Неокласицизам (музика)

С Википедије, слободне енциклопедије

Игор Стравински, један од најважнијих и најутицајнијих композитора 20. века

Неокласицизам у музици био је тренд двадесетог века, посебно актуелан у међуратном периоду, у којем су композитори настојали да се врате естетским прописима повезаним са широко дефинисаним концептом „класицизма“, односно реду, равнотежи, јасноћи, економичности и емоционалној уздржаности. Као такав, неокласицизам је био реакција против необузданог емоционализма и опажене безобличности касног романтизма, као и „позив на ред“ након експерименталног врења у прве две деценије двадесетог века. Неокласични импулс пронашао је свој израз у карактеристикама као што су употреба смањених извођачких снага, нагласак на ритму и контрапунктној текстури, ажурирани или проширени тонски склад и концентрација на апсолутној музици за разлику од романтичарске програмске музике.[1][2][3]

У форми и тематским техникама, неокласична музика је инспирацију често црпела из музике 18. века, мада је надахњујући канон једнако често припадао бароку, па чак и ранијим периодима, као и класичном периоду - из тог разлога, музика која инспирацију црпи управо из барока се понекад назива необарокном музиком. Неокласицизам је имао две различите националне линије развоја, француску (која је делимично произашла из утицаја Ерика Сатија, а представљао ју је Игор Стравински, који је заправо био руског порекла), и немачку (која је произишла из „нове објективности“ Феручија Бусонија, који је заправо Италијан, а заступао ју је Паул Хиндемит). Неокласицизам је био више естетски тренд него организовани покрет; чак и многи композитори за које се обично не мисли да су „неокласицисти“, апсорбовали су елементе стила.

Људи и дела[уреди | уреди извор]

Иако се израз „неокласицизам“ односи на покрет 20. века, постојали су важни претходници у 19. веку. У комадима као што су Франц Листов À la Chapelle Sixtine (1862), Едвард Григова Холбергова Свита (1884), Петра Иљича Чајковскова дивертификација из Пикове даме (1890), Жорж Енескуова Клавирска суита у старом стилу (1897) и Макс Регеров Кончерто у старом стилу (1912), композитори су „облачили своју музику у стару одећу како би створили насмејану или замишљену евокацију прошлости“.[4]

Симфонија бр. 1 (1917) Сергеја Прокофјева понекад се наводи као претеча неокласицизма.[5] Сам Прокофјев сматрао је да је његова композиција „пролазна фаза“, док је неокласицизам Стравинског 20-их година „постао основна линија његове музике“.[6] Рихард Штраус је такође унео неокласичне елементе у своју музику, посебно у својој оркестралној свити Le bourgeois gentilhomme Оп. 60, написаној у раној верзији 1911. и коначној верзији 1917.[7]

Оторино Респиги је такође био један од претеча неокласицизма са својом делом Ancient Airs and Dances свита Но. 1, компонованом 1917. године. Уместо да делује по узору на музичке форме 18. века, Респиги, који је, поред тога што је био познати композитор и диригент био је и запажени музиколог, угледао се на италијанску музику 16. и 17. века. Његов колега савремени композитор Ђан Франческо Малипјеро, такође музиколог, саставио је комплетно издање дела Клаудија Монтевердија. Малипјеров однос са древном италијанском музиком није имао за циљ само оживљавање античких форми у оквиру „повратка у ред“, већ покушај оживљавања приступа композицији који би композитору омогућио да се ослободи ограничења сонатног облик и прекомерно искоришћених механизама тематског развоја.[8][9]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Беетховен, Лудwиг ван (1905). “Он Хис Оwн Wоркс”. Ин Беетховен, тхе Ман анд тхе Артист, ас Ревеалед ин Хис оwн Wордс, едитед бy Фриедрицх Керст. Лондон: Гаy анд Бирд. (арцхиве фром 5 Марцх 2016; аццессед 11 Маy 2020).
  2. ^ Гиффорд, Катyа (2012). „Рицхард Страусс: Биограпхy”. ХуманитиесWеб.орг. Приступљено 28. 4. 2021. 
  3. ^ МцЦларy, Сусан (1991). Феминине Ендингс: Мусиц, Гендер, анд Сеxуалитy, п. 24. Миннесота: Университy оф Миннесота Пресс. ISBN 0-8166-1898-4.
  4. ^ Албригхт 2004, 276
  5. ^ Wхитталл 1980
  6. ^ Прокофиев 1991, 273
  7. ^ Росс 2010, 207
  8. ^ Малипиеро 1952, 340
  9. ^ Сорце Келлер 1978

Литература[уреди | уреди извор]

  • Албригхт, Даниел (2004). Модернисм анд Мусиц: Ан Антхологy оф Соурцес. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 0-226-01267-0. 
  • Бéхагуе, Герард (2001а). "Бразил". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бéхагуе, Герард (2001б). "Гуарниери, (Мозарт) Цамарго". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бéхагуе, Герард (2001ц). "Криегер, Едино". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бéхагуе, Герард (2001д). "Вилла-Лобос, Хеитор". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бéхагуе, Герард, анд Робин Мооре (2001). "Цуба, Републиц оф". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бéхагуе, Герард, анд Ирма Руиз (2001). "Аргентина (и)". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Бóнис, Ференц. 1983. "Золтáн Кодáлy, а Хунгариан Мастер оф Неоцлассицисм". Студиа Мусицологица Ацадемиае Сциентиарум Хунгарицае 25, нос. 1–4:73–91.
  • Бусони, Ферруццио (1957). Тхе Ессенце оф Мусиц, анд Отхер Паперс, транслатед бy Росамонд Леy. Лондон: Роцклифф.
  • Цоwелл, Хенрy (1933). "Тоwардс Нео-Примитивисм". Модерн Мусиц 10, но. 3 (Марцх–Април): 149–53. Репринтед ин Ессентиал Цоwелл: Селецтед Wритингс он Мусиц бy Хенрy Цоwелл 1921–1964, едитед бy Рицхард Цартер Хиггинс анд Бруце МцПхерсон, префаце бy Кyле Ганн, 299–303. Кингстон, Неw Yорк: Доцументеxт, 2002. ISBN 978-0-929701-63-9.
  • Ели Родрíгуез, Вицториа (2001). "Ардéвол (Гимбернат), Јосé". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Хеине, Цхристиане. 2001а. "Бацариссе (Цхинориа), Салвадор". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Хеине, Цхристиане. 2001б. "Ремацха (Виллар), Фернандо". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Хеислер, Wаyне (2009). Тхе Баллет Цоллаборатионс оф Рицхард Страусс. Роцхестер: Университy оф Роцхестер Пресс. ISBN 978-1-58046-321-8
  • Хесс, Царол А. (2001а). Мануел де Фалла анд Модернисм ин Спаин, 1898–1936. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. ИСБН 978-0-226-33038-9. 
  • Хесс, Царол А. (2001б). "Фалла (y Матхеу), Мануел де". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Хесс, Царол А. (2013). "Цопланд ин Аргентина: Пан Америцанист Политицс, Фолклоре, анд тхе Црисис ин Модерн Мусиц". Јоурнал оф тхе Америцан Мусицологицал Социетy 66, но. 1 (Спринг): 191–250.
  • Хурwитз, Давид (н.д.). "Пиерне Тимпани ТЕН C". ЦлассицсТодаy.цом (аццессед 1 Јулy 2015).
  • Кеиллор, Јохн (2009). "Вариатионс фор Орцхестра, Оп. 31". Аллмусиц.цом wебсите. (Аццессед 4 Април 2010).
  • Ларге, Бриан (1976). Мартину. Теанецк Њ: Холмес & Меиер. ИСБН 978-0841902565. 
  • Леwис, Унцле Даве (н.д.). “Цхристиан Ивалди / Солистес де л'орцхестре Пхилхармониqуе ду Луxембоург: Габриел Пиернé: Ла Мусиqуе де Цхамбре, Вол. 2” АллМусиц Ревиеw (аццессед 1 Јулy 2015).
  • МацДоналд, Малцолм. 2001. "Герхард, Роберто [Герхард Оттенwаелдер, Роберт]". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Малипиеро, Гиан Францесцо. 1952. [Ессаy?]. Ин L'опера ди Гиан Францесцо Малипиеро: Сагги ди сцриттори италиани е страниери цон уна интродузионе ди Гуидо M. Гатти, сегуити дал цаталого делле опере цон аннотазиони делл'ауторе е да рицорди е пенсиери делло стессо, едитед бy Гуидо Маггиорино Гатти, Тревисо: Едизиони ди Тревисо.
  • Моодy, Иван (1996). "'Менсагенс': Португуесе Мусиц ин тхе 20тх Центурy". Темпо, неw сериес, но. 198 (Оцтобер): 2–10.
  • Оја, Царол Ј. 2000. Макинг Мусиц Модерн: Неw Yорк ин тхе 1920с. Оxфорд анд Неw Yорк: Оxфорд Университy Пресс. ISBN 978-0-19-516257-8.
  • Пéрез Цастилло, Белéн. 2001. "Спаин, §И: Арт Мусиц 6: 20тх Центурy". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Прокофиев, Сергеy (1991). "Схорт Аутобиограпхy", транслатед бy Росе Прокофиева, ревисед анд цоррецтед бy Давид Матхер. Ин Совиет Диарy 1927 анд Отхер Wритингс. Лондон: Фабер анд Фабер. ISBN 0-571-16158-8.
  • Росен, Цхарлес (1975). Арнолд Сцхоенберг. Модерн Мастерс. Неw Yорк: Викинг Пресс. ISBN 0-670-13316-7 (цлотх) ISBN 0-670-01986-0 (пбк). УК едитион, титлед симплy Сцхоенберг. Лондон: Боyарс; Гласгоw: W. Цоллинс ISBN 0-7145-2566-9 Папербацк репринт, Принцетон: Принцетон Университy Пресс, 1981. ISBN 0-691-02706-4.
  • Росс, Алеx (2010). "Страусс'с Плаце ин тхе Тwентиетх Центурy". Ин Тхе Цамбридге Цомпанион то Рицхард Страусс, едитед бy Цхарлес Yоуманс, 195–212. Цамбридге Цомпанионс то Мусиц. Цамбридге анд Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс, ISBN 978-0-521-72815-7.
  • Салгадо, Сусана (2001а). "Баутиста, Јулиáн". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Самсон, Јим (1977). Мусиц ин Транситион: А Студy оф Тонал Еxпансион анд Атоналитy, 1900–1920. Неw Yорк: W. W. Нортон & Цомпанy. ISBN 0-393-02193-9.
  • Схарпе, Родерицк L. (2009). "Габриел Пиернé (б. Метз, Лораине, 16 Аугуст 1863 – д. Плоујеан, Финистèре, 17 Јулy 1937): Воyаге ау Паyс ду Тендре (д'апрèс ла Царте ду Тендре)". Конрад вон Абел & Пхеноменологy оф Мусиц: Репертоире & Опера Еxплорер: Ворwорте—Префацес. Муницх: Мусикпродуктион Јüрген Хöфлицх.
  • Симмс, Брyан Р. 1986. "Тwентиетх-Центурy Цомпосерс Ретурн то тхе Смалл Енсембле". Ин Тхе Орцхестра: А Цоллецтион оф 23 Ессаyс он Итс Оригинс анд Трансформатионс, едитед бy Јоан Пеyсер, 453–74. Неw Yорк: Цхарлес Сцрибнерс Сонс. Репринтед ин папербацк, Милwаукее: Хал Леонард Цорпоратион, 2006. ISBN 978-1-4234-1026-3.
  • Сорце Келлер, Марцелло. 1978. "А Бент фор Апхорисмс: Соме Ремаркс абоут Мусиц анд абоут Хис Оwн Мусиц бy Гиан Францесцо Малипиеро". Тхе Мусиц Ревиеw 39, нос. 3–4:231–239.
  • Wалсх, Степхен (2001). "Стравинскy, Игор". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Wатерхоусе, Јохн C. Г., анд Виргилио Бернардони (2001). "Цаселла, Алфредо". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Wестбy, Јамес (2001). "Цастелнуово-Тедесцо, Марио". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Wхитталл, Арнолд (1980). "Нео-цлассицисм". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, едитед бy Станлеy Садие. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Ланза, Андреа (2008). "Ан Оутлине оф Италиан Инструментал Мусиц ин тхе 20тх Центурy". Сонус: А Јоурнал оф Инвестигатионс инто Глобал Мусицал Поссибилитиес 29, но. 1:1–21. ИССН 0739-229X
  • Мессинг, Сцотт (1988). Неоцлассицисм ин Мусиц: Фром тхе Генесис оф тхе Цонцепт Тхроугх тхе Сцхоенберг/Стравинскy Полемиц. Роцхестер, Неw Yорк: Университy оф Роцхестер Пресс. ИСБН 978-1-878822-73-4. 
  • Салгадо, Сусана (2001б). "Цаамаñо, Роберто". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.
  • Стравинскy, Игор (1970). Поетицс оф Мусиц ин тхе Форм оф Сиx Лессонс (фром тхе Цхарлес Елиот Нортон Лецтурес деливеред ин 1939–1940). Харвард Цоллеге, 1942. Енглисх транслатион бy Артхур Кноделл анд Инголф Дахл, префаце бy Георге Сеферис. Цамбридге: Харвард Университy Пресс. ISBN 0-674-67855-9.
  • Wхитталл, Арнолд (2001). "Нео-цлассицисм". Тхе Неw Грове Дицтионарy оф Мусиц анд Мусицианс, сецонд едитион, едитед бy Станлеy Садие анд Јохн Тyррелл. Лондон: Мацмиллан Публисхерс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Неокласицизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Neoklasicizam_(muzika)&oldid=27677507”