлунген мит ден Олфирмен фухрен, ам Миттел унд Wеге зу финден, ум нацхтеилиген Аусwиркунген ауф дас Реалеинкоммен дер Митглиедсландер, дие сицх аус ден интернатионален монетарен Ентwицклунген пер Аугуст 15, 1971 ергебен, ентгегензуwиркен.” 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Нафтни шок 1973. на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Naftni_šok_1973.&oldid=27676144”